Тужилац В. је сувласник на спорној згради са 1/4 дела. остали сувласници, са истим уделима су: Н.Б.Ж.Б. и Д.Ј. У згради су, уз сагласност свих сувласника, живели само САГЛАСНОСТ. и његова супруга Р. Пошто је 1994. године, Ж. умро, у згради је остала само Р. Она је, међутим, 1995. године, без одобрења сувласника издала целу зграду у закуп туженом Г.
Тиме је, као наследник једног од сувласника, предузела правни посао ван оквира редовног управљања зградом, а пошто се он, по конгентној одредби члана 15. став 4. Закона о основним својинско-правним односима, не може предузети без сагласности свих сувласника, уговор о закупу је ништав, па, у смислу члана 103. став 1. Закона о облигационим односима не производи правно дејство.
Зато тужени и користи спорну зграду без правног основа и из ње се мора иселити да би је предао тужиоцу у државину.
То што има и других сувласника, не утиче на његову стварну легитимацију.
Нижестепени судови су правилно указали на члан 43. Закона о основним својинско-правним односима који одређују да сувласник има право на тужбу за заштиту својине на целој ствари.
Стога тужилац и без осталих сувласника може заштитити својину на целој згради.
Он то и чини захтевом за исељење туженог из зграде и њену предају у државину. 0 ....
Тужиља јесте наследник свог мужа, зато она може наследити само његов део (четвртину), али тиме не стиче право да у закуп издаје читаву зграду.