Према утврђеном чињеничном стању тужилац је на име зајма за привредни препород Републике Србије уплатио 1.000 немачких марака и 240 швајцарских франака са доспелошћу за наплату 31.12.1998. године. Тужена Република Србија издала му је купоне на доносиоца са роком доспећа 31.12.1998. године.Тужилац се обраћао Београдској банци за наплату позајмљених средстава након њихове доспелости али их није наплатио. На основу овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су обавезали тужену Републику Србију да тужиоцу исплати примљена средства са домицилном каматом од дана доспелости па до исплате.Наиме, Законом о зајму за привредни развој у СР Србији ('Сл. гласник СРС' бр. 59/89 са каснијим изменама и допунама) је у члану 1 прописано да ради обезбеђења средстава за финансирање привредног развоја, Социјалистичка Република Србија расписује зајам у износу од 600.000.000,00 динара и у износу девизне противвредности од 1.000.000.000 УСА долара. Према члану 2 истог Закона Социјалистичка Република Србија се обавезала да изда обвезнице које гласе на динаре.Девизна средства за намене из члана 1 овог Закона прикупиће банка из члана 10 овог Закона путем наменске девизне штедње и издавањем обвезница које гласе на страна средства плаћања. Обвезнице које гласе на страна средства плаћања издаваће се у америчким доларима, швајцарским францима, немачким маркама и француским францима. Сагласно члану 10 истог Закона издавање обвезница и све друге административне и техничке послове у вези са реализацијом зајма вршиће у име и за рачун СР Србије Удружена београдска банка – Београд.Пошто су судови несумњиво утврдили да је емитент у конкретном случају тужена Република Србија, а да је према одредби члана 32 Закона о хартијама од вредности ('Сл. лист СРЈ' бр. 26/95) обвезница хартија од вредности којом се емитент обавезује да ће имаоцу обвезнице у року њене доспелости исплатити износ номиналне вредности обвезнице и уговорену камату, те како је Удружена београдска банка само сервисер туженог за административне и техничке послове у вези реализације зајма у смислу члана 10 Закона о зајму за привредни развој СР Србије, и како је дуг доспео за наплату у целости, а није наплаћен, то су нижестепени судови правилно применили материјално право усвајајући захтев за траженом домицилном каматом.Неосновано се у ревизији тужене Републике Србије истиче да је погрешно примењено материјално право и да се ради о правном послу из члана 1035 Закона о облигационим односима тј. о уговору о новчаном депозиту.Уговор о новчаном депозиту закључује се између банке и депонента и банка стиче право да располаже депонованим новцем као и да га врати према условима предвиђеним у уговору. У конкретном случају уговор је закључен између Републике Србије и зајмодавца а банка је само сервисер тужене Републике Србије за административне и техничке послове.Први општински суд у Београду, П.2101/99 од 17.04.2001., Окружни суд у Београду, Гж.7727/01 од 20.12.2001