Према утврђеном чињеничном стању између туженог као продавца и тужиоца као купца закључен је 07.04.1997. године предуговор о купопродаји непокретности-стана који је оверен пред судом. Чланом 2 предуговора уговорне стране су се обавезале да најкасније до 28.06.1997. године закључе други главни уговор о купопродаји двособног стана. Тужени је својим потписом потврдио да је на дан потписивања предуговора примио целокупан износ купопродајне цене, с тим што су се парничне странке споразумеле да ће продавац купцу предати стан у посед на дан овере главног уговора у суду. До закључења главног уговора није дошло.Код овако утврђеног чињеничног стања, и по оцени ревизијског суда, правилан је закључак нижестепених судова да предуговор не представља правни основ за стицање права својине на непокретностима без обзира што је закључен у законом одређеној форми из члана 45 ЗОО, већ представља само уговор којим се преузима обавеза за закључење главног уговора.Како у конкретном случају главни уговор о купопродаји непокретности-стана, на основу којег би се могло стећи право својине, странке нису закључиле до рока одређеног предуговором, то главни уговор о купопродаји стана не постоји, па самим тим не може доћи ни до конвалидације коју у одредбама члана 4 став 4 предвиђа Закон о промету непокретности.Предуговор није уговор из члана 454 ЗОО у вези члана 4 Закона о промету непокретности, па будући да у конкретном случају парничне странке нису закључиле уговор о купопродаји предметног стана, а нити је обавеза туженог као продавца из предуговора извршена (предаја стана), у ситуацији када нема уговора, не може бити ни конвалидације.Окружни суд у Београду, Гж.101/02 од 23.01.2002Други општински суд у Београду, П.2615/01 од 26.09.2001.,