Из списа се види да тужилац потражује износ од 2.500 динара који је исплатио свом каско осигуранику на име штете коју је каско осигураник претрпео у удесу од 6.5.1998. године.
За наведени удес искључиво је одговоран друготужени који је управљао возилом које је било осигурано од одговорности за штете причињене трећим лицима код АД за осигурање "О" над којом осигуравајућом организацијом је отворен стечајни поступак.
Првостепени суд одбија тужбени захтев као неоснован са образложењем да ни једна законска одредба на коју се позива тужилац (чл. 99. и 157. Закона о осигурању имовине и лица) не предвиђа право на регрес осигуравача штетника у односу на Гарантни фонд.
Првостепени суд је правилно поступио када је одбио тужбени захтев као неоснован са образложењем да ниједна законска одредба на коју се позива тужилац (чл. 99. и 157. Закона о осигурању имовине и лица) не предвиђа право на регрес осигуравача оштећеног у односу на Гарантни фонд.
Средствима Гарантног фонда се надокнађује штета лицима која су штету претрпела од неосигураног возила, од непознатог возила и од возила које је било осигурано код осигуравача над којим је отворен стечајни поступак (члан 99. став 2. тач. 1. 2. и 3. Закона о осигурању имовине и лица).
Право на регрес осигуравача у односу на Гарантни фонд није предвиђено, јер средства Гарантног фонда се и образују доприносом организација за осигурање.
Прихватање супротног става (да је првотужени пасивно легитимисан) значило би да се организације за осигурање у исто време може појављивати као дужници (кад је у питању давање доприноса за образовање средстава Гарантног фонда) и као повериоци када су у питању регресне тужбе.
То свакако није била интенција законодавца.
По ставу суда у конкретном случају, првотужени није пасивно легитимисан, па је првостепени суд правилно одлучио.
РЕГРЕСНИ ЗАХТЕВ ОСИГУРАВАЧА, ОШТЕЋЕНОГ ПРЕМА ГАРАНТНОМ, ФОНДУ, Чл. 99. И 157. Закона о осигурању имовине и лица