По стању у списима првостепени суд је правилно утврдио да су парничне странке биле у пословном односу по основу уговора о искупу товарних листова од 18. 12.1996. године, према којем тужени својим потраживањима према ТПу искупљује од истог товарне листове тужиоца, које фактурише тужиоцу најкасније у року од 3 дана по извршеном плаћању признаницама за обрачун.
Према овом уговору укупна обавеза тужиоца је 1.577.701,08 динара, од ког износа ће 686.697, 80 динара тужилац туженом платити испоруком робе у количини од 597 тона вештачког ђубрива "АТХ", а преостали део у новцу.
Тужилац је у периоду од 10.03.1997. године до 31. 12.1997. године извршио испоруку робе по предметном уговору и фактурисао је фактурама од којих задња носи датум 31. 12.1997. године, које тужени није платио.
Дана 28.02.2001. године тужени је тужиоцу доставио извод оверених ставки, према којем у евиденцији туженог постоје отворене ставке у корист тужиоца по наведеним рачунима у укупном износу од 385.408,02 динара.
Ови изводи садрже само потпис пошиљаоца извода и печат туженог, али не садржи печат тужиоца и потпис лица овлашћеног да потврди сагласност отворених ставки.
Неоснован је навод жалбе тужиоца да је ИОС образац са подацима о дугу туженог потписало овлашћено лице туженог, истичући да произилази да је тужени извршио одрицање од застарелости и признао своје дуговање који има према тужиоцу.
Првостепени суд је поступио по налогу из Прев. одлуке 226/02 од 20.06.2002. године, сходно члану 377. став 1. Закона о парничном поступку и утврдио да је у конкретном случају ИОС образац, односно потписан извод отворених ставки о одређеним рачунима тужиоца евидентираних у аналитичкој картици туженог потписало неовлашћено лице туженог, те да стога не може бити речи о учињеном одрицању застарелости.
Одредба члана 366. Закона о облигационим односима прописује да се писмено признање застареле обавезе сматра као одрицање од застарелости.
Дакле, писмено признање застареле обавезе, тумачи се као одрицање од већ настале застарелости, а ваљано признање застареле обавезе, тј. дуга може дати само законски заступник туженог, његов овлашћени пуномоћник, као и пуномоћник по запослењу.
Правилно је првостепени суд утврдио да лице које је потписало ИОС образац са подацима о дугу туженог није лице које овлашћено за заступање и да исто није имало сагласност директора туженог који је овлашћен за заступање туженог, из чега произилази да у конкретном случају нема признања дуга које би било дато од стране овлашћеног лица туженог, па у том смислу није дошло до одрицања од застарелости од стране туженог.
Имајући у виду наведено, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбе о одрицању о застарелости Закона о облигационим односима, па како у првостепеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка, то је одлучено као у изреци применом члана 368. Закона о парничном поступку.
Застарелост.
Признање.
Одрицање (члан 366. Закона о облигационим односима)