Из списа предмета произилази да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да су тужилац и тужени закључили уговор 9. 12. 1992. године. тужени се обавезао да за рачун тужиоца изради намештај, да исти испоручи тужиоцу сукцесивно у току 1993. године, а по налогу тужиоца, док се тужилац обавезао да туженом исплати 98.950, 33 УСД и то авансно 50% вредности уговореног посла.
Тужени је 14. 12. 1992. године дао тужиоцу налог да вредност аванса, предвиђеног уговором у износу од 49.474, 11 УСД плати по профактури број 376-1/92 на рачун фирме Биро С.К.Ф. Тужилац је поступио по налогу туженог и уплатио тражену суму.
Странке су даље, записником од 10. 2. 1993. године уговориле детаље у вези израде столица и столова по закљученом уговору са оријентационим роком испоруке почетком 1994. године, уз обавезу тужиоца да о свим изменама извести туженог на време, обзиром да је тужени био у обавези да производњу започне знатно раније.
Тужени је дана 29. 3. 1993. године затражио хитно достављање узорака, техничке документације за израду столица "С", ради испуњења услова предвиђених уговором у погледу рокова, димензија, квалитета, док је дописом од 26. 4. 1993. године тужени затражио и достављање званичних спискова типова столица и столова.
Надаље тужени је 6. 5. 1993. године, а сходно налогу за фактурисање број 809441 примио разног мебл штофа у количини од 529, 30 метара у вредности од 168.420.000, 00 тадашњих динара.
Након тога тужилац је од туженог примио експонате - по један комад веће фотеље, а отпремницом број 23 од 29.3.1994. године тужиоцу је испоручено 10 комада столица "С" са назнаком узорци за Русију.
Из овако утврђеног чињеничног стања судови су закључили да су странке уговором од 9. 12. 1992. године одредиле крајњи рок за испоруку 31. 12. 1993. године, да су записником од 10.2. 1993. године тај рок продужиле на почетак 1994. године, а да у смислу члана 77. ст. 2. Закона о облигационим односима има се узети да тај рок пада најкасније до 31. 3. 1994. године.
Нижестепени судови даље закључују да је рок представљао битан састојак уговора, да тужилац није захтевао испуњење обавезе туженог по протеку тога рока, па је уговор раскинут по самом закону дана 31.3.1994. године (члан 125. ст. 1. 300). Од тога дана (31. 3. 1994. године) сходно одредби члана 361. ст. 1. Закона о облигационим односима почиње рачунање рока застарелости потраживања.
Основно спорно питање које се поставило у овој парници, а на основу овако утврђеног чињеничног стања, је да ли у ситуацији када је уговор раскинут, треба применити одредбе члана 374. Закона о облигационим односима, или одредбе члана 371. истог закона код оцене приговора застарелости.
Нижестепени судови закључују да се у овом случају имају применити одредбе члана 374. ЗОО, с обзиром на то да су странке имале закључен уговор из области промета робе и услуга, па се на њихове односе има применити одредба члана 374. ЗОО, по којој међусобно потраживање правних лица из уговора о промету робе и услуга застаревају за три године.
Пазећи по службеној дужности на примену материјалног права Врховни суд налази да се изражено правно схватање у нижестепеним одлукама не може прихватити, да су нижестепени судови погрешно применили материјално право, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено, па су се стекли законски услови за укидање побијане одлуке.
Ово са разлога што у ситуацији, када је уговор међу странкама раскинут, настала је ситуација у којој је правни основ, који је међу странкама постојао, сада отпао.
То даље значи да тужени средства која је примио од тужиоца држи без основа, па се и тужиочево право на повраћај датог не може ценити сагласно одредбама члана 374. ЗОО, већ према одредбама члана 371. ЗОО, односно на односе међу странкама има се применити одредба члана 371. ЗОО по којој потраживање застаревају за 10 година ако законом није одређен неки други рок застарелости.
Тачно је да су странке имале закључен уговор у привреди, тачно је да се радило о уговору из области промета робе и услуга.
Али, тог уговора више нема, уговор је раскинут, па у таквој ситуацији јасно је да тужени средства држи без правног основа.
Тачно је да тужилац у ревизији истиче да уговор међу странкама није раскинут.
Међутим, како је утврђење чињеничног стања ишло у другом правцу, и како су нижестепени судови утврдили да је управо до раскида уговора дошло, то у овој фази поступка ти наводи ревизије немају утицаја.
Но, како је од стране нижестепених судова погрешно примењено материјално право. те како чињенично стање, а пре свега висина тужбеног захтева није потпуно утврђено, то је ревизија тужиоца усвојена у смислу члана 395. ст. 2. Закона о парничном поступку, па су из ових разлога укинуте и првостепена и другостепена одлука.
Рок застарелости за потраживања настала као последица раскида уговора Члан 371. у вези чл. 132. Закона о облигационим односима