Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, др Горан П. Илић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радивоја Вишњића из Банатског Карловца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. фебруара 2015. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Радивоја Вишњића и утврђује да је решењем Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Поништава се решење Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби коју је тужени изјавио против пресуде Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Алибунару П. 106/10 од 29. јуна 2010. године.

3. Усваја се уставна жалба Радивоја Вишњића и утврђује да је у ванпарничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Алибунару у предмету Р. 19/03 и парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву – Судска јединица у Алибунару у предмету П. 106/10 (раније предмет Општинског суда у Алибунару П. 126/09) повређено право подносиоца на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

Образложење

1. Радивоје Вишњић из Банатског Карловца поднео је, 17. априла 2012. године, преко пуномоћника Трајана Романовића, адвоката из Ал ибунара, Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године, због повреде права на правично суђење и на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава у ванпарничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Алибунару у предмету Р. 19/03 и парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву – Судска јединица у Алибунару у предмету П. 106/10.

У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе на основу уговора о купопродаји из 1962. године стекао право својине на породичној стамбеној згради изграђеној на кастарској парцели број 1683 у КО Банатски Карловац; да је новим премером гранична линија између његове парцеле и суседне кућне парцеле промењена тако да је међна линија захватила део куће подносиоца; да је подносилац 2003. године поднео предлог Општинском суду у Алибунару ради уређења међе, али је поступак обустављен и учесници су упућени на парницу; да је подносилац 2005. године поднео Општинском суду у Алибунару тужбу против Р. Т. као корисника суседне парцеле; да је пресудом Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Алибунару П. 106/10 од 29. јуна 2010. године усвојен тужбени захтев тужиоца и утврђено да је тужилац власник стамбене зграде саграђене делом на суседној парцели и носилац права коришћења земљишта под зградом укупне површине 1,98 квадратна метра; да је у поступку по жалби Апелациони суд у Новом Саду решењем Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године укинуо наведену првостепену пресуду и одбацио тужбу тужиоца, са образложењем да се његов захтев односи суштински на препарцелацију променом граница парцеле - припајањем одређених површина парцеле туженог његовој парцели, те да то није захтев о коме одлучује суд у парничном поступку, већ надлежни орган управе, сагласно одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС", број 72/09 ); да је Апелациони суд погрешно применио материјално право, јер се „препарцелацијом или парцелацијом не може променити (нити стећи нити изгубити) право својине“, те да подносилац „не може поднети захтев у управном поступку да се парцела његовог суседа смањи и граница промени а да се његова парцела за толико увећа, ако власник суседне парцеле то не одобри у законом прописаној форми“; да решавање спорног имовинско-правног питања свакако спада у судску надлежност. Предложио је да Уставни суд укине оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године, а истакао је и захтев за накнаду материјалне штете „ у износу од 200.000 динара колико су износили трошкови поступака које је водио“.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у списе предмета Општинског суда у Алибунару Р. 19/03 и Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Алибунару П. 106/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подносилац уставне жалбе поднео је, у својству предлагача, 20. новембра 2003. године, Општинском суду у Алибунару (у даљем тексту: Општински суд) предлог против Р. Т. из Банатског Карловца, ради уређења међе.

Решењем Општинског суда Р. 19/03 од 20. јануара 2005. године обустављен је ванпарнични поступак уређења међе, а предлагач је упућен на парницу ради остваривања својинских права.

Подносилац уставне жалбе је, у својству тужиоца, 7. фебруара 2005. године, поднео Општинском суду тужбу против туженог Р. Т, којом је тражио да се утврди да је тужилац власник стамбене зграде саграђене делом на катастарској парцели број 1679 у КО Банатски Карловац и носилац права коришћења земљишта под зградом ширине са уличне стране 0.45 метара и дужине 8.79 метара - укупне површине 1.98 квадратна метра, те да се обавеже тужени да трпи исправку међне – граничне линије припајањем површине од 1.98 квадратна метра катастарској парцели тужиоца, као и да се наложи Републичком геодетском заводу – Служби за катастар непокретности Алибунар да спроведе означену измену границе ове две суседне катастарске парцеле.

По тужби је формиран предмет П. 57/05, а прво рочиште у поступку је одржано 19. септембра 2005. године.

Решењем Општинског суда П. 57/05 од 21. новембра 2005. године утврђено је да је тужба повучена, с обзиром на то да на рочиште нису приступиле парничне странке. На рочишту одржаном 14. фебруара 2006. године, Општински суд је решењем усвојио предлог тужиоца за повраћај у пређашње стање. У току 2006. године одржана су још четири рочишта и изведени су докази саслушањем два сведока.

Пресудом Општинског суда П. 48/06 од 22. јануара 2007. године одбијен је тужбени захтев тужиоца. Пресуда је 2. новембра исте године достављена тужиоцу, који је изјавио жалбу.

