РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Посл. бр. Гж 1 1680/13
Дана: 22.05.2013. године
Нови Сад

У ИМЕ НАРОДА

Апелациони суд у Новом Саду у већу судија Персиде Јовановић председника већа, Јасмине Даниловић Стојковић и Боривоја Гајића, чланова већа, у правној ствари тужилаца Ч. С. из З., М. Т. из С. И., Н. Д. из Р., Е. Т. из С. Ц., К. М. из А., које заступа Ј. К. адвокат у Н. С., против тужене Р. С. МУП У. Г. П. С. г. п. з. к. п. д. г., коју заступа РЈП Одељење у З., ради исплате, одлучујући о жалбама парничних странка изјављеним против пресуде Основног суда у Кикинди Судска јединица у Новој Црњи пословни број П1 27/13 од 26.03.2013. године која је исправљена решењем истог суда од 22.04.2013. године, у седници већа одржаној дана 22.05.2013. године, донео је следећу:

ПРЕСУДУ

ДЕЛИМИЧНО СЕ ПРЕИНАЧАВА пресуда Основног суда у Кикинди Судска јединица у Новој Црњи пословни број П1 27/13 од 26.03.2013. године која је исправљена решењем истог суда од 22.04.2013. године, тако што се обавезује тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 244.250,00 динара ( уместо раније досуђених 161.020,00 динара), док се у преосталом делу жалба тужилаца и жалба тужене одбијају и пресуда ПОТВРЂУЈЕ.

Одбија се захтев тужилаца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Образложење

Првостепеном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца те је обавезана тужена да тужиоцима исплати на име путних трошкова за долазак и одлазак са рада појединачне износе и то тужиоцу Ч. С. износ од 265.408,00 са ззк почев од 19.07.2012. до исплате, М. Т. износ од 292.864,00 са ззк почев од 19.07.2012. до исплате, Н. Д. износ од 73.216,00 са ззк почев од 19.07.2012. до исплате и К. М. износ од 96.096,00 динара са ззк почев од 19.07.2012. до исплате. Одбијен је тужбени захтев тужиље Е. Т..

Обавезана је тужена да тужиоцима солидарно на име трошкова парничног поступка исплати износ од 161.020,00 динара са ззк почев од 26.03.2013. године до исплате.

Против наведене пресуде у благовремену и дозвољену жалбу изјавили су тужиоци у делу одлуке о трошковима.

Одговор на жалбу није дат.

Жалба тужилаца је делимично основана.

Против наведене пресуде у тужена је изјавила благовремену и дозвољену жалбу из свих законских разлога, предлажући да овај суд побијану пресуду преиначи и у целости одбије тужбени захтев тужилаца.

Одговор на жалбу није дат.

Жалба тужене није основана.

Испитујући првостепену пресуду у границама жалбених разлога, као и у складу са чланом 386 Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр. 72/2011), овај суд налази да је побијана пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка, те да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право када је донео одлуку као у изреци побијане пресуде.

Према чињеничном утврђењу, тужиоцима нису плаћени путни трошкови за долазак на посао и одлазак са посла, а сви на посао путују преко 1 км. Цене месечних карата по извештају „Н. Б.“ из З. су за релације А.- С. Ц. 7.392,00 динара, З.-С. Ц. 20.416,00 динара, Р.-С. Ц. 5.632,00 динара, С. И.- С. Ц. 22.528,00 динара.

Тужиоци су у спорном периоду на послу одржавали редовне састанке, где се између осталог расправљало питање накнаде путних трошкова. Тужиоци су доносили закључке и тражили да им се исплати накнада на име путних трошкова али никакву накнаду нису добили.

Одлука о праву на накнаду материјалних трошкова за превоз на рад и са рада, образложена је од стране првостепеног суда исправно датим правним разлозима. Чланом 169 Закона о полицији, чланом 13 Закона о државним службеницима, Уредбом о накнадама трошкова и отпремнина државних службеника и намештеника као и Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима изабраних односно постављених лица, прописано је да се државно службенику накнађују трошкови превоза за одлазак и долазак са рада.

Као запослени у државном органу тужиоци имају право на накнаду трошкова превоза на рад и са рада, при том накнада трошкова за долазак и одлазак са рада није условљена подношењем захтева, а тужена није доказала постојање интерног акта са важењем у посматраном периоду по коме би право запослених било условљено неком њиховом додатном радњом или прилагањем превозних карти. Неосновано је жалбено позивање тужене на подзаконски акт када иста не нуди и не пружа доказ да је тражила од тужилаца предузимање радње пружања доказа о насталим трошковима. Тужиоци су пружили доказ да су у спорном периоду радили и несумњиво имали трошкове превоза у висини најмање вредности цене превозне карте овлаштеног превозника на релацији од места пребивалишта до места рада и обратно. Тужена не пружа доказ да исти трошкови нису били у функцији обављања редовних радних задатака тужилаца, па је неосновано жалбено истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, без конкретних доказа за изнете жалбене тврдње. Како Законом о полицији није искључено право тужилаца на исплату трошкова превоза, првостепени суд је донео правилну и закониту одлуку.

Жалбом тужилаца оспорава се одлука о трошковима поступка, односно указује се да првостепени суд приликом оцене није правилно обрачунао трошкове за заступање више странака, односно није правилно вршио увећање од 50% за сваку странку, и није узео у обзир све оправдане и нужне поднеске као и приступ на сва рочишта. Како је овај суд нашао да су наведени жалбени наводи делимично основани, то је применом чл. 150 и 153 ЗПП-а и важеће Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Сл. гласник РС“ број 129/2007, 53/2010 и 121/2012) обавезао тужену да тужиоцима, накнади трошкове парничног поступка у износу од укупно 244.250,00 динара и то: за састав тужбе у износу од 9.000,00 динара, састав два образложена поднеска од 19.07.2012. и 16.11.2012. године у износу од по 9.000,00 динара, састав жалбе од 13.12.2012. године у износу од 18.000,00 динара, за приступ на пет одржаних рочишта у износу од по 10.500,00 динара, што све укупно износи 97.500,00динара. С обзиром да је пуномоћник тужилаца заступао четири странке има право на увећање од 150%, што значи да са наведеним увећањем има право на трошкове у износу од 146.250,00 динара, као и трошкове таксе на тужбу и пресуду у износу од 98.000,00 динара, што све укупно износи 244.250,00 динара. Надаље, првостепени суд досуђује на терет тужене путне трошкове пуномоћнику тужилаца, тачније трошкове превоза на релацији Кикинда Нова Црња, што овај суд сматра неоснованим. Наиме, тужиоци су могли ангажовати пуномоћника из свог места пребивалишта и тиме не би изазвали путне трошкове и самим тим би омогућили већу економичност поступка. Незнатан успех жалбе тужилаца, не оправдава досуду жалбених трошкова на терет тужене.

Сходно изнетом, а на основу члана 390 и 401 став 1 тачка 3 ЗПП-а одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
СУДИЈА
Персида Јовановић, с.р
Зто:

НАПОМЕНА:
Рев2 1405/13 од 04.06.2014.године. Одбијена је као неоснована ревизија тужене, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1680/13.
(о ревизији тужене одлучено је као о изузетно дозвољеној )