Према утврђеном чињеничном стању тужилац и тужени су закључили уговор о заједничкој градњи дана 10. 3. 1998. године која се састојала у надградњи стамбене зграде.
Тужени је био у обавези да изврши све потребне радове према важећим прописима,да по завршетку радова омогући да се тужилац укњижи у свим јавним књигама као сувласник на стану бр. 11 и делу стана бр. 12 у укупној површини од 99 м , да до 25. 5. 1998. године преда тужиоцу уговорени простор те и да за исти прибави сву потребну документацију за технички пријем, да прибави употребну дозволу, као и да сноси трошкове прибављања тих докумената.
Обавеза туженог према уговору састојала се у испоруци бетонског гвожђа одређене количине и уговорене динамике испоруке, с тим што та обавеза доспева даном добијања употребне дозволе.
Да употребна дозвола није добијена, међу парничним странкама није било спорно током поступка.
По опредељењу нижестепених судова, уговор о заједничкој градњи није могао да се изврши и доследно испоштује све његове одредбе из разлога што није добијена употребна дозвола за објекат.
То је био услов за извршење обавезе тужиоца која се састојала у томе да од момента добијања употребне дозволе испоручи уговорену количину гвожђа.
Како се нису стекли услови за испоруку гвожђа, тј. испуњење обавезе тужиоца, то је, по оцени нижестепених судова његов захтев за предају станова и њихову укњижбу, неоснован.
Такође је неоснован и противтужбени захтев туженог за раскид уговора због неиспуњења обавезе тужиоца, испоруке гвожђа, јер је та обавеза условљена обавезом туженог да прибави употребну дозволу.
Нижестепени судови су оцењујући основаност тужбеног и противтужбеног захтева, погрешно применили материјално право, одредбе Закона о облигационим односима, одељак о уговору о грађењу и одредбе закљученог уговора.
По правилима за извршење двостраних уговора, из чл. 122. ст. 1. Закона о облигационим односима, ни једна страна није дужна испунити своју обавезу ако друга страна не испуни своју или није спремна да истовремено испуни своју обавезу.
Ово правило се у конкретном случају за сада не може применити.
Тужени је био у обавези, да по принципу "кључ у руке" изгради-надгради стамбени простор који је предмет уговора и преда га тужиоцу.
Према чл. 640. ст. 1. Закона о облигационим односима када уговор о грађењу садржи одредбу "кључ у руке" извођач се самостално обавезује да изврши скупа све радове потребне за изградњу и употребу одређеног целовитог објекта.
То подразумева да тужени сноси трошкове градње и испуњење те обавезе није условљено испуњењем обавезе тужиоца да туженом преда гвожђе.
То се потврђује чињеницом да је тужени станове изградио иако тужилац гвожђе није испоручио.
Уговорена количина гвожђа је уствари удео тужиоца у заједничкој градњи и улагање односно испуњење те обавезе доспева у роковима и по динамици која се рачуна од дана када тужени добије грађевинску дозволу.
Нижестепени судови су закључили да је употребна дозвола правно релевантан документ за оцену основаности тужбеног, тако и противтужбеног захтева, а при томе нису извели доказе на околности предузетих радњи за прибављање употребне дозволе.
То је поступак у коме су у правном односу тужени и надлежни управни орган.
Прибављање употребне дозволе је основ за коришћење изграђеног објекта и са тиме се не може отпочети ако се не добије употребна дозвола.
Због тога ће у поновном поступку првостепени суд затражити од туженог доказе да ли је предузео радње у циљу прибављања употребне дозволе.
Од исхода расправљања о томе зависи одлука о оцени доспелости обавезе тужиоца да преда уложено гвожђе по уговору о заједничкој изградњи.
По налажењу овог суда, а сада је преурањен и закључак нижестепених судова да нема основа за тужбени захтев тужиоца да му се предају станови и омогући укњижба права својине.
Јер, чињенице на којима се заснивају и тужбени и противтужбени захтев суд мора посматрати и ценити у њиховој међусобној повезаности и условљености, водећи рачуна о вољи парничних странака израженој у закљученом уговору.
Клаузула и раскид уговора о грађењу члан 640. ст. 122. ст. 1. Закона о облигационим односима