Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа у поступку по уставној жалби Саве Младеновића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. фебруара 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Саве Младеновића и утврђује да је у поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Филијала за град Београд у предмету број Д-360476, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе.

Образложење

1. Сава Младеновић из Београда, преко пуномоћника Татјане Шарац Косовац, адвоката из Београда, поднео је 8. јула 2010. године Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченом одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Филијала за град Београд у предмету број Д-360476. Подносилац истиче и повреду права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се , поред осталог, наводи: да је правноснажним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених број Д-360476 од 2. јуна 1993. године подносиоцу утврђена прва категорија инвалидности и право на инвалидску пензију од 25. децембра 1992. године; да је исти орган 12. септембра 2001. године донео решење којим се подносиоцу одређује исплата инвалидске пензије утврђене решењем Д-360476 од 2. јуна 1993. године, п очев од 12. марта 2001 године, „неистинито наводећи“ у образложењу тог решења да је подносилац 12. септембра 2001. године поднео захтев за исплату инвалидске пензије, иако такав захтев не постоји у списима предмета, што је констатовано и у образложењу решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 03/1 И број 474046 од 1. новембра 2001. године.
Подносилац уставне жалбе детаљно излаже даљи то к предметног управног поступка и указује да му је поступањем надлежних органа управе и Окружног суда у Београду повређено право на суђење у разумном року, наводећи да поступак за одређивање исплате инвалидске пензије траје од 12. септембра 2001. године, „ односно, тачније “ од 4. децембра 1992. године , када је подне т захтев за признавање права на инвалидску пензију“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у ра зумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увид а у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осиг урање – Филијала за град Београд број Д-360476, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносуд ској ствари:
Правноснажним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених број Д-360476 од 2. јуна 1993. године Сави Младеновићу (овде подносиоцу уставне жалбе) утврђена је прва категорија инвалидности и право на инвалидску пензију , с тим што ће се пензија исплаћивати почев од 25. децембра 1992. године.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених број Д-360476 од 12. септембра 2001. године подносиоцу је одређена исплата инвалидске пензије утврђена решењем Д-360476 од 2. јуна 1993. године почев од 12. марта 2001 године, а у образложењу решења је наведено да је подносилац 12. септембра 2001. године поднео захтев за исплату инвалидске пензије признате решењем тог фонда од 2. јуна 1993. године, а да је на основу одјаве осигурања утврђен престанка осигурања 31. августа 1993. године, па су испуњени услови из члан а 74. Закона о пензијском и инвалидском осигурању да се исплата пензије врши од 12. марта 2001. године. Подносилац уставне жалбе је против наведеног првостепеног решења 1. октобра 2001. године изјавио жалбу, која је одбијена ставом 1. диспозитива решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 03/1 И број 474046 од 1. новембра 2001. године. У вршењу ревизије поништено је првостепено решење од 12. септембра 2001. године и предмет враћен том органу на поновно одлучивање (став 2. диспозитива) и одређено да ће се питање неправилно исплаћених износа пензије по поништеном решењу расправити по чл. 146. и 147. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања (став 3. диспозитива). У образложењу решења Дирекције је наведено: да у списима н е постоји захтев подносиоца од 12. септембра 2001. године за исплату инвалидске пензије; да је на основу одјаве осигурања утврђен престанак осигурања код тог фонда 31. августа 1993. године; да је на основу увида у евиденцију пријава на осигурање код Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања самосталних делатности утврђено да је подносилац пријављен на осигурање код тог фонда од 4. маја 1992. године; да се стога без основа захтева исплата инвалидске пензије од 1. септембра 1993. године, с позивом на одредбе члана 74. Закона о пензијском и инвалидском осигурању.
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број Д-360476 од 28. новембра 2002. године, којим је подносиоцу обуставио исплату пензије са 12. мартом 2001. године и одредио да ће се питање неправилно исплаћених износа пензије по поништеном решењу расправити по чл. 146. и 147. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања. Подносилац је у жалби против наведеног првостепеног решења истакао да је финансијско-техничке и књиговодствене услуге обављао кроз допунски рад из радног односа до 25. децембра 1992. године, када је „обуставио сваку делатност и посветио се лечењу“, те да од дана пензионисања није више радио. Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 02/1 број 474046 од 17. априла 2003. године поништено је наведено првостепено решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. Другостепени орган је оценио да је погрешно утврђено чињенично стање у погледу дужине трајања радног односа подносиоца, јер из списа предмета произлази да је подносиоцу 18. децембра 2001. године престало својство осигураника. Закључком другостепеног органа од 1 4. јула 2003. године исправљена је грешка у образложењу решења тог органа од 17. априла 2003. године.
Решењем број Д-360476 од 16. јула 2003. године, које је првостепени орган донео у поновном поступку, подносиоцу уставне жалбе је одређена исплата инвалидске пензије почев од 19. децембра 2001. године , а наведено решење потврђено је решењем другостепеног ораган 02/1 број 474046 од 24. децембра 2003. године. П ротив наведеног коначног решења подносилац уставне жалбе је покренуо управни спор пред Окружним судом у Београду, који је пресудом У. 459/04 од 26. маја 2004. године тужбу уважио и поништио решење Дирекције од 24. децембра 2003. године. У образложењу наведене пресуде је истакнуто да је подносилац право на инвалидску пензију остварио у време важења Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 1992. године, а да управни органи нису утврдили по ком захтеву и од ког датума је одлучивано у предметном управном поступку, као и да тужени није утврђивао околности на које указују одредбе члана 74. истог закона, те се правилност примене материјалних прописа у побијаном решењу не може испитати. У поступку извршења наведене пресуде Окружног суда у Београду другостепени орган је 15. децембра 2004. године поново донео решење којим је одбио жалбу подносиоца као неосновану, након чега је подносилац покренуо нови управни спор у коме је његова тужба уважена и поништено наведено решење Дирекције . У извршењу нове пресуде Окружног суда у Београду У. 289/05 од 31. марта 2005. године уваж ена је жалба подносиоца и поништено првостепено решење од 16. јула 2003. године .
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број Д-360476 од 8. септембра 2005. године, којим је одредио подносиоцу исплату инвалидске пензије почев од 19. децембра 2001. године, а у образложењу решења је навео да исто лице не може истовремено бити и осигураник и корисник инвалидске пензије, што је суштина одредбе члана 71. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе код Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања самосталних делатности био пријављен на осигурање од 4. маја 1992. године до 18. децембра 2001. године, доносилац овог решења је оценио да се исплата пензије може вршити почев од првог дан а од дана престанка осигурања . Другостепени орган је решењем од 30. јануара 2006. године поништио наведено првостепено решење и наложио да у поновном поступку првостепени орган на правилан начин расправи питање исплате пензије, имајући у виду да је подносиоцу одређен привремени престанак рада самосталне радње у вре мену од 27. новембра 2000. године до 27. новембра 2001. године.
Новим првостепеним решењем од 30. октобра 2007. године подносиоцу уставне жалбе је поново одређена исплата инвалидске пензије од датума наведеног у раније донетим решењима . Ово решење је, такође, поништено у поступку по жалби подносиоца, а Дирекциј а је у решењу од 2 7. децембра 2007. године оценила да се ради о захтеву поднетом 4. децембра 1992. године и да је решење о инвалидској пензији донето применом Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 1992. године, те је првостепени орган био дужан да право на исплату пензије по том решењу цени сходно том закону.
П рвостепени орган је у поновном поступку донео решење од 3. марта 2008. године, којим је одредио подносиоцу исплату инвалидске пензије почев од 19. децембра 2001. године , а решењем другостепеног органа од 2. јула 2008. године одбијена је жалба подносиоца. У новом управном спору наведено коначно решење је поништено пресудом Окружног суда у Београду У. 1222//08 од 5. фебруара 2009. године, јер је тај суд оценио да се не може утврдити због чега је тужени орган применио Закон из 1992. године. Дирекција је у извршењу наведене судске пресуде поново одбила жалбу подносиоца решење м од 17. марта 2009. године, које је Окружни суд у Београду поништио пресудом У. 709/09 од 16. октобра 2009. године , налазећи да у поступку није цењена околност да није било промене стања на жиро рачуну самосталне радње подносиоца уставне жалбе у спорном периоду. У извршењу ове пресуде другостепени орган је 8. децембра 2009. године донео решење којим је жалбу уважио и поништио решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Београд број Д -360476 од 3. марта 2008. године.
Новим решењем првостепеног орган а број Д-360476 од 23. априла 2010. године поново је одређена подносиоцу исплату инвалидске пензије почев од 19. децембра 2001. године , а у образложењу је оцењено да чињеница да није било промене стања на жиро рачуну самосталне радње подносиоца уставне жалбе у периоду од 1. јануара 1994. године до 28. новембра 2002. године, није од утицаја на обавезу плаћања доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, те да престанак осигурања опредељује датум од када почиње исплата инвалидске пензије. Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 02/1 број 474046 од 25. јула 2010. године одбијена је жалба подносиоца као неоснована, као и његова тужба у управном спору. Управни суд је у пресуди У. 27552/10 од 1. септембра 2011. године оценио: да је тужени орган правилно закључио да подносилац има право на исплату инвалидске пензије почев од 19. децембра 2001. године, као првог наредног дана од престанка осигурања по основу самосталне делатности, у складу са одредбом члана 147. став 2. Закона о пен зијском и инвалидском осигурању; да није од утицаја на остваривање предметног права чињеница да подносилац није остваривао приходе по основу обављања самосталне делатности, јер није имао прекид у осигурању; да је стога имао обавезу плаћања доприноса све д о 18. децембра 2001. године, када се одјавио са осигурања. Наведена пресуда Управног суда уручена је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 2 0. септембра 2011. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду уставном жалбом указује, утврђено је да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
С обзиром на то да се одредбе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, по својој суштини, не разликују од одредаба члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је истакнуту повреду права ценио у односу на ову одредбу Устава.
За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Законом о општем управном поступку («Службени лист СРЈ», бр. 33/97 и 31/01) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, у ком случају је другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан да у свему поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (члан 232. став 2.).
Одредбама члана 62. раније важећег Закона о управним споровима («Службени лист СРЈ», број 46/96) било је прописано: да ако надлежни орган после поништења управног акта донесе управни акт противно правном схватању суда или противно примедбама суда у погледу поступка, па тужилац поднесе нову тужбу, суд ће поништити оспорени акт и, по правилу, сам решити ствар пресудом, да таква пресуда у свему замењује акт надлежног органа и да ће о случају из става 1. овог члана суд изве стити орган који врши надзор.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је поступањем надлежних органа управе и Окружног суда у Београду повређено право на суђење у разумном року, јер поступак „за одређивање исплате инвалидске пензије траје још од 4. децембра 1992. године“, када је поднет захтев за признавање права на инвалидску пензију.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта означеног права зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету број Д -360476 Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка, од 1. октобра 2001. године, када је подносилац изјавио жалбу против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених број Д-360476 од 2. септембра 2001. године, до доношења пресуде Управног суда У. 27552/10 од 1. септембра 2011 . године. С тим у вези, Уставни суд указује да је поступак по захтеву подносиоца за признавање права на инвалидску пензију правноснажно окончан решењем Републичког фонда за пензијско и нвалидско осигурање запослених број Д-360476 од 2. јуна 1993. године. По оцени овог суда, доношењем решења тог органа број Д-360476 од 2. септембра 2001. године започео је нови управни поступак у коме је у суштини одлучивано о испуњености услова за измену правноснажног решења којим је утврђена инвалидска пензија подносиоцу уставне жалбе, из чега следи да је неоснована тврдња подносиоца да оспорени поступак траје од 4. децембра 1992. године.
Чињеница да је предметни поступак трајао десет година указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања управног поступка и управног спора релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних и судских органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер је надлежни орган био дужан да утврди да ли је подносилац уставне жалбе имао право на исплату инвалидске пензије у периоду у коме је био осигуран код тадашњег Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности, те да одреди датум од када подносилац има право на исплат у раније утврђене инвалидске пензије. Такође, Уставни суд је оценио да подносилац својим радњама није допринео дугом трајању поступка. У погледу значаја који за подносиоца има предмет поступка, Уставни суд налази да је одлука о испуњености услова за обуставу исплате пензије у спорном периоду имала велики материјални значај за подносиоца уставне жалбе.
Испитујући поступање управних и судских органа у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је погрешно и неделотворно поступање управних органа и Окружног суда у Београду превасходно довело до неоправдано и неразумно дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из приложене документације и списа предмета првостепеног органа утврдио да је у предметном поступку за десет година донето седам првостепених решења и да је вођено пет управних спорова, из чега се може закључити да није било дужих периода неактивности у поступању надлежних органа. Уставни суд је, међутим, утврдио да је Дирекција четири пута вратила предмет првостепеном органу, како би у поновном поступку поступи о по њеним примедбама. Уставни суд констатује да је тиме непотребно продужен поступак, јер је другостепени суд имао могућност да, сагласно члану 232. став 1. Закона о општем управном поступку, сам отклони недостатке поступка који је вођен пред првостепеним органом . Уставни суд, такође, констатује да другостепени орган у извршењу судске пресуде два пута није поступи о у складу са налозима суда , доносећи решење којим се жалба подносиоца одбија као неоснована. Коначно, одговорност за дуго трајање поступка сноси и Окружни суд у Београду, који је пропустио да сам реши управну ствар пресудом, у складу са одредбама члана 62. раније важећег Закона о управним споровима, након поступања Дирекције противно правном схватању тог суда и примедбама у погледу поступка .
Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој управноправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и пракси и критеријумима Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања надлежних органа. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић