Према утврђеном чињеничном стању тужиљин супруг купио је стан по основу кредита који му је одобрен 18.06.1969. године. Отплата кредита је почела у новембру 1969. године и до смрти корисника кредита – јануар 1974. године, отплаћено је 10.924,00 тадашњих динара, а до 31.03.1989. године кредит је уредно исплаћен у целости.Тужиља се за свога сада покојног мужа удала 1970. године и пресудом Окружног суда у Београду од 22.09.1977. године утврђено је да је тужиља носилац права власништва на 6/12 идеалних делова купљеног стана по основу брачне тековине, а након смрти њеног супруга оставинским решењем за наследнике су оглашени тужиља и ћерка и син оставиоца са по 1/6 идеалних делова.Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су утврдили да је тужиља, право сувласништва на купљеном стану, од укупно 24/36 идеалних делова, стекла по основу брачне тековине и наслеђивања, те да није основан тужбени захтев у делу којим је тужиља тражила да се утврди да је власник на 10/36 делова истога стана.И по оцени ревизијског суда, тужиља отплатом кредита након смрти супруга није могла стећи веће право својине од оног који је утврђен у правоснажном судском поступку поделе брачне тековине и да њен својински удео на стану није повећан отплатом кредита, а чињеница да је тужиља наставила да отплаћује кредит даје јој могућност за постављање облигационог захтева у односу на тужене.Пети општински суд у Београду, П.2740/02 од 28.11.2002., Окружни суд у Београду, Гж.2535/03 од 19.03.2003