Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец ( Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Смиљане Филиповић из Лешнице, Снежане Максимовић из Лознице и Санвиле Филиповић Кнежевић из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба подноситељки Смиљане Филиповић, Снежане Максимовић и Санвиле Филиповић Кнежевић и утврђује да је у поступку који ј е вођен пред Општинским судом у Лозници у предмету П. 936/06 повређено право подноситељки уставне жалбе на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подноситељки уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете свакој у износу од по 300 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Одбија се као неоснована уставна жалба подноситељки Смиљане Филиповић, Снежане Максимовић и Санвиле Филиповић Кнежевић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 12071/10 од 18. децембра 2013. године због повреде права на правично суђење и на правно средство из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Смиљана Филиповић из Лешнице, Снежана Максимовић из Лознице и Санвила Филиповић Кнежевић из Шапца поднеле су Уставном суду, 10. априла 2014. године, преко пуномоћника Драгана Филиповића, адвоката из Лознице, уставну жалбу против пресуде наведен е у изреци због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство и на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава Републике Србије. Уставном жалбом се истиче и повреда права на суђење у разумном року у поступку у коме је донета оспорена пресуда, а подноситељке су се позвале и на чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и члан 1. Протокола 1 уз Конвенцију.

Образлажући тврдњу о повреди права на правично суђење и на правно средство, подноситељке наводе да жалбени суд, након уважавања ревизије коју је изјавио само њихов правни претходник, у поновном поступку није могао донети оспорену пресуду којом се одбија њихов тужбени захтев јер је био везан забраном реформатио ин пеиус, са чим у вези цитирају ставове Уставног суда изнете у Одлуци Уж-390/2009 од 17. фебруара 2011. године. Даље тврде да им је право на правично суђење повређено самовољном и арбитрерном применом закона и недавањем јасних, довољних и разумљивих разлога за закључак да је у конкретном случају реч о бесправно изграђеном објекту на основу кога се не може стећи право коришћења земљишта на коме се он налази, јер је суд тај закључак донео позивајући се само на констатацију у листу непокретности, не узимајући у обзир приложени пројекат и техничку документацију из које произлази да је спорни објекат градио Народни одбор, дакле у периоду непосредно после рата, пре доношења првих прописа о грађењу . Такође оспоравају закључак суда да њихов правни претходник нема право коришћења спорне парцеле због тога што је купио стан као етажни део зграде, а не зграду. У прилог тврдњи о повреди права из члана 36. став 1. Устава позивају се на пресуду Окружног суда у Шапцу Гж. 2133/06 од 15. августа 2007. године, док повреду права на имовину виде у немогућности да путем конверзије права које је било предмет спора постану власнице земљишта. Сматрају да је задирање у њихову имовину извршено и одлуком о трошковима поступка, а због чињенице да је парница трајала 13 година истичу повреду права на суђење у разумном року. Предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и утврди им право на накнаду нематеријалне штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутих захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је , у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Лозници П. 202/14 (раније предмет Општинског суда у Лозници П. 936/06 ) и утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:

Наведена пресуда укинута је решењем Окружног суда у Шапцу Гж. 2268/05 од 9. јуна 2006. године, уз оцену да је нижестепени суд био дужан да преко вештака одговарајуће струке утврди колика је површина земљишта на којем се налази стамбе на зграда и колико је у мерама, границама и површини земљишта потребно за редовну употребу зграде.

У поновном поступку, од укупно пет заказаних рочишта, једно није одржано на молбу пуномоћника тужиоца . Спроведено је вештачење на околности из решења другостепеног суда, а на предлог пуномоћника тужиоца вештак је дао допуну налаза. Поднеском од 3. јануара 2007. године тужилац је тражио да се обим спорног права у његову корист утврди у проценту уместо у идеалном делу.

Пресудом Општинског суда у Лозници П. 936/06 од 30. јануара 2007. године усвојен је тужбени захтев и утврђено да је тужилац по основу власништва на стану и помоћним објектима носилац права коришћења спорне парцеле са уделом од 49,9%, а тужени су обавезани да му накнаде трошкове поступка. Против ове пресуде жалбе су изјавиле тужене Република Србија и ОШ „Петар Тасић“.

Пресудом Окружног суда у Шапцу Гж. 600/07 од 25. децембра 2007. године преиначена је ожалбена првостепена пресуда, тако што је утврђено да је тужилац носилац права коришћења на реалном делу спорне парцеле у ближе описаним мерама, границама и површини. Против ове пресуде ревизију је изјавио тужилац.

Решењем Врховног суда Србије Рев. 941/08 од 10. априла 2008. године укинута је пресуда Окружног суда у Шапцу Гж. 600/07 од 25. децембра 2007. године и предмет је враћен том суду на поновно одлучивање о жалбама тужених због битних повреда одредаба парничног поступка јер је другостепени суд без отварања главне расправе и поновног извођења доказа утврдио другачије чињенично стање од онога које је утврдио првостепени суд, уз напомену да ревизијски суд због тога није могао да испита правилност примене материјалног права.

Окружни суд у Шапцу је решењем од 6. априла 2009. године отворио главну расправу, а 13. маја 2009. године одредио је извођење доказа грађевинским вештачењем на околност утврђивања тачне површине тужиочевог стана и земљишта које се налази испод тог стана, те површине земљишта неопходног за његову редовну употребу. У овом делу поступка тужилац је истакао да из пројекта и техничког описа зграде произлази да ју је градио Народни одбор.

Након почетка примене Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС, број 116/08), предмет је прешао у надлежност Апелационог суда у Београду , који је решењем од 18. маја 2011. године отворио главну расправу и рочиште заказао за 22. јун исте године. У списима предмета не налази се записник са поменутог рочишта, већ постоји решење од 10. фебруара 2012. године о извођењу доказа грађевинским вештачењем на исте околности на које је оно било одређено и решењем Окружног суд а у Шапцу. Вештак је налаз доставио у априлу 2013. године и након два одржана рочишта расправа је закључена.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1207/10 од 18. децембра 2013. године преиначена је ожалбена првостепена пресуда Општинског суда у Лозници П. 936/06 од 30. јануара 2007. године, тако што је одбијен тужбени захтев правних следбеника пок. Живорада Филиповића – тужиља Смиљане Филиповић, Снежане Максимовић и Санвиле Филиповић Кнежевић, овде подноситељки уставне жалбе, за утврђење права коришћења спорне парцеле са уделом од 49,9%. Према чињеничном стању које је утврдио другостепени суд , правни претходник тужиља, пок. Живорад Филиповић је по основу уговора о откупу од 22. априла 1992. године постао власник стана у стамбеној згради изграђеној на спорној парцели 866/2, у КО Лешница . Предметна стамбена зграда састоји се од два стана, а други стан користи ЗЦ „Др Миленко Марин“. Парцела је фактички подељена на два дела оградом. Према ГУП, спорна парцела је изграђено грађевинско земљиште (грађевинска парцела) за пословање и становање. Решењем оставинског суда од 5. новембра 2010. године за наследнике на заоставштини пок. Живорада Филиповића, који је преминуо 11. априла 2010. г одине, оглашене су тужиље. Суд је даље навео да је из извештаја РГЗ – Службе за катастар непокретности Лозница од 30. децембра 2011. године утврдио да је у катастарски операт за КО Лешница, обновом премера из 1973. године спорна парцела 866/2 била уписана као друштвена својина на којој је право коришћења по основу решења Секретаријата за управно-правне послове СО Лозница од 24. октобра 1969. године имала ОШ „Петар Тасић“. Израдом катастра непокретности за КО Лешницу, који је ступио на правну снагу 23. маја 2009. године, у ЛН број 362 предметна парцела , која је променила број у 4893 , уписана је као власништво Републике Србије са правом коришћења поменуте школе, а у току 2010. године у ЛН број 2827 парцела је уписана као јавна својина Града Лознице. У поменутом ЛН уписано је и да је по својој намени парцела остало грађевинско земљиште, да се на њој налази стамбена зграда за колективно становање, као објекат изграђен без одобрења за градњу, да је као власник стана број 1 уписан пок. Живорад Филиповић, а да на другом стану власник, односно држалац није одређен. Указујући на то да правни претходник тужиља није стекао право својине на објекту, већ на стану као посебном делу стамбене зграде, која није изграђена у складу са законом тј. која, према подацима уписаним у ЛН КО Лешница, нема одобрење за градњу, другостепени суд је закључио да тужиље, као наследнице пок. Живорада Филиповића, по основу откупа стана у бесправно подигнутом објекту, сагласно одредбама члана 6. став 2. Закона о промету непокретности који је био на снази у време откупа, односно члана 3. став 2. Закона који је важио у време првостепеног пресуђења, те одредбама члана 17. став 1. и члана 35. ст. 1. и 2. Закона о грађевинском земљишту, важећег у време откупа стана и одредбама члана 71. ст. 1. и 3. и члана 83. Закона о планирању и изградњи који је био на снази у вр еме доношења ожалбене пресуде, не могу стећи право коришћења постојеће грађевинске парцеле. Суд је истакао да је ценио наводе тужиља да је ОШ „Петар Тасић“ по основу права својине на објекту била уписана у јавне књиге као корисник земљишта, али да је нашао да ти наводи нису од утицаја јер тужиље нису доказале да је поменута школа власник објекта, односно другог стана који се у њој налази, нити да је зграда изграђена у складу са законом и да је као таква била подобна за упис у јавне књиге и за стицање права коришћења парцеле, те да нису пружиле доказе о томе шта је представљало садржину решења СО Лозница на основу кога је приликом обнове катастра 1973. године ОШ „Петар Тасић“ уписана као корисник спорног земљишта, при чему је напоменуто да је у том периоду упис права на непокретностима вршен на основу државинског – поседовног стања, а не по правилима земљишно-књижног права. По налажењу суда, захтев за утврђење права коришћења спорне парцеле у траженом уделу и упис тог права у јавне евиденције о непокретностима неоснован је и због чињенице што предмет уговора о откупу који је пок. Живорад Филиповић закључио са ОШ „Петар Тасић“ није била зграда или ½ зграде, већ стан у згради , с обзиром на то да законске одредбе на које се позвао говоре о објектима, а не о посебним деловима зграде. По схватању суда, околност да тужени тужиљама не оспоравају несметано коришћење парцеле у мери која им је потребна за редовну употребу стана, тужиљама не даје статус сукорисника парцеле, већ „евентуално право употребе које је инкорпорирано у право коришћења“ и то све у ситуацији док објекат постоји, али без права уписа тог права у јавни регистар, а нарочито не у аликвотном, односно процентуалном уделу будући да се ради о грађевинској парцели на којој, по природи ствари, сувласници породичне стамбене зграде могу имати само заједничко и недељиво право коришћења земљишта под зградом и земљишта за њену редовну употребу.

Из списа предмета није могуће утврдити тачан моменат када су тужиље обавестиле суд да је пок. Живорад Филиповић преминуо и када су преузеле поступак.

Увидом у електронску базу података РГЗ – Службе за катастар непокретности, Уставни суд је утврдио да је у катастру непокретности уписано заједничко право коришћења (З.С.) парцеле 4893 у корист пок. Живорада Филиповића, као власника посебног дела зграде.

Пресудом Окружног суда у Шапцу Гж. 2113/06 од 15. августа 2007. године, коју подноситељке достављају као доказ за тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, правноснажно је утврђено да су тужиоци у том поступку по основу откупа станова, сагласно члану 83. Закона о планирању и изградњи, стекли право коришћења катастарске парцеле на којој је стамбена зграда подигнута, у ближе опредељеним аликвотним деловима који су сразмерни величини откупљених станова.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подноситељке уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, те да се законом може ограничити начин коришћења имовине, а да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).

Како се одредбе члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава суштински не разликују од одредаба чл. 6. и 13. Конвенције и члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, то Уставни суд постојање повреде права цени у односу на наведене одредбе Устава.

Законом о премеру и катастру земљишта („Службени гласник СРС“, број 51/71), који је био на снази у време обнове премера, било је прописано: да се премер земљишта врши ради утврђивања података потребних за хоризонталну и висинску представу терена територије Социјалистичке Републике Србије у циљу коришћења тих података за привредне, техничке, научне и управне сврхе, као и за друге потребе државних органа, организација удруженог рада, и других организација и грађана (члан 2.); да се на основу извршеног премера израђује катастар земљишта и да се катастар земљишта користи за привредне, управне и статистичке сврхе, за израду земљишних књига, као основа за утврђивање катастарског прихода и за друге потребе државних органа, организација удруженог рада, и других организација и грађана (члан 3.); да катастарски операт садржи податке о површинама, културама, класама, катастарском приходу и корисницима земљишта за сваку парцелу (члан 50. став 2.); да се промена корисника у катастарском операту проводи на основу правноснажне одлуке суда или другог надлежног органа, као и на основу уговора овереног код суда (члан 58. став 2.); да се обнова премера и катастра земљишта врши када се појави знатно неслагање између података премера и катастарског операта и стања на терену, а које се не може отклонити мерама редовног одржавања.

Законом о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник РС“, бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05), који је био на снази у време ступања на правну снагу катастра непокретности за КО Лозница, било је прописано: да је катастар непокретности јавна књига која представља основну евиденцију о непокретностима и правима на њима и да се у катастар непокретности уписују подаци о непокретностима и правима на њима, утврђени у складу са законом (члан 4. ст. 1. и 2.); да се права на непокретности стичу, преносе, ограничавају и престају уписом у катастар непокретности (члан 5. став 1.);

да катастар непокретности садржи податке о земљишту (назив катастарске општине, број, облик, површина, начин коришћења, бонитет, катастарска класа и катастарски приход катастарске парцеле), зградама, становима и пословним просторијама, као посебним деловима зграда (положај, облик, површина, начин коришћења, спратност и собност) и другим грађевинским објектима, као и податке о правима на њима и носиоцима тих права, теретима и ограничењима и да катастар непокретности садржи и податке о држаоцима непокретности, у случајевима утврђеним овим законом (члан 37. ст. 1. и 2.); да се носиоцем права, у смислу овог закона, сматра власник непокретности, носилац права коришћења на непокретностима у државној својини, односно носилац права у погледу располагања, коришћења и управљања на непокретностима у друштвеној својини (члан 42. став 3); да израда катастра непокретности обухвата: утврђивање катастарске територијалне јединице, прикупљање података о непокретностима и правима на њима које не садржи катастар земљишта, катастарско класирање и бонитирање земљишта, излагање на јавни увид података из катастра земљишта, података премера и катастарског класирања земљишта и утврђивање података о правима на непокретностима, израду катастарског операта и устројавање збирке исправа (члан 43.); да се на непокретностима у државној својини, поред носиоца права својине, уписује и носилац права коришћења, односно корисник непокретности и да се на градском грађевинском земљишту упису је и право коришћења ранијег сопственика земљишта, односно право коришћења другог лица стечено у складу са законом (члан 58б ст. 3. и 4.).

Одредбама члана 69а став 3 . поменутог закона било је прописано да , у случају из става 1. овог члана, за носиоца права на земљишту комисија одређује једно од следећих лица, према стању последњег уписа у катастру земљишта: лице које је у катастру земљишта уписано до 6. априла 1941. године (тачка 1)); лице које је у катастру земљишта уписано после 6. априла 1941. године, ако је тај упис извршен на основу исправе која је у време уписа била подобна за стицање права на земљишту (тачка 2)); лице које није уписано на основу исправе у смислу тачке 2) овог става, а уписано је у катастар земљишта устројен после 6. априла 1941. године, на основу података из пописног катастра и првог премера (тачка 3)); лице које поседује објекат на земљишту, за који у време изградње није било прописано издавање грађевинске дозволе, односно објекат изграђен на основу грађевинске дозволе надлежног органа, под условом да је у моменту градње, односно издавања дозволе то лице, или његов правни претходник, било уписано у катастар земљишта (тачка 4)).

Законом о државном премеру и катастру ( „Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 18/10 ), који је био на снази у време уписа спорне парцеле као јавне својине Града Лознице , било је прописано: да се подаци о посебним деловима објекта уписују на основу техничке документације на основу које је издата грађевинска или употребна дозвола, или на основу земљишне књиге, књиге тапија, интабулационе књиге и књиге продатих друштвених станова са хипотеком, акта надлежног органа или елабората геодетских радова и да када за објекат, односно посебни део објекта није издата грађевинска или употребна дозвола, када је објекат изграђен прекорачењем овлашћења из грађевинске дозволе, или је објекат привремени, уписује се и одговарајућа забележба (члан 74. став 5.).

Правилником о изради и одржавању катастра непокретности („Службени гласник РС“, број 46/99), који је био на снази у време ступања на снагу катастра непокретности и уписа извршеног у току 2010. године, било је прописано: да се на земљишту у државној својини, у складу са законом, за власника уписује Република Србија и да се у том случају за носиоца права коришћења одређује правно, односно физичко лице, које је у складу са законом стекло право коришћења (члан 40. став 1.); да се у катастарским општинама у којима је на основу података премера или обнове премера потврђен катастарски операт, на земљишту у својини Републике Србије, лице последње уписано у катастру земљишта одређује за носиоца права коришћења ако испуњава услове из члана 69а став 3. Закона (члан 43. став 1. тачка 1)); да се на земљишту под зградом за колективно становање за које је формирана посебна парцела, за носиоце права коришћења одређују власници зграде уписани у В листу непокретности без одређивања удела (ЗС – заједничко право коришћења) (члан 43. став 4.); да се у поступку излагања одређује правни статус објеката и утврђују права и носиоци на њима (члан 49.) ; да се објектима изграђеним у складу са прописима сматрају и објекти у градовима, односно насељима градског карактера изграђени до 3. јуна 1948. године, када је ступила на снагу Основна уредба о грађењу (“Службени лист ФНРЈ“, број 46/48), стамбене зграде које су изграђене на селу до 21. марта 1961. године, када је ступио на снагу Закон о условима за изградњу стамбених зграда на селу („Службени гласник НРС“, број 7/61) или до ступања на снагу прописа о условима за изградњу стамбених зграда, уколико су их општински народни одбори донели у року прописаном тим законом и остале врсте објеката који су изграђени на селу до 8. јула 1973. године, када је ступио на снагу Закон о изградњи инвестиционих објеката („Службени гласник СРС“, број 25/73), односно до ступања на снагу општинске односно градске одлуке уколико је иста донета у року прописаном тим з аконом (члан 50.); да ће на подручју изван градског грађевинског земљишта, комисија за носиоца права својине на посебном делу зграде одредити лице које у поступку излагања приложи уговор о откупу стана сачињен у складу са законом (члан 52. став 8.); да ће на подручју градског грађевинског земљишта, изузетно од ст. 4. и 5. овог члана Комисија за носи оца права на посебном делу зграде одредити лице које у поступку излагања приложи уговор о откупу стана сачињен у складу са законом (члан 53. став 6.).

Одредбама Закона о грађевинском земљишту ("Службени гласник СРС", број 23/90 и "Службени гласник РС", бр. 3/90, 53/93, 67/93 и 48/94 ), који је био на снази у време откупа стана, било је прописано: да се права у погледу изграђеног градског грађевинског земљишта не могу одвојити од права на објекту изграђеном на одређеној грађевинској парцели и да к оришћење изграђеног градског грађевинског земљишта подразумева коришћење грађевинске парцеле која обухвата земљиште под зградом и земљиште које служи за редовну употребу зграде, док на том земљишту зграда постоји (члан 17. ст. 1. и 2.); да сопственик зграде на изграђеном градском грађевинском земљишту има право да користи земљиште под зградом и земљиште које је потребно за њену редовну употребу, у границама грађевинске парцеле утврђеним према урбанистичком плану и да коришћење земљишта из става 1. овог члана траје док постоји зграда на том земљишту (члан 35. ст. 1. и 2.).

Одредбама Закона о промету непокретности ("Службени гласник СРС", бр. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 и 40/89), који је био на снази у време откупа стана , било је прописано: да преносом права својине на згради која се налази на земљишту у друштвеној својини, нови сопственик стиче право да, док зграда постоји, користи земљиште на коме се она налази и земљиште које је потребно за њену редовну употребу и да отуђењем зграде из друштвене својине носилац права својине стиче право да, док зграда постоји, користи земљиште на коме се она налази, као и земљиште које је потребно за њену редовну употребу (члан 6. ст. 2. и 3.).

Чланом 83. Закона о планирању и изградњи „ Службени гласник РС“, бр. 47/03, 34/06 и 39/09), који је био на снази у време доношења првостепене пресуде, било је прописано да власници, чији су објекти, до дана ступања на снагу овог закона, изграђени у складу са законом на изграђеном осталом грађевинском земљишту у државној својини, имају право коришћења постојеће грађевинске парцеле док тај објекат постоји.

Чланом 13. Закона о изменама и допунама Закона о основним својинско-правним односима ("Службени лист СРЈ“, број 29/96 ) измењен је члан 19. поменутог закона тако што је ставом 2. прописано да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине.

Чланом 34. Закона о изменама и допунама Закона о основним својинско-правним односима ("Службени лист СРЈ", број 29/96) прописано је да власници зграда које су изграђене у складу са законом, на земљишту у друштвеној својини задржавају право коришћења земљишта на коме је зграда изграђена и земљишта које служи за редовну употребу те зграде, ако законом није другачије уређено.

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који је важио у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да другостепени суд не може да преиначи пресуду на штету странке која се жалила, ако је само она изјавила жалбу (члан 381.); да ће се, ако у чл. 394-410. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом ревизије сходно примењивати одредбе овог закона о жалби против пресуде из члана 342, 356. ст. 2. и 3, чл. 357, 358. и 363, члана 366. ст. 2. и 3, члана 367. став 2, чл. 368, 373, 378. и чл. 381-384. овог закона (члан 411.).

5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд и у овом случају констатује да су испуњени услови да се, приликом оцене да ли је поступак вођен у оквиру разумног рока или не, узме у обзир стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим се јемчи право на суђење у разумном року као елемент права на правично суђење и обезбеђује уставносудска заштита Уставом зајемчених права и слобода у поступку по уставној жалби, а из разлога што судски поступак по својој природи представља јединствену целину. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је предметни поступак трајао више од 12 година, што би само по себи могло да указује да није окончан у оквиру разумног рока . Међутим, полазећи од тога да је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања које у спору треба расправити, понашања подноситељки уставне жалбе, односно њиховог правног претходника, поступања надлежних судова, као и значаја права о коме се расправљало за подноситељке, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.

По налажењу Уставног суда, предметни поступак у коме се одлучивало о основаности захтева за утврђење права коришћења земљишта по основу откупа стана не може се сматрати нарочито сложеним, с обзиром на правно питање које је требало расправити.

Разматрајући значај предмета спора за подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се, и поред легитимног интереса на страни подноситељки за одлучивање суда у што краћем року ради отклањања неизвесности у погледу њихових евентуалних права на имовини која је предмет спор а, не може сматрати да је реч о поступку који је за њих био од изузетне или егзистенцијалне важности, односно о поступку због чијег би дужег трајања за њих наступила ненадокнадива штета.

Испитујући понашање подноситељки уставне жалбе и њиховог правног претходника , Уставни суд констатује да је на предлог правног претходника подноситељки поступак прекинут у септембру 2002. године, те да је предлог за његов наставак поднет у мају 2003. године. Поред наведеног, два рочишта нису одржана на предлог његовог пуномоћника.

Анализирајући поступање судова, Уставни суд констатује да у периоду од септембра 2003. до марта 2004. године, те у периоду од јула до друге половине децембра 2004. године, од укупно девет заказаних рочишта, шест није одржано због недоласка вештака, односно недостављања налаза. Из наведених разлога два рочишта нису одржана ни у току 2005. године, а суд поводом описаног понашања вештака није предузео мере које предвиђа процесни закон у случају недоласка уредно позваног вештака на рочиште или недостављања налаза у остављеном року. Даље, Уставни суд констатује да су у току поступка донете три првостепене и три другостепене одлуке, да је једна другостепена пресуда била укинута решењем ревизијског суда због утврђивања другачијег чињеничног стања без отварања главне расправе, те да је не само на предлог пок. Живорада Филиповића, већ и у складу са смерницама другостепеног суда, спровођено вештачење на околност површине, мера и граница земљишта потребног за редовну употребу стана, а да је поступак окончан одбијањем тужбеног захтева из разлога што је утврђено да је реч о бесправно подигнутом објекту , као и због тога што, по другом аргументу на који се суд позвао, откуп стана као посебног дела објекта, а не зграде или ½ зграде, не доводи до стицања спорног права. Међутим, по оцени Уставног суда, и поред описаних пропуста, трајање последњег жалбеног поступка дуже од пет и по година (ревизијска одлука је донета у априлу 2008. године а оспорена другостепена пресуда у децембру 2013. године) јесте разлог који је у највећој мери довео до тога да предметни поступак буде окончан после више од 12 година.

С обзиром на изнето, Уставни суд је закључио да је, и поред одређеног доприноса правног претходника подноситељки дужини трајања поступка, поступање надлежних судова превасходно довело до тога да предметни поступак буде окончан након више од 12 година.

Из изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да је подноситељкама уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у износу од по 300 евра свакој од њих, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су претрпеле подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности конкретног случаја које су од значаја за њено одређивање, посебно дужину трајања поступка, значај предмета спора и одређени допринос на страни правног претходника подноситељки укупној дужини трајања поступка, али и чињеницу да су подноситељке у парницу најраније могле да ступе након смрти пок. Живорада Филиповића 11. априла 2010. године или по достављању решења оставинског суда из новембра исте године, што значи да су својство странке у поступку могле да имају свега три године. Наиме, Уставни суд је утврдио повреду права на суђење у разумном року посматрајући трајање поступка у целини, дакле узимајући у обзир и трајање поступка пре ступања на снагу Устава, али подноситељке уставне жалбе су последице трајања поступка, у виду нематеријалне штете, могле да трпе тек од тренутка када су у том парничном поступку стекле својство странке, што значи од када су ступиле на место свог правног претходника.

7. Будући да подноситељке тврде да им је право на правично суђење повређено, поред осталог, и арбитрерном применом закона и недавањем јасних, довољних и разумљивих разлога за закључак да је у конкретном случају реч о бес правно изграђеном објекту на основу кога се не може стећи право коришћења земљишта на коме се он налази, те да оспоравају и закључак суда да њихов правни претходник нема право коришћења спорне парцеле због тога што је купио стан као етажни део зграде, а не зграду, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, нити да врши контролу оцене доказа, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода.

Уставни суд констатује да се у конкретном случају одлучивало о основаности тужбеног захтева за утврђење права коришћења парцеле ( остало грађевинско земљиште) у одређеном проценту по основу откупа стана у згради која је изграђена на тој парцели. Даље, Уставни суд констатује да се оспорена одлука о одбијању тужбеног захтева заснива на два разлога: првом – да се на основу откупа стана у бесправно подигнутом објекту не може стећи право коришћења на изграђеном осталом грађевинском земљишту, и другом - да се откупом стана као посебног дела зграде (а не зграде или ½ зграде) не стиче право коришћења парцеле у траженом уделу, већ „евентуално право употребе које је инкорпорирано у право коришћења“ јер меродавне законске одредбе говоре о објектима, а не о посебним деловима зграде.

Полазећи од првог разлога датог у образложењу оспорене пресуде, а крећући се у оквиру навода уставне жалбе – да нису дати јасни, довољни и разу мљиви разлози за закључак да је у конкретном случају реч о бесправно изграђеном објекту, Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Београду спорни закључак засновао на податку уписан ом у ЛН 2827 КО Лешница – да се на предметној парцели, која се од 2010. године у јавним евиденцијама води као јавна својина Града Лознице, налази стамбена зграда за колективно становање као објекат изграђен без одобрења за градњу . Дакле, спорну чињеницу тј. правни статус објекта суд је утврдио на основу податка уписаног у катастар непокретности – јавни регистар који представља основну евиденцију о непокретностима и стварним правима на њима и за који важи начело поуздања . Стога, по оцени Уставног суда нису основани наводи подноситељки да другостепени суд није дао јасне, довољне и разумљиве разлоге за закључак да се ради о објекту изграђеном без одобрења за градњу. Позивање подноситељки на технички опис објекта из ко јег, како тврде, произлази да је грађен пре првих прописа о градњи и с тим у вези изнета тврдња да суд тај документ није узео у обзир, у чему виде арбитрерну примену процесног закона на своју штету, није од утицаја јер се, сагласно члану 49. Правилника о изради и одржавању катастра непокретности, правни статус објеката одређује у управном поступку - поступку израде катастра. У вези са изнетим, Уставни суд сматра неопходним да истакне да је катастар земљишта који је садржавао податке о парцелама и објектима на њима у погледу површине, облика и корисника, имао значај фактичке евиденције непокретности, а да је карактер правне евиденције у раније постојећем двојном систему, пре успостављања катастра непокретности, имала земљишна књига, на шта је указао и другостепени суд, истичући да је у периоду обнове премера 1973. године упис права на непокретностима (у кат астру земљишта) вршен на основу државинског – поседовног стања, а не по правилима земљишно-књижног права . Стога, суд опште надлежности у парници која се води ради утврђења права коришћења земљишта у сада јавној својини нема овлашћење да преиспитује ваљаност уписа извршеног у поступку обнове премера на основу акта управног органа из 1969. године, нити да испитује да ли је предметна зграда била подобна за упис у јавне књиге, будући да се та питања, како је претходно изнето, решавају у управном поступку.

Што се тиче другог разлога на којем је заснована оспорена пресуда - да се откупом стана као посебног дела зграде, а не зграде или ½ зграде, не стиче право коришћења парцеле у траженом уделу, већ „евентуално право употребе које је инкорпорирано у право коришћења“, за који подноситељке тврде да је последица арбитрерне примене закона, Уставни суд сматра неопходним да укаже да је доношењем Закона о стамбеним односима из 1990. године започео откуп станова у друштвеној својини, у ком процесу су дотадашњи носиоци станарског права постајали власници станова, с тим што су на заједничким деловима зграде задржавали право коришћења које је било изведено из права друштвене својине на стамбеним зградама и становима. Променом облика права својине на откупљеним становима, јавила се и потреба измене облика права својине на заједничким деловима зграде, због чега је чланом 13. Закона о изменама и допунама Закона о основним својинско-правним односима из 1996. године измењен дотадашњи члан 19. тако што је на заједничким деловима зграде утврђено право заједничке недељиве својине власника посебних делова зграде. Из изнетог следи да је стамбена зграда за колективно становање у целости у власништву етажних власника, с тим што су на различитим деловима зграде различити облици права својине, што по налажењу Уставног суда, даље значи да за право коришћења земљишта на коме се објекат налази и земљиш та које служи за његову употребу није од значаја да ли се ради о искључивој својини на целом објекту, сусвојини или етажној својини, коју разлику прави другостепени суд, имајући у виду да је чланом 17. став 2. тада важећег Закона о грађевинском земљишту установљена неодвојивост права на грађевинском земљишту од права на објекту који је на том земљишту изграђен . Права власника објекта у односу на земљиште у друштвеној својини на коме је објекат изграђен на исти начин су била уређена и одредбама члана 6. ст. 2. и 3. Закона о промету непокретности, при чему Уставни суд сматра неопходним да примети да одредбе закона на које се поз вао другостепени суд, као ни одредбе било ког другог закона, не познају институт „права употребе које је инкорпорирано у право коришћења“. Међутим, Уставни суд указује да на земљишту на коме је зграда изграђена етажни власници, уколико је реч о раније друштвеној, а сада јавној својини, имају трајно право коришћења према намени земљишта, које је недељиво и нераскидиво везано за етажну својину, што значи да се њиме не може одвојено располагати. Наиме, свако располагање етажним делом подразумева и располагање неопредељеним уделом у трајном праву коришћења на земљишту, а ово право се, сагласно раније важећем Правилнику о изради и одржавању катастра непокретности уписивало у В лист непокретности. Стога у ситуацији када је у важећем листу непокретности у корист пок. Живорада Филиповића, као власника посебног дела стамбене зграде – стана , уписано заједничко право коришћења (З.С.) парцеле на којој се зграда налази и када његове правне следбенике у том праву, како је то утврдио другостепени суд, нико не омета, Уставни суд налази да оспореном пресудом којом је одбијен захтев за утврђ ење права коришћења земљишта у одређеном проценту, тј. разлозима на које се суд позвао, суштински није повре ђено право на правично суђење на штету подноситељки уставне жалбе.

У погледу навода о повреди забране реформатио ин пеиус, на којем подноситељке заснивају тврдњу о повреди права на правично суђење и на правно средство, Уставни суд указује да је поменута забрана у парничном поступку установљена у циљу заштите оне стране у поступку која се једина жалила, како по ту странку не би могла да буде донета неповољнија одлука од оне против које је изјавила правни лек. Наиме, тада важећи члан 381. Закона о парничном поступку прописивао је да другостепени суд не може да преиначи пресуду на штету странке која се жалила, ако је само она изјавила жалбу, а члан 411. истог закона је ову забрану установио и за поступак по ревизији. Дакле, као што је већ истакнуто у Одлуци Уж-390/2009 од 17. фебруара 2011. године, на коју се подноситељке позивају, забрана реформатио ин пеиус у суштини представља инсти тут заштите права на правни лек, који може да иде само у корист странке која га је изјавила, а никако на њену штету. У поменутој Одлуци Уставни суд је истакао и да неправилна примена овог института доводи у питање значај и домашај начела диспозиције странака, као и то да се овај институт мора протезати и на првостепени поступак који се поново води након укидања првостепене одлуке.

Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да су жалбу против првстепене пресуде П. 936/06 од 30. јануара 2007. године којом је усвојен тужбени захтев и утврђено да је правни претходник подноситељки уставне жалбе носилац права коришћења спорне парцеле са уделом 49,9% изјавиле тужене Република Србија и ОШ «Петар Тасић». Ова одлука је преиначена другостепеном пресудом Гж. 600/07 од 25. децембра 2007. године, тако што је утврђено да је правни претходник подноситељки носилац права коришћ ења реалног дела спорне парцеле у ближе описаним мерама, границама и површини. Против другостепене пресуде ревизију је изјавио правни претходник подноситељки, између осталог, и због тога што је другостепени суд без отварања главне расправе утврдио другачије чињенично стање од оног које је било утврђено у првостепеном поступку, због чега је Врховни суд Србије решењем од 10. априла 2008. године укинуо преиначујућу другостепену пресуду без испитивања да ли је материјално право правилно примењено. Дакле, у поновном жалбеном поступку одлучивало се о основаности жалби које су изјавиле тужене против првостепене пресуде кој ом је у целости био усвојен тужбени захтев правног претходника подноситељки. Како суд у парничном поступку, сагласно начелу диспозиције странака (члан 3. став 1. Закона о парничном поступку ), одлучује у границама захтева који су стављени у поступку, то не стоји навод подноситељки уставне жалбе да је у поновном жалбеном поступку, суд у складу са забраном преиначења на горе, морао у најнеповољнијем случају да донесе одлуку идентичну претходној другостепеној пресуди, јер би на тај начин одлучио о нечему што тужбом није тражено и што у крајњем не може да буде предмет решавања парничног суда – одређивање земљишта неопходног за редовну употребу објекта. Укидање оспорене пресуде од стране ревизијског суда због битних повреда одредаба парничног поступка, у конкретном случају, није везивало другостепени суд поменутом забраном, имајући у виду да је у поновном жалбеном поступку решавано о жалбама које су изјавиле једино тужене.

Стога се и ови наводи на којима се заснива тврдња о повреди права на правично суђење показују као неосновани, па се последично и тврдња о повреди права на правно средство показује као таква.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да подноси тељкама уставне жалбе оспорен ом пресудом нису повређен а прав а на правично суђење и на правно средство , па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.

8. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права, а полазећи од чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да су се подноситељке уставне жалбе налазиле у суштински идентичној чињеничној и правној ситуацији као и тужиоци у парници која је окончана пресудом Окружног суда у Шапцу Гж. 2113/06 од 15. августа 2007. године, а којом је, за разлику од другостепене пресуде која се оспорава уставном жалбом, усвојен тужбени захтев тужилаца за утврђење права коришћења земљишта у аликвотним деловима по основу откупа станова у згради у којој се ти станови налазе. Међутим, Уставни суд напомиње да је у ситуацијама када је као доказ различитог поступања достављена само једна судска одлука сматрао да се у таквим околностима не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси, истовремено указујући да је идентичан став заузео и Европски суд за људска права у пресуди Вучковић и други против Србије, од 28. августа 2012. године , те да стога једна различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди повреда права на једнаку заштиту права (видети , поред других , решења Уставног суда Уж- 8808/2012 од 23. јануара 2014. године и Уж-2961/2012 од 9. децембра 2014. године).

У односу на истакнуту повреду права на имовину, Уставни суд указује да Устав гарантује мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона, али не и право на стицање имовине. Будући да подноситељке повреду означеног права виде у немогућности да путем конверзије права коришћења стекну спорну парцелу у својину, Уставни суд налази да не постоји имовина која ужива заштиту из члана 58. Устава. Стога је по оцени Уставног суда, уставна жалба у овом делу ратионе материае неспојива са Уставом утврђеном садржином наведеног права. Ова оцена односи се и на становиште подноситељки да им је право на имовину повређено чињеницом да су „остале без трошкова“ који су били досуђени њиховом правном претходнику првостепеном пресудом која је преиначена.

Имајући у виду изнето, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу којим се истиче повреда права из члана 36. став 1. и члана 58. Устава, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.

9. На основу свега изложеног и на основу одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић