Одредбама Устава Републике Србије утврђена је дужност плаћања дажбина које су утврђене законом (члан 52.), да се средства буџета обезбеђују из пореза и других законом утврђених прихода према економској снази обвезника (члан 69. став 2. и 3.) у оквиру уставне функције Републике, да уређује и обезбеђује финансијски систем (члан 72. став 1. тач. 1. Устава Републике Србије). Из наведених одредаба Устава по оцени Суда проистиче да Устав именује само порезе као врсту фискалних прихода, док остале дажбине не опредељује појединачно (по називу, врсти, садржини и др.). С тога, поводом питања да ли оспорене дажбине имају више обележја пореза него такси суд сматра да се са овог аспекта не може доводити у питање уставност одређене дажбине утврђене законом.
Уставни суд не може улазити у разматрање питања правне природе оспорених такса односно других дажбина са становишта да ли одговарају теоријском појму таксе као накнаде за одређену јавно правну услугу, јер та питања нису у домену контроле уставности Закона, сагласно члану 125 Устава Републике Србије.
Суд је утврдио да уставом конституисано овлашћење за законодавца да уводи фискалне дажбине, подразумева могћћност њиховог уређивања у целини (то јест по свим елементима), као израз одређене фискалне политике изражене кроз одговарајући закон.
Приликом дефинисања свих битних елемената одређене врсте фискалне дажбине (обвезник, основица, начин плаћања, тарифна стопа, горњи и доњи лимити, такса, рокови плаћања, санкција за неизвршење обавезе и друго), законодавац је аутономан у конципирању нормативних решења.
Једино уставно ограничење за законодавца, у уређивању ове сфере односа садржано је у члану 69. став 3. Устава РС, којим је конституисано начело сразмерности плаћања дажбине економској снази обвезника.
Међутим, Устав није одредио начин остваривања поменутог принципа, што значи да је избор метода у реализацији овог уставног принципа у целини ствар закона.
Када су у питању судске таксе, Законом о судским таксама ("Службени гласник Републике Србије" број 23/94, 53/95 и 16/97), прокламовано је начело да се оне плаћају у поступку пред судовима по одредбама тог закона и Таксене тарифе, које чине његов саставни део (члан 1.). Сагласно члану 2. став 1. истог Закона, таксени обвезници су лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку.
На основу наведеног, по оцени суда, произилази да судске таксе карактерише корелативност користи појединца и специјалне услуге коју суд својим радњама пружа појединцу.
Таква непосредна и директна веза није карактеристична за пореско правни однос, који настаје између појединца и државе којој се плаћа порез.
У законској концепцији односа у овој области, корист коју појединац остварује на основу конкретне радње судског органа (због бројности и трошкова судских радњи), утврђује се на основу критеријума вредности судске ствари (уз разне корективе ради остваривања различитих циљева фискалне политике). У циљу реализације принципа из члана 69. став 3. Устава РС, законодавац је у низу одредаба овог закона уважио различите ситуације и прилике везане за таксеног обвезника (имовно стање, социјални моменат и др.), па је путем разних корективних метода извршио прилагођавање висине судске таксе економској моћи обвезника (ослобођење од плаћања таксе, плаћање у ратама одредбе чл. 9-2. и члана 38. Закона). Висина судских такса одређена је таксеном тарифом, а законодавац је у тарифним ставовима димензионирао основицу плаћања таксе и извршио одабир метода тарифирања (тарифна стопа, корекција основице, прогресивна скала, фиксни износи паушалне таксе и др.).