Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић, и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, др Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ненада Допуђе из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. октобра 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Допуђе изјављена против решења Првог основног суда у Београду И. 4235/13 од 23. октобра 2013. године и решењ а Другог основног суда у Београду ИПВ(И). 27/14 од 5. септембра 2014. године.

Образложење

1. Ненад Допуђа из Београда поднео је Уставном суду, 25. новембра 2014. године, преко пуномоћника Марка Петровића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решењ а Првог основног суда у Београду И. 4235/13 од 23. октобра 2013. године и решењ а Другог основног суда у Београду ИПВ(И). 27/14 од 5. септембра 2014. године , због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , као и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је пресудом на основу признања Првог основног суда у Београду П. 17303/11 од 27. децембра 2011. године обавезан тужени Драган Ивановић да подносиоцу уставне жалбе као тужиоцу преда на слободно коришћење и располагање одређену непокретност; да је подносилац уставне жалбе као извршни поверилац, на основу наведене парничне пресуде, поднео предлог за извршење против извршног дужника Драгана Ивановића, ради испражњења и предаје предметне непокретности; да је решењем Првог основног суда у Београду И. 10396/12 од 12. априла 2012. године усвојен предлог за извршење и одређено предложено извршење; да је годину дана након предложеног извршења извршни дужник исељен; да је, међутим, исти извршни дужник поново ушао у посед предметне непокретности и променио све браве; да је подносилац поднео предлог за извршење ради исељења, на основу исте извршне исправе, сагласно члану 221. ЗИО, који прописује извршење ради успостављања пређашњег стања; да је оспореним решењима извршног суда правноснажно одбијен подносиочев предлог за извршење; да подносилац сматра да су му овим решењима повређена уставна права, пошто су у конкретном случају били испуњени услови из члана 221. Закона о извршењу и обезбеђењу за извршење јер је понашање извршног дужника било противно обавези из извршне исправе и услед таквог понашања извршног дужника настала је промена која није у складу са правом подносиоца из извршне исправе; да о приговору подносиоца против решења о извршењу није одлучено у року од пет радних дана, због чега сматра да му је повређено право на суђење у разумном року.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење и поништи оспорене акте.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом на основу признања Првог основног суда у Београду П. 17303/11 од 27. децембра 2011. године обавезан је тужени Драган Ивановић да тужиоцу Ненаду Допуђи, овде подносиоцу уставне жалбе, преда на слободно коришћење и располагање одређену непокретност.
Извршни поверилац Ненад Допуђа поднео је предлог за извршење Првом основном суду против извршног дужника Драгана Ивановића, на основу наведене пресуде на основу признања Првог основног суда у Београду П. 17303/11 од 27. децембра 2011. године, ради исељења извршног дужника. Први основни суд у Београду је решењем И. 10396/12 од 12. априла 2012. године усвојио предлог за извршење и одредио предложено извршење. Извршни дужник је исељен по овом решењу.
Међутим, исти извршни дужник је поново ушао у посед предметне непокретности.
Извршни поверилац Ненад Допуђа, овде подносилац уставне жалбе, поново поднео је предлог за извршење Првом основном суду против извршног дужника Драгана Ивановића, на основу исте извршене исправе - пресуде на основу признања Првог основног суда у Београду П. 17303/11 од 27. децембра 2011. године, ради поновног исељења извршног дужника, а у смислу одредаба чл. 221. и 222. Закона о извршењу и обезбеђењу .
Први основни суд у Београду је оспореним решењем И. 4235/13 од 23. октобра 2013. године одбио као неоснован предлог извршног повериоца.
Судско веће Другог основног суда у Београду је оспореним решењем ИПВ(И). 27/14 од 5. септембра 2014. године одбило као неоснован приговор извршног повериоца и потврдило решење судије појединца. У образложењу овог решења судског већа је наведено да је за извршење ради успостављања пређашњег стања из члана 221. Закона о извршењу и обезбеђењу потребно да се кумулативно испуне два услова: да је понашање извршног дужника противно обавези из извршне исправе и да је услед таквог понашања извршног дужника настала промена која није у складу са правом извршног повериоца, што код поновног исељења није случај, док се члан 222. Закона о извршењу и обезбеђењу примењује само у случају на основу извршења извршних исправа донетих у поступку сметања државине.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се на начин предвиђен у члану 219. овог закона извршење спроводи и кад се извршни дужник понаша противно обавези да не учини одређену радњу или да трпи предузимање одређене радње (члан 220. став 1.); да ако је због понашања извршног дужника противно обавези из извршне исправе настала промена која није у складу са правом извршног повериоца, суд ће извршног повериоца, на његов захтев, овластити да сам, а по потреби и уз помоћ судског извршитеља, односно извршитеља успостави пређашње стање на трошак извршног дужника (члан 221. став 1.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног односно процесног права била очигледно произвољна или арбитр ерна, при чему се правичност оцењује на основу поступка као целине. Уставни суд испитује и то да ли су редовни судови, у конкретном случају, пропустили да у обзир узму све чињеничне и правне елементе који су битни за доношење одлуке, а што би могло да доведе до повреде означеног уставног права.
Према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , правичност суђења остварује се кроз искључење произвољности у поступању и одлучивању од стране редовних судова, што подразумева обавезу тих судова да се придржавају утврђених процесних правила током поступка. Наиме, ЕСЉП је у пресуди Сотирис анд Никос Коутрас Аттее против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000. године, поред осталог, истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети став 20. поменуте пресуде). Уставни суд сматра да је изнети став од изузетне важности, јер странкама у поступку омогућава да своје понашање ускладе са постојећим процесним правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да се на њихов случај та постојећа, предвидљива правила заиста и примене.
У конкретном случају, правноснажном и извршном пресудом на основу признања Првог основног суда у Београду П. 17303/11 од 27. децембра 2011. године обавезан је тужени Драган Ивановић да подносиоцу уставне жалбе, као тужиоцу, преда на слободно коришћење и располагање одређену непокретност. Подносилац уставне жалбе је, као извршни поверилац, на основу наведене парничне пресуде, поднео предлог за извршење против извршног дужника Драгана Ивановића, ради испражњења и предаје предметне непокретности. Решење Првог основног суда у Београду И. 10396/12 од 12. априла 2012. године, којим је извршном дужнику наложено исељење из предметне непокретности, извршено је. Међутим, исти извршни дужник је поново ушао у посед предметне непокретности, те је подносилац по други пут поднео предлог за извршење ради исељења, на основу исте извршне исправе - пресуде на основу признања Првог основног суда у Београду П. 17303/11 од 27. децембра 2011. године, позивајући се на члан 221. ЗИО, који прописује извршење ради успостављања пређашњег стања. Суд је у извршном поступку правноснажно одбио подносиочев предлог за извршење, са образложењем да је за извршење ради успостављања пређашњег стања потребно да се кумулативно испуне два услова: да је понашање извршног дужника противно обавези из извршне исправе и да је услед таквог понашања извршног дужника настала промена која није у складу са правом извршног повериоца, што код поновног исељења није случај.
У вези са наведеним, Уставни суд је констатовао да се право извршног повериоца на успоставу пређашњег стања односи на промене које је извршни дужник створио или изазвао од момента када је донета извршна исправа. Извршни поверилац тада има право да предложи извршење ради отклањања промена које је извршни дужник створио, тако да се поверилац овласти да сам или путем другог лица успостави пређашње стање на терет извршног дужника (претпоставља се да то није одређено у извршној исправи). Међутим, Уставни суд указује да се извршење ради успостављања пређашњег стања, сагласно члану 221. ЗИО, односи на извршење обавезе на нечињење или трпљење, што је у члану 365. став 1. сада важећег Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 106/15) изричито и предвиђено. Дакле, извршење се у смислу наведене законске одредбе не односи на сва права извршног повериоца , већ на она која кореспондирају обавези на нечињење или трпљење утврђеној у извршној исправи ("промена која није у складу са правом извршног повериоца"). То је предуслов за примену наведеног законског института. У конкретном случају, обавеза утврђена извршном дужнику у извршној исправи представља обавезу на чињење – обавеза предаје непокретности. Стога, Уставни суд оцењује да суд у извршном поступку није могао да разматра да ли су испуњени законски услови из члана 221. став 1. ЗИО за извршење ради успостављања пређашњег стања, јер предлог подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца не кореспондира обавези извршног дужника на нечињење или трпљење . Чињеница да је извршни суд мериторно одлучио о предметном предлогу подносиоца уставне жалбе његовим одбијањем , иако за то нису постојали законски услови, није довела до суштинске неправичности извршног поступка у целини, јер подносиоцу не припада право на које се позива. Штавише, суд је учинио више него што је по закону морао.
Полазећи од свега наведеног , Уставни суд је оценио да оспореним решењем Првог основног суда у Београду И. 4235/13 од 23. октобра 2013. године и решењем Другог основног суда у Београду ИПВ(И). 27/14 од 5. септембра 2014. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбио као неосновану уставну жалбу.
У вези тврдње подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. Устава, Уставни суд указује да подносилац у уставној жалби суштински оспорава акте извршног суда, па је и у захтеву постављеном у уставној жалби тражен само поништај оспорених решења извршног суда. Имајући у виду наведено, као и то да се Уставни суд креће у границама постављеног захтева, Суд се није упуштао у утврђивање основаности само формалне тврдње подносиоца уставне жалбе да му је у предметном извршном поступку повређено право на суђење у разумном року.
Како подносилац наводе о повреди права из члана 58. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су већ разматрани, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права из члана 58. Устава.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић