У ставу 4. члана 170. КЗС одређен је привилеговани одблик утаје који постоји ако је извршилац присвојио покретну ствар коју је нашао или до које је случајно дошао.
Као нађена односно ствар до које је извршилац случајно дошао, у смислу ове одредбе, може се сматрати само она ствар на којој је престало притежење ранијег притежаоца, а нико други није успоставио притежање на тој ствари.
Како се крађа одузимањем, а утаја присвајањем туђе покретне ствари, у оваквим случајевима је искључена правна квалификација дела по члану 165. КЗС. Међутим, изгубљен а притежање више не може бити успостављено.
Те ситуације представљају случајеви када лице које је изгубило или заборавило ствар претпоставља где је ствар изгубило или заборавило и,
тражећи ствар или на други начин, манифестује вољу да опет успостави своју фактичку власт над том ствари.
Ово нарочито важи за случајеве кад је ствар изгубљена или заборављена у одређеној просторији или, уопште, у затвореном простору, где је извесно да ће је ранији власник или притежалац пронаћи када је ту буде тражио.
Оштећена је, у конкретном случају, своју ташну са новцем заборавила у стану окривљене, што је ова искористила и одмах после њеног одласка ташну и новац сакрила у намери да њиховим присвајањем прибави себи противправну имовинску корист.
Како се оштећена, која је убрзо после тога приметила да јој недостаје ташна са новцем, вратила у стан окривљене и тражила своју ташну, не може бити спорно да је она знала где ју је заборавила и да зато, њено притежање на ташни и новцу није било престало