Решењем Окружног суда у Панчеву Гж. 92/08 од 22. априла 2009. године укинута је пресуда Општинског суда П. 48/06 од 22. јануара 2007. године и предмет враћен првостепеном суду.

У поновном првостепеном поступку предмет је добио број П. 126/09, а прво рочиште је одржано 8. септембра 2009. године. До краја 2009. године одржано је још једно рочиште – 4. новембра.

Након 1. јануара 2010. године и формирања нове мреже судова у Републици Србији, поступак је настављен пред Основним судом у Панчеву – Судска јединица у Алибунару (у даљем тексту: Основни суд) у предмету П. 106/10.

Пресудом Основног суда П. 106/10 од 29. јуна 2010. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено је да је тужилац власник стамбене зграде саграђене делом на катастарској парцели број 1679 КО Банатски Карловац и носилац права коришћења земљишта под зградом ширине са уличне стране 0.45 метара и дужине 8.79 метара - укупне површине 1,98 квадратна метра, како је графички приказано на скици одражавања премера Службе за катастар непокретности Алибунар од 29. априла 2004. године, те је обавезан тужени да трпи да се изврши исправка међне – граничне линије између његове парцеле и парцеле тужиоца број 1683 КО Банатски Карловац, припајањем површине од 1.98 квадратна метра парцели тужиоца. У ставу другом изреке пресуде наложено је Републичком геодетском заводу – Служби за катастар непокретности Алибунар да спроведе измену границе парцела како је наведено у ставу 1. изреке, а на основу ове пресуде, док је у трећем ставу изреке обавезан тужени да тужиоцу накнади парничне трошкове. У образложењу наведене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац на основу уговора о купопродаји из 1962. године стекао право својине на породичној стамбеној згради изграђеној на кастарској парцели број 1683 у КО Банатски Карловац, те да има право коришћења земљишта на коме је стамбена зграда изграђена; да је тужени власник породичне стамбене зграде на суседној катастарској парцели број 1679, као и носилац права коришћења земљишта на коме је стамбена зграда изграђена; да је тужени 2003. године поставио уличну ограду и зашао у део парцеле тужиоца; да је, према старом премеру, граница између парцела парничних странака ишла правом линијом - спољном ивицом зида стамбене зграде тужиоца, али да је премером од 1968. године та граница померена делом укосо - закривљена, чиме је и део површине парцеле коју је раније користио тужилац припојен парцели туженог, која сада захвата и део стамбене зграде тужиоца, који је и даље фактички у поседу "спорне површине"; да због тога постоји разлика између фактичког стања на терену и катастарског стања међе; да је суд усвојио тужбени захтев тужиоца у целини, иако је туженом, према новом премеру, припао део парцеле коју је раније користио тужилац, с обзиром на то да тужени нема никакав правни основ за такав посед, јер израда новог премера и пројекције није основ за стицање својине, већ се на тај начин у поседу туженог нашао вишак земљишне парцеле у односу на раније стање; да тужени никад није ни ушао у посед земљишта које му је припало по новом премеру, нити је тужилац икада напустио посед дела своје парцеле која му је припадала по старом премеру.

Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године укинуо ожалбену пресуду Основног суда П. 106/10 од 29. јуна 2010. године и одбацио тужбу тужиоца. У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: да је првостепена пресуда захваћења битном повредом одредаба поступка из члана 361. став 2. тачка 2) ЗПП, јер је суд одлучио о захтеву који не спада у судску надлежност; да је тужилац у суштини тражио измену међних граница, у смислу да се део парцеле туженог припоји његовој парцели, а то није захтев о коме се одлучује у судском, већ у управном поступку; да је усвајањем тужбеног захтева и припајањем укупно 1,98 м2 земљишта испод тужиочевог стамбеног објекта парцели тужиоца, првостепени суд заправо извршио препарцелацију постојећих парцела и практично формирао нове парцеле, што није у његовој надлежности; да је одредбама члана 66. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС", број 72/09 ) прописано да орган надлежан за послове државног премера и катастра спроводи препарцелацију, односно парцелацију и доноси решење о формирању катастарских парцела; да је одредбама чл. 113, 114. и 115. Закона о државном премеру и катастру регулисано да одржавање катастра непокретности подразумева и прикупљање, утврђивање и провођење насталих промена на непокретностима и стварним правима на њима, те да промене на непокретностима и стварним правима на њима представљају и промене граница парцела, а те радње које се тичу и обнављања граница парцеле обавља геодетска организација као надлежни управни орган. Пресуда је 6. априла 2012. достављена пуномоћнику тужиоца.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се овим законом уређују правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанскоправних спорова из личних, породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста поступка (члан 1.); да суд не може одбити да одлучује о захтеву за који је надлежан (члан 2. став 2.).

Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11 ), који се у конкретном случају примењивао од 11. септембра 2009. године, прописано је: да се на већем броју катастарских парцела може образовати једна или више грађевинских парцела , на начин и под условима утврђеним у планском документу, на основу пројекта препарцелације, као и да се на једној катастарској парцели може образовати већи број грађевинских парцела, на начин и под условима утврђеним у планском документу, на основу пројекта парцелације (члан 65. ст. 1. и 2.).

Законом о државном премеру и катастру („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 18/10 ) прописано је: да је о државање катастра непокретности прикупљање, утврђивање и провођење насталих промена на непокретностима и стварним правима на њима, које су од утицаја на податке катастра непокретности настале после потврђивања катастра непокретности у складу са одредбама овог закона (члан 113.); да су промене у поступку одржавања, у смислу овог закона, промене на непокретностима и стварним правима на њима настале деобом, спајањем парцела, променом граница парцела или реализацијом пројекта парцелације (члан 114. став 1. тачка 1)) ; да прикупљање података о насталим променама на непокретностима и извођење радова на терену из члана 114. тач. 1) до 5) овог закона, као и обнављање граница парцеле и идентификацију парцеле, обавља геодетска организација (члан 115. став 1.).

5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе, Уставни суд је најпре оценио да подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, заснива на погрешној примени материјалног права која је последично довела до погрешне примене процесног права од стране надлежног другостепеног суда. Уставни суд, пре свега, указује да начелно није надлежан да преиспитује закључке редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене материјалног и/или процесног права. Међутим, у поступку по уставној жалби, у зависности од утемељености изнете аргументације и околности конкретног случаја, Уставни суд може испитивати да ли је евентуално дошло до повреде или ускраћивања уставних права услед произвољне или арбитрерне примене меродавног права од стране редовних судова.

Полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд најпре констатује да је подносилац уставне жалбе на основу уговора о купопродаји из 1962. године стекао право својине на породичној стамбеној згради изграђеној на кастарској парцели број 1683 у КО Банатски Карловац, те да је, према старом премеру, граница између парцеле подносиоца - тужиоца у парничном поступку и парцеле туженог ишла правом линијом - спољном ивицом зида стамбене зграде тужиоца, али да је премером од 1968. године та граница померена делом укосо - закривљена, чиме је и део површине парцеле коју је раније користио подносилац припојен парцели туженог, тако да делом захвата и стамбену зграду подносиоца, па тиме и земљиште које се налази под његовом зградом у укупној површини од 1,98 квадратна метра. Подносилац је 2003. године покренуо ванпарнични поступак за уређење међе, али је тај поступак обустављен и подносилац је упућен на остваривање свог имовинског права у парничном поступку. Тужбеним захтевом постављеним у тужби Општинском суду подносилац је тражио да се утврди да је он власник стамбене зграде која је (према садашњем стању) саграђена делом на суседној катастарској парцели број 1679 КО Банатски Карловац и носилац права коришћења земљишта под зградом ширине са уличне стране 0.45 метара и дужине 8.79 метара - укупне површине 1,98 квадратна метра. Пресудом Основног суда П. 106/10 од 29. јуна 2010. године тужбени захтев подносиоца је усвојен. Међутим, оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године укинута је наведена првостепена пресуда и одбачена тужба подносиоца, са образложењем да је тужбеним захтевом у суштини тражена измена међних граница, односно препарцелација, а то није захтев о коме се одлучује у судском поступку, већ се ради о надлежности органа управе, то јест Републичког геодетског завода.

Према наведеној одредби члана 65. став 1. Закона о планирању и изградњи, препарцелација значи да се на већем броју катастарских парцела може образовати једна или више грађевинских парцела, на начин и под условима утврђеним у планском документу и на основу пројекта препарцелације , а у складу са цитираним одредбама Закона о државном премеру и катастру, за спровођење тих радњи несумњиво јесте надлежан орган управе. Међутим то, по оцени Уставног суда, није предмет ове парнице. У том смислу, није на закону утемељена тврдња другостепеног суда да је тужилац у поступку заправо тражио да се изврши препарцелација, односно парцелација и да би суд усвајањем тужбеног захтева формирао две нове парцеле, мимо поступка пред надлежним управним органом. Даље, Уставни суд констатује да је за све радње за које је према наведеним одредбама Закона о државном премеру и катастру надлежан орган управе, односно геодетска организација, неопходно да постоји правни основ за поступање тог органа. С обзиром на то да је споразум странака за исправку граничне линије очигледно изостао, те да нема изјаве туженог о сагласности да се тражена корекција границе парцела изврши, Уставни суд налази да би једини основ за поступање органа управе по захтеву подносиоца, управо морала била одлука суда у парничном поступку, што је и био разлог покретања предметног поступка на који је подносилац упућен из ванпарнице. Уставни суд је оценио да је подносилац тужбеним захтевом тражио утврђење права својине на оном делу своје стамбене зграде који се, без икакве његове кривице или питања, по новом премеру налази у оквирима граница суседне парцеле, као и права коришћења прецизно опредељеног дела земљишта под зградом, према правилу суперфициес соло цедит. Такво његово право (право коришћења земљишта које се налази под легално уписаном зградом – објектом у власништву) може се остварити управо спровођењем налога о измени садашње граничне линије између парцела, како би се „спорна“ површина припојила кућној парцели тужиоца, на којој се и раније налазила, а што не значи ни препарцелацију нити формирање нових катастарских парцела уместо већ постојећих. Због тог Суд налази да је предметни тужбени захтев подносиоца јасног имовинскоправног карактера, за који је, према цитираној одредби члана 1. Закона о парничном поступку , надлежан суд. С обзиром на наведено , Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Новом Саду у конкретном случају произвољно тумачио и применио одредбе Закона о планирању и изградњи, те да је одбацивањем тужбе због погрешно перципиране апсолутне ненадлежности, де фацто ускратио право подносиоца на приступ суду, што представља један од елемената права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је стога одлучио као у тачки 1. изреке, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).

6. Имајући у виду да је оценио да је у конкретном случају очигледно дошло до произвољне примене права на штету подноси оца уставне жалбе, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде права, поништио решење Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године и одредио да исти суд поново одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Алибунару П. 106/10 од 29. јуна 2010. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на то да ће се поступак по жалби против првостепене пресуде поновити, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у делу којим се истиче повреда права на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава, за сада преурањена, те је уставну жалбу у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставом суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у предметном ванпарничном и парничном поступку, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе најпре поднео предлог за уређење међе, али да је ванпарнични поступак обустављен уз упућивање подносиоца на остваривање свог права у парници, након чега је подносилац поднео тужбу надлежном суду ради утврђења права својине. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да су предметни поступци непосредно повезани, те се стога морају посматрати као јединствена целина.

У том смислу, испитујући основаност уставне жалбе са становишта повреде наведеног уставног права у оспореним поступцима, Уставни суд и у овом случају констатује да су испуњени услови да се приликом оцене да ли су се поступци водили у оквиру разумног рока или не, узме у обзир стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим се јемчи право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, и обезбеђује уставносудска заштита Уставом зајемчених права и слобода у поступку по уставној жалби, а из разлога што судски поступак, по својој природи, представља јединствену целину. Према томе, Уставни суд је утврдио да су поступци, покренути подношењем предлога Општинском суду 20. новембра 2003. године, а окончани доношењем оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1173/11 од 7. марта 2012. године, трајали осам година и три месеца.

Разумна дужина трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца, који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, а најважнији су: сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа захтева, односно значај права о коме се у поступку расправља за подносиоца.

По оцени Уставног суда, чињенична и правна питања на која је суд у парничном поступку требало да одговори нису била нарочито сложена, нити су захтевала спровођење обимног доказног поступка.

Уставни суд налази да је овај спор био од моралног и материјалног значаја за подносиоца уставне жалбе, с обзиром на то да се радило о тужбеном захтеву којим је тражена исправка међне - граничне линије између парцела тужиоца и туженог, те и формално припајање површине од 1,98 квадратна метра његовој парцели, и то изграђеног земљишта које се већ налази под његовим стамбеним објектом. Испитујући понашање подносиоца, Уставни суд је утврдио да је он делимично допринео дужем трајању парничног поступка, с обзиром на то да је решењем Општинског суда П. 57/05 од 21. новембра 2005. године утврђено повлачење тужбе, јер парничне странке нису приступиле на заказано рочиште, након чега је суд 14. фебруара 2006. године решењем усвојио предлог тужиоца за повраћај у пређашње стање.

Испитујући поступање надлежних судова у предметном поступку, Уставни суд оцењује да је неефикасно поступање пре свега Општинског суда допринело дугом временском трајању парничног поступка. Наиме, прво рочиште у поступку је одржано тек 19. септембра 2005. године, након више од седам месеци по подношењу тужбе, а суд је прву првостепену пресуду (П. 48/06 од 22. јануара 2007. године) доставио подносиоцу тек након више од девет месеци од њеног доношења, у новембру исте године.

С обзиром на све наведено, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне жалбе у ванпарничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Алибунару у предмету Р. 19/03 и парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву – Судска јединица у Алибунару у предмету П. 106/10 (раније предмет Општинског суда у Алибунару П. 126/09), повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Суд уставну жалбу и у овом делу усвојио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 3. изреке.

Имајући у виду да подносилац није поставио захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд налази и да само утврђење повреде наведеног уставног права представља начин правичног задовољења подносиоца уставне жалбе у овој уставноправној ствари.

9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић