Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Г. из села У. код Н, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. децембра 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба М. Г. и утврђује да је у извршном поступку који се води пред Основним судом у Неготину - Судска јединица у Мајданпеку И. 1048/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Налаже се Основном судом у Неготину - Судска јединица у Мајданпеку да предузме све неопходне мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. М. Г. из села У. код Н, поднео је 24. јуна 2010. године, преко пуномоћника Драгана Васиљевића, адвоката из Мајданпека, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Неготину - Судска јединица у Мајданпеку под бројем И. 1048/10.

Подносилац уставне жалбе је наве о да Општински суд у Мајданпеку није у разумном року окончао извршни поступак који се води још од 2006. године, те да му је неажурним и нестручним поступањем суда повређено Уставом зајемчено право на суђење у разумном року.

Од Уставног суда тражи да нареди спровођење извршења у што хитнијем року, накнади подносиоцу материјалну штету, као и парничне трошкове, трошкове извршног поступка и трошкове за састав уставне жалбе.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13–УС) је по садржини идентична одредби члана 170. Устава. Одредбом члана 82. став 2. Закона прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.

У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни с уд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе, списа предмета Основног суда у Неготину - Судска јединица у Мајданпеку И. 1048/10 (раније предмет Општинског суда у Мајданпеку И. 30/06), као и из одговора в.ф. председника Основног суда у Неготину Су- 1416/13 од 15. новембра 2013. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подносилац уставне жалбе је 24. јануара 2006. године, Општинском суду у Мајданпеку поднео предлог за извршење на покретним стварима дужника С.Ј, на основу пресуде Општинског суда у Мајданпеку П. 603/97 од 24. септембра 1997. године.

Општински суд у Мајданпеку је 27. јануара 2006. године усвојио предлог за извршење, а судски извршитељи су 3. фебруара 2006. године изашли на лице места, али су констатовали да је стан дужника закључан, те да се он већ дуже време налази у Аустрији.

Извршни судија, својом наредбом од 3. фебруара 2006. године, извршном повериоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, наложено је да у року од осам дана наведе тачну адресу извршног дужника, јер он није пронађен на адреси која је наведена у предлогу за извршење, под претњом да ће извршење бити обустављено уколико не поступи по наредби. Поступајући по наредби, извршни поверилац је 6. фебруара 2006. године одговорио и истакао да он није дужан да зна адресу дужника у Аустрији, јер се исти по службеној евиденцији МУП-а води на адреси коју је назначио у предлогу за извршење. Општински суд у Мајданпеку је 28. фебруара 2006. године упутио допис Одељењу пријавно-одјавне евиденције ОУП-а Мајданпек, са питањем о пребивалишту извршног дужника. Министарство унутрашњих послова - Одељење унутрашњих послова Мајданпек својим дописом 205-76 од 3. марта 2006. године обавестило је Општински суд у Мајданпеку да извршни дужник С.Ј. има стално место пребивалишта у Мајданпеку, на адреси назначеној на предлогу за извршење.

Судски извршитељи су 20. марта 2006. године поново изашли на назначену адресу, али у стану нису затекли никога и у записник су унели исту примедбу као и први пут о одсутности дужника.

Извршни поверилац је 17. новембра 2006. године тражио промену средства извршења и предложио да се за ново средство извршења одреди стан дужника. Као доказ је приложио оверен уговор о откупу предметног стана.

Суд је дописом од 22. новембра 2006. године тражио од Ј. с. п. у М. да му достави информацију ко је власник стана који је предложен као средство извршења, а Ј. п. за с. у. М. дописом број 636 од 23. новембра 2006. године обавестило је Општински суд у Мајданпеку да је власник предметног стана извршни дужник С.Ј.

Извршни поверилац је 24. новембра 2006. године предлажио да суд извршом дужнику постави привременог заступника, што је суд и учинио својим решењем И. 30/06 од 7. децембра 2006. године.

Решењем И. 30/06 од 7. маја 2008. године, Општински суд у Мајданпеку изменио је своје решење И. 30/06 од 27. јануара 2006. године, и то тако што је као средство извршења одредио непокретност – стан извршног дужника. Како би се утврдила вредност предметног стана, решењем И. 30/06 од 14. октобра 2009. године, Општински суд у Мајданпеку је одредио вештачење од стране судског вештака грађевинске струке. Међутим, рочиште заказано за 26. октобар 2009. године одложено је, јер је вештак грађевинске струке био спречен да приступи. На рочишту заказаном за 16. новембар 2009. године суд је са вештаком изашао на лице места, но како је стан био закључан, а нико није реаговао на лупање и звук звона, суд је решењем наложио вештаку да изврши вештачење на основу уговора о откупу стана и остале доступне документације.

7. децембра 2009. године у суд је стигао поднесак адвоката З.Ј, којег је извршни дужник (по приложеном пуномоћју) овластио да га заступа у овом извршном поступку. На рочишту од ржаном 8. децембра 2009. године пуномоћник извршног дужника предложио је да се предлог за извршење извршног повериоца одбаци као недозвољен, и то из разлога што „подносилац предлога адв. Д.В. није приложио пуномоћје за заступање у овом извршном предмету“. На рочиш ту од 10. децембра 2009. године пуномоћник извршног повериоца изјавио је „да на основу члана 89. ЗПП-а, као адвокат који је био пуномоћник повериоца у парници, има овлашћење да подноси предлог за извршење и предузима друге радње“, а приложио је и пуномоћје дато од стране извршног повериоца. Поступајући по предлогу пуномоћника извршног дужника, Општински суд у Мајданпеку је решењем И. 30/06 од 29. децембра 2009. године укинуо своја решења И. 30/06 од 27. јануара 2006. године и И. 30/06 од 7. маја 2008. године у целости (став 1. изреке), те одбацио предлог за извршење као неуредан (став 2. изреке), са образложењем да подносилац предлога није имао овлашћење извршног повериоца.

Одлучујући о жалби извршног повериоца, Виши суд у Неготину је решењем Гж. 85/10 од 23. фебруара 2010. године укинуо решење Општинског суда у Мајданпеку И. 30/06 од 29. децембра 2009. године и предмет вратио првостепном суду на поновни поступак, уз образложење да је извршни поступак само наставак окончаног парничног поступка, те да се стога пуномоћнику тужиоца не може ускратити право да поднесе предлог за извршење, с обзиром на то да му пуномоћје није опозвано, нити је било ко од учесника у поступку то тврдио, а све у складу са одредбом члана 95. Закона о парничном поступку који је важио у време подношења тужбе.

Пошто суд није предузимао никакве радње, поверилац је поднеском од 9. јуна 2010. године ургирао ради бржег поступања суда.

По формирању нове мреже судова, предмет је додељен у рад Основном суду у Неготину – Судска јединица у Мајданпеку, и доби о нови број И. 1048/2010.

Рочиште заказано за 17. септембар 2010. године одложено је, а рочиште заказано за 30. септембар 2010. године није одржано због одсутности поступајућег судије.

Судски вештак грађевинске струке, 4. новембра 2010. године, доставио је свој налаз о тржишној вредности предметног стана.

На рочишту од 1. децембра 2010. године суд је донео решење И. 1048/10 којим је одбио предлог извршног дужника да се укине решење о извршењу као неоснован (став 1. изреке), те је утврдио вредност предметног стана (став 2. изреке).

Одлучујући по жалби извршног дужника, Виши суд у Неготину својим решењем Гж. 38/11 од 31. јануара 2011. године одбио је његову жалбу и потврдио решење Основног суда у Неготину – Судска јединица у Мајданпеку И. 1048/10 од 1. децембра 2010. године.

Основни суд у Неготину – Судска јединица у Мајданпеку је решењем И. 1048/10 од 6. априла 2011. године одбацио као недозвољен предлог за понављање поступка извршног дужника.

Извршни дужник је 8. априла 2011. године изјавио захтев за заштиту законитости, међутим, Основно јавно тужилаштво у Неготину је својим дописом Ктр. 390/10 од 7. октобра 2011. године по извршеном увиду у списе, спис предмета вратио првостепном суду, с обзиром на то да је и Врховни касациони суд својим актом од 2. јуна 2011. године вратио списе Више, суду у Неготину, уз образложење да није изјављен захтев за заштиту законитости у смислу одредбе члана 418. ЗПП-а.

Дописима датираним од 13. јул а 2012. године, извршни судија је тражи о од Општинске управе Мајданпек – Одељење за буџет, финансије и трезор, као и од Пореске управе у Мајданпеку извештај о износу основице за обрачун пореза на предметни стан.

Од 13. јула 2012. године, па до достављања списа Уставном суду 13. новембра 2013. године, из списа предмета не може се видети било какво поступање суда.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно и да је суд дужан да о предлогу за извршење одлучи у року од три дана од дана подношења предлога (члан 5. ст. 1. и 2.); да рокови које одређује суд за предузимање одређених радњи не могу бити дужи од три дана, осим ако овим законом није другачије предвиђено (члан 5. став 3.); да се поступање противно одредбама ст. 1. и 2. овог члана сматра несавесним и нестручним поступањем судије, у смислу одредаба Закона о судијама (члан 5. став 5.); да је суд дужан да донесе решење о извршењу и предузима радње спровођења извршења, када су испуњени услови за доношење решења о извршењу и за спровођење извршења (члан 7.).

Закон о извршењу и обезбеђењу („Служени гласник РС“, број 31/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, у члану 358. став 1. прописује да ће се поступак извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Такође, и одредбом члана 6. став 1. овог Закона прописано је да је поступак извршења и обезбеђења хитан.

5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је констатовао да је извршни поступак покренут од стране подносиоца 24. јануара 2006. године подношењем предлога за извршење, а да до дана одлучивања по уставној жалби није окончан. Иако је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период досадашњег трајања извршног поступка.

Уставни суд, такође, констатује да је разумна дужина трајања извршног поступка категорија, која зависи од понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку и поступања надлежних судова који воде поступак. То су уједно и критеријуми који утичу на оцену дужине трајања извршног поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.

Анализирајући дужину трајања оспореног судског поступка, Уставни суд је утврдио да оспорени извршни поступак до дана одлучивања о уставној жалби траје седам година и једанаест месеци, те да још увек није окончан.

Имајући у виду само овај критеријум – трајање извршног поступка скоро осам година (иако је извршни суд био дужан да сагласно одредби члана 4. став 1. ранијег Закона о извршном поступку и одредби члана 6. став 1. важећег Закона о извршењу и обезбеђењу поступка хитно), Уставни суд оцењује да ранији Општински суд у Мајданпеку, а затим Основни суд у Неготину – Судска јединица у Мајденпеку нису поступали ефикасно, у складу са законским овлашћењима, да би се извршни поступак окончао у најкраћем року и извршни поверилац намиро своја потраживања заснована на правноснажној и извршној пресуди парничног суда.

Уставни суд додатно истиче да је непоступање надлежних извршних судова у роковима прописаним законом утицало на неоправдано дуго трајање конкретног извршног поступка, а ово из следећих разлога:

Као прво, постоје периоди потпуне неактивности суда, и то у периоду од по неколико месеци до чак годину и по дана.

Као друго, Општински суд у Мајданпеку је решењем И. 30/06 од 29. децембра 2009. године, и поред тога што се пуномоћник извршног повериоца изричито позивао на одговарајуће одредбе закона, укинуо своја решења И. 30/06 од 27. јануара 2006. године и И. 30/06 од 7. маја 2008. године у целости (став 1. изреке), те одбацио предлог за извршење као неуредан (став 2. изреке), чиме је, својом грешком, допринео одуговлачењу овог поступка.

Треће, иако је имао на располагању законска средства, поступајући суд није учинио ништа да убрза достављање налаза вештака грађевинске струке, те је тако од налога за вештачење па до достављања налаза вештака прошло годину дана, иако је у питању хитан поступак.

Четврто, поступајући судија се практично оглушило о налог в.ф. председника суда број Су. 21/11 од 31. маја 2011. године, којим је наложено да се радње у управљању поступком у предмету предузимају у складу са начелом хитности и поступак оконча у што краћем року, и ничим није била санкционисана.

У односу на критеријум понашања подносиоца уставне жалбе, као учесника у поступку, Уставни суд је оценио да он није доприне о трајању поступка и ни је злоупотребљава о своја процесна овлашћења . Штавише, подносилац уставне жалбе је као извршни поверилац, у неколико наврата ургирао за брзим окончањем поступка.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је одлучујући о овој уставној жалби утврдио да су надлежни судови пред којима се водио конкретан поступак извршења, и то нарочито Основни суд у Неготину – Судска јединица у Мајданпеку, одговорни због дужине трајања предметног извршног поступка, те да је наведеним поступањем тих судова подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , у извршном поступку који се у предмету И. 1048/10 води пред Основним судом у Неготину – Судска јединица у Мајданпеку.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду , уставну жалбу усвојио у тачки 1. изреке, а у тачки 2. изреке као начин отклањања штетних последица због утврђене повреде уставних права наложио надлежном суду да предузме све неопходне мере да се поступак из тачке 1. оконча у најкраћем року.

6. У вези захтева за накнаду материјалне штете, накнаду трошкова парничног и извршног поступка, Уставни суд налази да је уставна жалба у овом делу преурањена, с обзиром на то да је у тачки 2. изреке ове одлуке наложио поступајућем суду да извршни поступак оконча у најкраћем року – те ће подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац у поступку извршења бити намирен.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, полазећи од одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.

7. У односу на накнаду трошкова пред Уставним судом, Суд истиче да је, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду, нема услова за одређивање накнаде трошкова.

Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу.

8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, како и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.