Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одрић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радмила Филиповића из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. октобра 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Радмила Филиповића и утврђује се да је у извршном поступку који је вођен пред Општинским судом у Пожеги у предмету И. 28/06, а окончан пред Основним судом у Пожеги у предмету И. 616/10 и у извршном поступку који је вођен пред Општинским судом у Пожеги у предмету И. 101/06, а окончан пред Основн им судом у Пожеги у предмету И. 637/10 , повређено прав о подноси оца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчен о чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.

Образложење

1. Радмил Филиповић из Ужица, поднео је 28. маја 2012. године , преко пуномоћника Мирослава Тешића, адвоката из Ужица, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у извршним поступцима који су се у време подношења уставне жалбе водили пред Основним судом у Пожеги у предметима И. 616/10 и И. 637/10.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе 20. јануара 2006. године поднео предлог за извршење на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Ужицу П. 790/05 од 19. октобра 2005. године, по ком предлогу је Општински суд у Пожеги донео решење о извршењу И. 28/06 од 17. фебруара 2006. године; да је, такође, Општинском суду у Пожеги 1. марта 2006. године поднео предлог за извршење на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Пожеги П. 1192/05 од 8. децембра 2005. године, по ком предлогу је Општински суд у Пожеги донео решење о извршењу И. 101/06 од 7. марта 2006. године; да се извршни суд огласио месно ненадлежним у оба извршна предмета, али су решењима Вишег суда у Ужицу Гж. 1514/10 од 17. новембра 2010. године и Гж. 1557/10 од 24. новембра 2010. године укинута решења И. 101/06 од 20. фебруара 2009. године и И. 28/06 од 20. фебруара 2009. године, којима се Општински суд у Пожеги огласио месно ненадлежним и предмет је враћен наведеном првостепеном суду на даљи поступак; да извршни поступци до подношења уставне жалбе трају већ шест година, а да поверилац још увек није наплатио своје потраживање.

Подносилац предлаже да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, право на накнаду нематеријалне штете, и да наложи Основном суду у Пожеги да предузме све неопходне мере и радње како би се извршни поступци окончали у што краћем року. Подносилац је тражио и трошкове поступка пред Уставним судом.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Уколико се због трајања поступка истиче повреда права на суђење у разумном року, према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), којим се уређује поступак по уставној жалби, уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена сва правна средства, дакле пре него што је поступак окончан.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе извршних предмета Основног суда у Пожеги И. 616/10 (раније Општинског суда у Пожеги И. 28/06) и И. 637/10 (раније Општинског суда у Пожеги И. 101/06) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Чињенице и околности које се односе на извршни поступак И. 616/10:

Радмил Филиповић из Ужица, овде подносилац уставне жалбе је 1. фебруара 2006. године поднео Општинском суду у Пожеги предлог за извршење против извршног дужника Р. П. из Пожеге, на основу правноснажне и извршне пресуде због изостанка Општинског суда у Ужицу П. 790/05 од 19. октобра 2005. године, којом је тужени Р. П. из Пожеге обавезан да му накнади штету у износу од 21.428,94 динара, са припадајућом каматом, као и да му накнади парничне трошкове у износу од 12.081,00 динара, извршењем на покретним стварима извршног дужника. Закључком од 6. фебруара 2005. године суд је наложио извршном повериоцу да достави пресуду Општинског суда у Ужицу П. 790/05 снабдевену клаузулом правноснажности и извршности. Поступајући по закључку, извршни поверилац је 14. фебруара 2005. године доставио извршну исправу, након чега је суд 17. фебруара 2006. године донео решење И. 28/06 којим је одредио предложено извршење. Решење о извршењу је, после неколико покушаја, 10. маја 2006. године достављено извршном дужнику тако што је прибијено на врата стана. Попис покретних ствари у стану извршног дужника покушан је 21. децембра 2006. и 31. јануара 2007. године, али није успео, па је остављено обавештење да се извршни дужник јави у суд ради измирења обавезе.

Службено лице суда је 8. фебруара, 16. марта и 12. априла 2007. године излазило на лице места ради пописа покретних ствари у стану извршног дужника, међутим, попис није извршен јер су врата стана била закључана.

Поднеском од 23. јула 2007. године извршни поверилац је тражио да суд предузме потребне мере како би се извршење спровело, односно предложио је да се извршење спроведе уз асистенцију полиције тако што ће судски извршитељ обити врата од стана извршног дужника, извршити попис и одузимање пописаних покретних ствари дужника ради намирења потраживања повериоца. Након тога, дописом од 25. септембра 2007. године извршни судија је обавестио извршног дужника да ће се попис покретних ствари извршног дужника спровести 3. октобра 2007. године у стану извршног дужника, те да је потребно да обезбеди све неопходне услове за спровођење извршења, уколико извршни дужник не буде присутан код предузимања извршних радњи. Извршни поверилац је обавестио суд да није у могућности да обезбеди потребне услове за принудно отварање просторија извршног дужника.

Извршни дужник је 3. октобра 2007. године приступио у суд и на увид приложио личну карту у којој је као место пребивалишта означено село Биоска, након чега се Општински суд у Пожеги решењем И. 28/06 од 20. фебруара 2009. године огласио месно ненадлежним, ставио ван снаге решење о извршењу од 17. фебруара 2006. године и одредио да се списи предмета доставе Општинском суду у Ужицу, као месно надлежном суду.

Против наведеног решења жалбу је изјавио извршни поверилац.

Полицијска управа у Ужицу је дописом од 11. јула 2009. године обавестила Општински суд у Пожеги да наведено решење и жалба нису уручени извршном дужнику јер се он не налази на означеној адреси, а дошли су до сазнања да се дужник тренутно налази на подручју Републике Црне Горе.

Виши суд у Ужицу је решењем Гж. 1557/10 од 24. новембра 2010. године укинуо решење Општинског суда у Пожеги И. 28/06 од 20. фебруара 2009. године и предмет вратио Основном суду у Пожеги на поновни поступак. У образложењу другостепеног решења је, између осталог, наведено да ће првостепени суд спровести извршење по правноснажном решењу о извршењу, имајући у виду да је исто одређено на покретним стварима извршног дужника, које се нађу у дворишту, објектима и стамбеној згради у Пожеги, на наведеној адреси, те да евентуална промена пребивалишта извршног дужника, у конкретном случају, нема утицаја на ток извршног поступка. Списи извршног предмета су 30. новембра 2010. године враћени Основном суду у Пожеги, а предмету је додељен нови број И. 616/10.

Извршни суд је дописом од 12. јуна 2012. године обавестио пуномоћника извршног повериоца да приликом пописа код извршног дужника нису пронађене покретне ствари које према Закону о извршењу и обезбеђењу могу бити предмет извршења и да у року од 45 дана од дана пријема тог обавештења може предложити да се поново спроведе поступак пописа покретних ствари извршног дужника, а уколико се у датом року не предложи да се попис поново спроведе или ако се ни приликом поновног пописа код дужника не пронађу ствари које могу бити предмет извршења, суд ће обуставити поступак извршења у смислу члана 91. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу.

У поднеску од 20. јуна 2012. године извршни дужник је навео да је држављанин Републике Босне и Херцеговине са пребивалиштем у Сребреници, да не поседује покретну ни непокретну имовину, да никада није примио никакво писмено од суда и да је од ћерке која живи у Пожеги сазнао да се против њега воде извршни поступци пошто су судски извршитељи долазили на адресу на којој живи његова ћерка. У прилогу поднеска је доставио копију личне карте, путне исправе и возачке дозволе.

Поднеском од 24. јула 2012. године извршни поверилац је предложио да судски извршитељ закаже нови излазак на лице места код извршног дужника ради пописа и одузимања покретних ствари. Попис ствари одређен је за 17. децембар 2013. године.

Судски извршитељ је 17. децембра 2013. године изашао на лице места код извршног дужника и констатовао да нема покретних ствари које би се по Закону о извршењу и обезбеђењу могле пописати, проценити и продати.

Решењем Основног суда у Пожеги И. 616/10 од 20. децембра 2013. године обустављено је извршење дозвољено решењем тог суда И. 616/10 од 17. фебруара 2006. године и укинуте су све спроведене радње, са образложењем да извршни дужник не поседује покретне ствари које могу бити предмет извршења у овом поступку.

Основни суд у Пожеги је решењем Ипв И. 6/14 од 13. јануара 2014. године потврдио решење Основног суда у Пожеги И. 616/10 од 20. децембра 2013. године, а приговор извршног повериоца одбио.

Писмени отправак наведеног решења је 22. јануара 2014. године достављен пуномоћнику извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе.

3.2. Чињенице и околности које се односе на извршни поступак И. 637/10:

Радмил Филиповић из Ужица, овде подносилац уставне жалбе је 2. марта 2006. године поднео Општинском суду у Пожеги предлог за извршење против извршног дужника Р. П. из Пожеге, на основу правноснажне и извршне пресуде због изостанка Општинског суда у Ужицу П. 1192/05 од 8. децембра 2005. године, којом је тужени Р. П. из Пожеге обавезан да му накнади штету у износу од 13.442,98 динара са припадајућом каматом, као и да му накнади парничне трошкове у износу од 6.495,00 динара, извршењем на покретним стварима извршног дужника. Општински суд у Пожеги је решењем И. 101/06 од 7. марта 2006. године одредио предложено извршење.

Решење о извршењу је, после неколико покушаја, дана 10. маја 2006. године достављено извршном дужнику тако што је прибијено на врата стана.

Поднеском од 25. јануара 2007. године извршни поверилац је тражио да суд прибави од дужника изјаву о имовини, како би могао да захтева спровођење извршења на имовини извршног дужника, а поднеском од 17. јула 2007. године је тражио да суд предузме потребне мере како би се извршење спровело, односно предложио је да се извршење спроведе уз асистенцију полиције тако што ће судски извршитељ обити врата од стана извршног дужника, извршити попис и одузимање пописаних покретних ствари дужника ради намирења потраживања повериоца.

Извршни дужник је 3. октобра 2007. године приступио у суд и на увид приложио личну карту у којој је као место пребивалишта означено село Биоска, након чега се Општински суд у Пожеги решењем И. 101/06 од 20. фебруара 2009. године огласио месно ненадлежним, ставио ван снаге решење о извршењу од 7. марта 2006. године и одредио да се списи предмета доставе Општинском суду у Ужицу, као месно надлежном суду.

Против наведеног решења жалбу је изјавио извршни поверилац.

Полицијска управа у Ужицу је дописом од 11. јула 2009. године обавестила Општински суд у Пожеги да наведено решење и жалба нису уручени извршном дужнику јер се он не налази на означеној адреси, а дошли су до сазнања да се дужник тренутно налази на подручју Републике Црне Горе.

Виши суд у Ужицу је решењем Гж. 1514/10 од 17. новембра 2010. године укинуо решење Општинског суда у Пожеги И. 101/06 од 20. фебруара 2009. године и предмет вратио Основном суду у Пожеги на поновни поступак. У образложењу другостепеног решења је, између осталог, наведено да ће првостепени суд спровести извршење по правноснажном решењу о извршењу, имајући у виду да је исто одређено на покретним стварима извршног дужника, које се нађу у дворишту, објектима и стамбеној згради у Пожеги, на наведеној адреси, те да евентуална промена пребивалишта извршног дужника, у конкретном случају, нема утицаја на ток извршног поступка. Списи извршног предмета су 30. новембра 2010. године враћени Основном суду у Пожеги, а предмету је додељен нови број И. 637/10.

Извршни суд је дописом од 12. јуна 2012. године обавестио пуномоћника извршног повериоца да приликом пописа код извршног дужника нису пронађене покретне ствари које према Закону о извршењу и обезбеђењу могу бити предмет извршења и да у року од 45 дана од дана пријема тог обавештења може предложити да се поново спроведе поступак пописа покретних ствари извршног дужника, а уколико се у датом року не предложи да се попис поново спроведе или ако се ни приликом поновног пописа код дужника не пронађу ствари које могу бити предмет извршења, суд ће обуставити поступак извршења у смислу члана 91. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу.

У поднеску од 20. јуна 2012. године извршни дужник је навео да је држављанин Републике Босне и Херцеговине са пребивалиштем у Сребреници, да не поседује покретну ни непокретну имовину, да никада није примио никакво писмено од суда и да је од ћерке која живи у Пожеги сазнао да се против њега воде извршни поступци пошто су судски извршитељи долазили на адресу на којој живи његова ћерка. У прилогу поднеска је доставио копију личне карте, путне исправе и возачке дозволе.

Поднеском од 24. јула 2012. године извршни поверилац је предложио да судски извршитељ закаже нови излазак на лице места код извршног дужника ради пописа и одузимања покретних ствари. Попис ствари одређен је за 17. децембар 2013. године.

Судски извршитељ је 17. децембра 2013. године изашао на лице места код извршног дужника и констатовао да нема покретних ствари које би се по Закону о извршењу и обезбеђењу могле пописати, проценити и продати.

Решењем Основног суда у Пожеги И. 637/10 од 20. децембра 2013. године обустављено је извршење дозвољено решењем тог суда И. 101/06 од 7. марта 2006. године и укинуте су све спроведене радње, са образложењем да извршни дужник не поседује покретне ствари које могу бити предмет извршења у овом поступку.

Основни суд у Пожеги је решењем Ипв И. 8/14 од 13. јануара 2014. године потврдио решење Основног суда у Пожеги И. 637/10 од 20. децембра 2013. године, а приговор извршног повериоца одбио.

Писмени отправак наведеног решења је 22. јануара 2014. године достављен пуномоћнику извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).

Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11) је прописано: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да извршни поверилац може, у року од 45 дана од дана пријема обавештења о безуспешном попису, односно од дана безуспешног пописа коме је присуствовао, предложити да се поново спроведе попис и да извршитељ може да понавља попис и без предлога извршног повериоца (члан 91. став 4.); да ако извршни поверилац у том року не предложи да се попис поново спроведе или ако се ни приликом поновног пописа не нађу ствари које могу бити предмет извршења, суд ће обуставити извршење (члан 91. став 5.).

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да су уставном жалбом оспорена два извршна поступка вођена против истог извршног дужника у предметима ранијег Општинског суда у Пожеги И. 28/06 и И. 101/06, који су окончани решењима Основног суда у Пожеги И. 616/10 и И. 637/10 од 20. децембра 2013. године, тако што су извршни поступци обустављени.

Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступака мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије, и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања поступака од подношења предлога 1. фебруара 2006. године, када је извршни поверилац поднео предлог за извршење у предмету И. 28/06, као и од 2. марта 2006. године, када је извршни поверилац поднео предлог за извршење у предмету И. 101/06, па до окончања поступака решењима Основног суда у Пожеги И. 616/10 и И. 637/10 донетим 20. децембра 2013. године, из чега произлази да је сваки од поступака трајао преко седам година.

Уставни суд констатује да се уставном жалбом оспоравају извршни поступци једног повериоца против истог извршног дужника, који су иницирани парничним поступцима који су претходили извршним, који су започети у приближно исто време, који су се водили паралелно, на исти начин, и при томе су окончани на исти начин - решењима о обустављању поступка због немогућности извршења, те се стога оцена Суда о основаности уставне жалбе односи на оба извршна поступка заједно.

Седмогодишње трајање извршних поступака, само по себи, указује да поступци нису окончани у оквиру разумног рока, јер се ради о поступцима који су по закону хитни. Међутим, приликом одлучивања о томе да ли је подносиоцу уставне жалбе, у конкретном случају, повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је пошао од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о којима се у поступку одлучује за подносиоца.

Испитујући утицај свих наведених критеријума на трајање конкретних извршних поступака, Уставни суд је оценио да у њима није било сложених чињеничних и правних питања о којима би се суд изјашњавао. Међутим, и поред тога, суд се суочио са проблемом ефикасног спровођења извршења јер најпре није могао да извршном дужнику достави решење о извршењу, пошто се извршни дужник није налазио на адреси која је достављена суду, а извршни поверилац није доставио другу адресу на којој се налази извршни дужник, нити је суд успео да преко надлежне Полицијске управе утврди где се извршни дужник налази. Поред тога, судски извршитељи нису успевали да изврше попис покретних ствари јер су врата стана извршног дужника била закључана, а кад су коначно ушли у стан констатовано је да у њему нема ствари које, сходно Закону о извршењу и обезбеђењу, могу бити предмет извршења, након чега су извршни поступци обустављени.

Из чињеница и околности случаја наведених у тачки 3. (3.1. и 3.2.) образложења, несумњиво произлази да је првостепени суд предузимао радње у оспореним извршним поступцима у циљу спровођења извршења и намирења извршног повериоца, и да је у том смислу показао одређену ревност. Ипак, у раду извршног суда, у оба извршна предмета, присутна су два периода неактивности у којима суд, више од годину, односно годину и по дана, није предузимао радње у циљу намирења извршног повериоца, и то: од 25. септембра 2007. до 20. фебруара 2009. године, након што је извршни поверилац обавестио суд да није у могућности да обезбеди потребне услове за принудно отварање просторија извршног дужника, и од 30. новембра 2010. до 12. јуна 2012. године, који се према стању у списима предмета не може оправдати објективним околностима.

Уставни суд је оценио да је постављени захтев био од значаја за подносиоца уставне жалбе, с обзиром на то да је предлозима за извршење тражио намирење новчаног потраживања које му је досуђено наведеним парничним пресудама.

Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе у извршним поступцима, Уставни суд је констатовао да је у предлогу за извршење доставио суду адресу која му је била позната, али на којој се није налазио извршни дужник, па је решење о извршењу достављено прибијањем на врата стана, као и да током извршног поступка није доставио суду другу адресу на којој би суд могао да пронађе извршног дужника, из чега произлази да ни он није знао на којој адреси се налази извршни дужник, који је избегавао појављивање пред судом, а што је свакако утицало на дужину трајања извршног поступка. Овакав закључак се намеће и ако се има у виду да су предметни извршни поступци иницирани правноснажним парничним пресудама због изостанка Општинског суда у Ужицу П. 790/05 од 19. октобра 2005. године и П. 1192/05 од 8. децембра 2005. године, донетим управо због чињенице што тужени (извршни дужник) није приступио на рочиште.

Уставни суд наглашава да је дужност суда да сваки поступак, а посебно поступак извршења, спроведе без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере које му стоје на располагању да се поступак оконча. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности спровођење извршења без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне жалбе у предметним извршним поступцима повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је стога , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у укупном износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно околност да су истовремено вођена два извршна поступка против истог извршног дужника, на исти начин, иако без формалног спајања поступака, те да су извршни поступци окончани на исти начин – решењима о обустављању поступка због немогућности извршења, дужину трајања оспорених поступака, поступање извршног суда, као и чињеницу да суд није успео да пронађе извршног дужника на адреси коју му је доставио извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе. Уставни суд сматра да досуђени новчани износ представља адекватну и правичну компензацију подносиоцу за утврђену повреду Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, учињену недовољно делотворним и ефикасним поступањем надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду како сопствену, тако и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду. Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 85. став 3. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу.

8. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић