Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Братислава Петковића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Братислава Петковића из Ниша и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 4976 Врање у предмету 1-13/35 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 3 00 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .

Образложење

1. Братислав Петковић из Ниша подне о је Уставном суду, 17. децембра 201 3. године, преко пуномоћника Жарка Вујовића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу 15508/13 од 31. октобра 2013. године , због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и права на правно средство, зајемченог члан ом 36. став 2. Устава.

У у ставној жалб и се детаљно описује ток управног поступка у коме је одлучивано о захтеву подносиоца за исплату дневница за претрагу пута у Копненој зони безбедности, који је трајао од 7. априла 200 6. до 31. октобра 2013. године, иако, по мишљењу подносиоца, не спада у сложене поступке. Подносилац уставне жалбе, такође, указује на начела управног поступка, према којима су управни органи дужни да странкама омогуће да што лакше заштите и остваре своја права, те да их упозоре на могућност остваривања тих права.

Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорену пресуду Управног суда и накнади подносиоцу нематеријалну штету у износу од 250.000,00 динара.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу увида у оспорени акт и приложену документациј у, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подносилац уставне жалбе је 7. априла 2006. године поднео Војној пошти 6592/11 Ниш захтев за исплату „пионирских дневница за претрагу пута у КЗБ“, у коме је навео да је у два наврата био у улози командира пионирске групе у Копненој зони безбедности на бази „Девојачка чука“, и то по наређењу Команде 211 пов. број 213-4 од 19. марта 2005. године, у периоду од 20. марта до 20. априла 2005. године и по наређењу пов. број 2670-2 од 30. септембра 2005. године, у периоду од 20. септембра до 20. октобра 2005. године. У захтеву од 4. октобра 2006. године подносилац је навео још два периода у којима је обављао исте задатке (од 20. јануара до 20. фебруара и од 21. до 31. августа 2006. године).

Решењем Војне поште 7036 Врање Уп-1 број 429/2 од 24. новембра 2006. године одбијен је захтев подносиоца уставне жалбе као неоснован. У образложењу решења је наведено да је Одлуком савезног министра одбране пов. број 608-7/01 од 10. априла 2002. године (даље у тексту: Одлука) прописана накнада за проналажење, уништавање и дезактивирање убојних средстава у миру, за време извршавања тих задатака, у проценту дневнице за службено путовање, и то 400% лицу које обавља наведене задатке, односно 100% лицу које је ангажовано на помоћним радовима (на осигурању и опслуживању), које нема директан контакт са минама. Такође је наведено да начелник Генералштаба ВС није донео наређење којим се утврђују задаци из Одлуке нити време њиховог обављања, због чега лицима која су ангажована на контроли и претрази путева у Копненој зони безбедности не припада накнада предвиђена Одлуком. Решењем Војне поште 1097 Ниш од 21. децембра 2006. године одбијена је жалба подносиоца, а пресудом Врховног суда Србије У. 106/07 од 31. октобра 2007. године уважена је његова тужба и наведено другостепено решење је поништено. Решењем другостепеног органа од 2. априла 2008. године усвојена је жалба и поништено првостепено решење од 24. новембра 2006. године, а предмет враћен том органу на поновно одлучивање.

Војна пошт а 4976 Врање, као правни следбеник Војне поште 7036 Врање, донела је 3. марта 2009. године решење којим је поново одбила захтев подносиоца, оцењујући да се активности које је подносилац обављао у спорном периоду не могу подвести под задатке предвиђене Одлуком. Након одбијања жалбе подносиоца, другостепеним решењем од 6. августа 2009. године, у управном спору је донета пресуда У. 13573/10 од 2. септембра 2010. године, којом је Управни суд – Одељење у Нишу уважио тужбу подносиоца и поништио побијано решење, налазећи да се из наређења за трупно путовање не може утврдити да ли се ради о пословима извиђања путног правца.

Управни суд је пресудом У. 7819/10 од 28. јануара 2011. године уважио тужбу подносиоца уставне жалбе поднету 16. марта 2009. године због „ћутања управе“ и наложио Војној пошти 1097 Ниш да у року од 30 дана од дана пријема пресуде, одлучи о жалби подносиоца изјављеној због недоношења решења првостепеног органа у поновном поступку, по решењу другостепеног органа од 2. априла 2008. године, а у извршењу те пресуде Војна пошта 1097 Ниш је донела решење 9. марта 2011. године.

Закључком Војне поште 4976 Врање од 23. марта 2011. године одбачен је захтев подносиоца, због ненадлежности, а у образложењу закључка је наведено да та војна пошта није могла да утврди ко је правни следбеник Војне поште 6592 Ниш, којој је поднет предметни захтев. Другостепени орган је решењем од 19. маја 2011. године усвојио жалбу подносиоца и поништио наведени закључак. Првостепени орган је у поновном поступку донео закључак 16. јуна 2011. године, којим је поново одбацио захтев подносиоца због месне ненадлежности, истичући да подносилац никада није био у служби у војној пошти 7036, нити 4976 Врање, као њеном правном следбенику. Другостепени орган је и овај закључак поништио у поступку по жалби подносиоца, решењем од 18. августа 2011. године, налазећи да је војној пошти 7036 Врање од стране Војне поште 6592 Ниш делегирана надлежност и да се не може у овој фази поступка одбацивати захтев због месне ненадлежности.

Решењем Војне поште 4976 Врање од 17. априла 2012. године одбијен је захтев подносиоца као неоснован, а у образложењу је наведено да ни првостепени орган, нити странка, не поседују податке о броју и називу акта на основу кога је подносилац био ангажован на задацима за које потражује накнаду, због чега тај орган није утврдио да је подносилац по наређењу обављао задатке предвиђене Одлуком. Војна пошта 1097 Ниш је решењем од 21. јуна 2012. године поништила наведено решење, налазећи да првостепени орган није ценио наређења за трупно путовање ВП 7036 Бујановац, у којима се констатује да су подносиоцу за предметно ангажовање „исплаћене“ службене дневнице у четвороструком износу, у ком случају би се захтев могао ценити као захтев за обештећење, што би био предмет поступка пред надлежним судом.

Решење Војне поште 4976 Врање од 6. августа 2012. године, којим је поново одбијен захтев подносиоца, поништено је решењем другостепеног органа од 22. октобра 2012. године, уз налог првостепеном органу да у поновном поступку прибави доказе о ангажовању подносиоца у спорним периодима.

Решењем Војне поште 4976 Врање од 4. фебруара 2013. године одбијен је захтев подносиоца као неоснован, са образложењем да се претрага пута не може подвести под задатке наведене у Одлуци, што је становиште и Управног суда. Другостепени орган је наведено решење поништио решењем од 4. априла 2013. године, уз поновљени налог за извођење доказа.

Решењем Војне поште 4976 Врање од 29. маја 2013. године одбијен је захтев подносиоца као неоснован, из истих разлога као у раније донетим решењима, а Војна пошта 1097 Ниш је решењем од 19. августа 2012. године одбила жалбу подносиоца уставне жалбе као неосновану, налазећи да је првостепени орган потпуно и правилно утврдио чињенично стање од значаја за доношење одлуке. Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу 15508/13 од 31. октобра 2013. године одбијена је као неоснована тужба поднета против наведеног коначног решења. Оспорена пресуда достављена је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 19. новембра 2013. године.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (ч лан 36. став 2).

За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10), којима је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.) ; да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа ( члан 232. став 1.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак и да је, у том случају, другостепени орган је дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а нај касније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење ( члан 232. став 2.).

5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету Уп-1 број 1-13/1 Војне поште 4976 Врање, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка од 7. априла 2006. године, када је подноси лац уставне жалбе поднео захтев за исплату „пионирских“ дневница, до доношења оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу 15508/13 од 31. октобра 2013. године.

Чињеница да је предметни поступак трајао седам и по година може указивати да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Примењујући цитиране критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року на конкретан случај, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер су надлежни органи били дужни да утврде да ли је подносилац уставне жалбе у спорним периодима обављао задатке на проналажењу, уништавању и дезактивирању убојних средстава у миру, за које је Одлуком предвиђена накнада од 400% дневнице за службено путовање.

Уставни суд налази да поднос илац својим радњама није допринео дугом трајању поступка . По оцени овог суда, одлука у предметном поступку за подносиоца није била од великог значаја, имајући у виду да је реч о накнади плате за релативно кратак временски период.

Испитујући поступање управних органа у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је погрешно и неделотворно поступање првостепеног и другостепеног управног органа превасходно довело до недопустиво дугог трајања оспореног поступка . Наиме, првостепени орган је донео шест решења којима је одбио захтев подносиоца уставне жалбе као неоснован, у којима је наизменично понављао исте разлоге за одлучивање, као и два закључка којима је исти захтев одбацио због ненадлежности, а другостепени орган је за све време трајања поступка инсистирао на прибављању доказа од значаја за доношење одлуке, да би последње решење првостепеног органа оценио законитим, иако тај орган није извео нове доказе у поновном поступку. Уставни суд, такође, указује да је другостепени орган имао могућност да у поступку по жалби, сагласно одредби члана 232. став 1. Закона о општем управном поступку , отклони недостатке првостепеног поступка и сам изведе доказе поребне за доношење одлуке у предметној правној ствари. Уставни суд је оценио да надлежни судови, одлучујући у управном спору, нису значајније допринели трајању предметног поступка.

Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој управној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и пракси и критеријумима Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава . Из тих разлога, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 3 00 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду трајање оспорен ог поступка и значај права за подносиоца, а узео је у обзир праксу овог суда и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. С обзиром на то да је Законом о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15) прописан рок од четири месеца за извршење одлуке Уставног суда којим је утврђено право на накнаду материјалне/нематеријалне штете, то је Суд у другом делу тачке 2. изреке одредио да се досуђена висина накнаде нематеријалне штете подносиоцу уставне жалбе исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

7. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се подносилац само формално позива на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а да при томе не наводи ниједан разлог на коме заснива тврдњ у да му је то право повређено оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу 15508/13 од 31. октобра 2013. године.

Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе, пре обраћања Уставном суду, искористио право на жалбу у управном поступку и право на тужбу у управном спору, о којима су одлучивали надлежни државни органи. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да подноси оцу уставне жалбе оспореном пресудом очигледно није повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.

Из наведених разлога, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. На основу изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни с уд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић