Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић , др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Данила Дедовића из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. јануара 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Данила Дедовића и утврђује да је у парничном поступку који се води о пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 5520/03, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 23596/11, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Данило Дедовић из Београда је 9. јула 2010. године, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда , поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење и на суђење у разумном року, зајемчених одредбама члана 21. и члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 5520/03.
Подносилац уставне жалбе је навео да је 29. августа 2003. године Другом општинском суду у Београду поднео тужбу против Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране, ради исплате зараде, те да је од тада протекло седам година, а да првостепени парнични поступак још увек није окончан. Тврдње о повреди начела забране дискриминације и права на правично суђење подносилац образлаже тиме да је одржавањем састанка између судија Врховног суда Србије и заступника тужене постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци. Предложио је да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права, а у допуни уставне жалбе од 12. марта 2012. године истакао је захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П. 23596/11, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 29. августа 2003. године, заједно са још три тужиоца, поднео Другом општинском суду у Београду тужбу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране, ради исплате гарантоване зараде.
Прво рочиште за главну расправу заказано за 9. децембар 2003. године није одржано због спречености поступајућег судије.
На следећем рочишту, 11. фебруара 2004. године, првостепени суд је одлучио да затражи извештаје о примањима тужилаца. Прибављање тражених извештаја трајало до марта 2005. године.
У току 2006. године заказана су и одржана два рочишта (12. септембра и 5. децембра) и на предлог пуномоћника тужилаца одређено је извођење доказа финансијским вештачењем.
У даљем току поступка, до доношења првостепене пресуде, од укупно заказана три рочишта, два рочишта (7. март и 12. јуни 2007. године) нису одржана, јер вештачење није обављено . Вештак је налаз и мишљење доставио суду 25. јуна 2007. године.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 5520/03 од 6. децембра 2007. године одбијен је тужбени захтев тужилаца.
Решавајући о жалби тужилаца, Окружни суд у Београду је решењем ГжИ. 1344/08 од 20. августа 2008. године укинуо наведену првостепену пресуду .
У поновном поступку, прво рочиште је одржано 30. марта 2009. године, а на следећем рочишту одржаном 17. јуна 2009. године, на предлог пуномоћника тужилаца, донето је решење П. 5184/08 којим је парнични поступак прекинут до окончања поступка који се води пред Уставним судом. Образлажућ и донето решење, суд је, позивајући се на одредбу члана 215. став 1. у вези члана 12. Закона о парничном поступку, навео да сматра да поступак пред Уставним судом представља претходно питање за доношење одлуке у предметној парници. По правноснажности решења о прекиду поступка, списи предмета су архивирани.
Након пријема Одлуке Уставног суда Уж-3255/2010 од 13. јуна 2012. године којом је утврђено да је тужиоцу С.С. (подносилац уставне жалбе у предмету Уж-3255/2010), повређено право на суђење у разумном року у предметном парничном поступку и којом је наложено Првом основном суду у Београду да предузме све мере у циљу окончања поступка П. 23 596/11 у што краћем року , првостепени суд је дописом од 9. октобра 2012. године позвао пуномоћника тужилаца да се изјасни да ли, сагласно члану 422. став 1. тачка 11) ЗПП, тражи понављање поступка.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације ( члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члана 32. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се, сагласно одредби члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и даље примењује на предметни поступак, је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се прекид поступка може одредити ако је суд одлучио да сам не решава о претходном питању (члан 12.) (члан 215. тачка 1)); да ако је суд прекинуо поступак из разлога наведених у члану 215. тачка 1) овог закона, поступак ће се наставити кад се правноснажно заврши поступак пред судом или кад суд нађе да више не постоје разлози да се чека на њ егов завршетак (члан 217. став 2.); да се поступак који је одлуком суда правноснажно завршен може по предлогу странке поновити ако је, у поступку по уставној жалби, Уставни суд утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку (члан 422. став 1. тачка 11)).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир и п ериод трајања поступка који је претходио ступању Устава на снагу.
Када је реч о дужини трајања парничног поступка, Уставни суд је утврдио да предметни поступак траје преко девет година, што само по себи указује на то да поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о којима се у поступку одлучује за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају, се не ради о чињенично и правно сложеном спору.
Имајући у виду да се оспорени поступак односи на спор о потраживању проистеклом из радног односа, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе несумњиво имао легитиман интерес за ефикасно одвијање предметног парничног поступка.
Уставни суд је такође утврдио да се пуномоћник подносиоца уставне жалбе редовно одазивао на позиве суда на рочишта за расправу и да подносилац није допринео неоправдано дугом трајању оспореног поступка.
Оцењујући поступање суда у овом поступку, Уставни суд је нашао да је одлучујући допринос дугом трајању оспореног парничног поступка на страни првостепеног суд а. Наиме, неефикасно и неажурно поступање Другог општинског суда у Београду је више пута дошло до изржаја у овом поступку. Тако је у периоду од преко четири године колико је прошло од подношења тужбе до доношења првостепене пресуде, заказано укупно седам рочишта, а одржана су четири. Поред тога, после рочишта одржаног 11. фебруара 2004. године, суд је следеће рочиште заказао за 12. септембар 2006. године, а након укидања првостепене пресуде, прво рочиште је заказно после шест месеци од пријема списа од Окружног суда у Београду.
Поред тога, Уставни суд констатује да је Други општински суд у Београду решењем П. 5184/08 од 17. јуна 2009. године прекинуо поступак „до правоснажног окончања поступка који се води пред Уставним судом“, што је, по налажењу првостепеног суда, представљало претходно питање за предметни парнични поступак. Иако се из решења о прекиду поступка не види о ком поступку пред Уставним судом је реч, Уставни суд указује да је на седници одржаној 17. децембра 2009. године донео Решење ИУп-181/2006 којим је, између осталог, обуставио поступак за оцену законитости Уредбе о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени војни лист СЦГ", број 35/04) и поступак за оцену уставности и законитости Уредбе о изменама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе ("Службени лист СЦГ", број 42/05), као и да је на седници одржаној 4. новембра 2010. године донео Закључак ИУ-104/2007 којим је одбацио иницијативу за оцену уставности и законитости одлука о вредности бода, односно вредности коефицијента за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије. Полазећи од изложеног, по оцени Уставног суда, неприхватљиво је да првостепени суд архивира предмет, иако је, сагласно одредби члана 217. став 2. Закона о парничном поступку, у случају прекида поступка из разлога наведених у члану 215. став 1. Закона, на који се позвао приликом доношења решења о прекиду, суд дужан да прекинути поступак настави кад се правноснажно заврши поступак пред судом или другим надлежним органом, или кад суд нађе да више не постоје разлози да се чека на његов завршетак. По оцени Уставног суда, такође је неприхватљиво да првостепени суд након пријема Одлуке Уставног суда Уж- 3255/2010 од 13. јуна 2012. године, којом му је наложено да предузме све мере у циљу окончања предметног парничног поступка у што краћем року, позива пунумоћника тужилаца (подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-3255/2010 и у предмету Уж-3251/2010), да се изјасни о томе да ли тражи понављање поступка у смислу члана 422. став 1. тачка 11) Закона о парничном поступку у ситуацији када предметни поступак уопште није одлуком суда правноснажно завршен, већ је прекинут.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају, због неделотворног и неефикасног поступања првостепеног суда, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у првом делу тачке 1. изреке, док је у тачки 2. изреке као начин отклањања штетних последица због повреде наведеног уставног права, сагласно члану 89. став 2. наведеног закона, наложио надлежном суду да предузме све неопходне мере како би се поступак окончао у најкраћем року.
6. У погледу навода подносиоца о повреди начела забране дискриминације и права на правично суђење, зајемчених чланом 21. и чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба преурањена, с обзиром на то да поступак још увек није окончан. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе захтев за накнаду нематеријалне штете услед повреде уставног права истакао тек у допуни уставне жалбе коју је поднео Уставном суду 12. марта 2012. године, Суд је применом члана 85. став 3. Закона о Уставном суду и члана 40. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду из 2011. године , а на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 2) Закона, у тачки 3. изреке одбацио захтев као неблаговремен.
8. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) , Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић