Из утврђеног чињеничног стања у току првостепеног поступка произилази да је тужени био авалиста по четири менице које су дошле у посед тужиоца.
Тужилац као ималац менице извршио је протест меница, јер у време доспећа менице нису могле бити наплаћене.
Након тога тужилац је покушао да наплати меничну своту од туженог, као авалисте, али је исплата остала без успеха.
На основу налаза и мишљења вештака утврђено је да до немогућности наплате по спорним меницама штета коју тужилац трпи на дан 24.01.1994. године износи 7.180,83 динара.
Висину штете првостепени суд је утврдио путем вештачења на тај начин што је утврдио камату по којој је тужилац пласирао своја слободна новчана средства корисницима кредита који нису депоненти банке, а то је 49 индекс раста цена на мало увећан за 10%. Тако добијени износ валоризован је растом цена на мало од 25.11.1992. године до 03.07.1993. године, а према званичним статистичким подацима, а од 03.07.1993. године до 24.01.1994. године, применом законске стопе затезне камате, те је тако утврђено да потраживање тужиоца у номиналном меничном износу на који меница гласи, увећаног за штету због доцње у плаћању, а у смислу одредбе члана 278. став 2. ЗОО, износи 7.180,83 динара.
На основу ових чињеница правилан је правни закључак нижих судова да тужени као авалиста по спорним меницама одговара, и то како за номиналну меничну своту, тако и за штету коју је тужилац претрпео због доцње туженог у плаћању меничне своте.
Због велике инфлације од момента доспећа менице за наплату, до дана закључења расправе пред првостепеним судом, номинална свота је потпуно обезвређена, тако да је тужилац у овој ствари учинио предметом спора и накнаду штете која је утврђена на описани начин.
Одговорност туженог као авалисте заснива се на одредби члана 31. Закона о меници, према којој одредби авалиста одговара онако како одговара и онај за кога јемчи, с тим што је његова обавеза самостална, па вреди и онда ако је обавеза за коју јемчи ништава из ма ког разлога, осим због формалног недостатка.
Према томе, на правилност побијане другостепене пресуде нема значај истицање туженог у ревизији да он евентуално тужиоцу одговара само за номинални износ на који меница гласи, а не и за штету због доцње у плаћању меничне своте.
Тужени, као авалиста, одговара као и главни дужник, његова обавеза је самостална, те она сноси све последице због доцње у плаћању новчане обавезе, што значи да тужилац од туженог као авалисте може потраживати и штету због доцње у плаћању новчане обавезе, а према одредби члана 278. став 2. ЗОО, као и према правилима о штети и одговорности за штету.