Тужилац противтужени тужбом захтева наплату уговорне казне, а захтев темељи на чињеници да су парничне странке након закључења наведеног уговора о грађењу и то дана 10. 11.1998 године, закључиле споразум о уговорној казни.
Суд је увидом у записник од 10. 11.1998 године утврдио да су парничне странке предвиђеле рокове за изградњу упет бунгалова и објекта "А", те да се тужени - противтужилац у својству извођача радова обавезао да радове изведе у року од 40 дана, а у противном како стоји у тачки 6 Записника, да ће за сваки дан закашњења платити накнаду штете у износу од 280 динара по бунгалову, за пет бунгалова у износу од 210. динара, по свакој од 6 соба за објекат "А" односно укупан износ од 2.600,00 динара дневно. Записник је оверен потписима законских заступника парничних странака и потписом законског заступника подизвођача фирме "Ге" ДОО из Крагујевца којег је ангажовао тужени - противтужилац. Ова чињеница потврђена је и из исказа законских заступника парничних странака, датих у поступку саслушавања на рочишту од 16.4.2003 године. То што је записник сачињен у рукопису који је нечитак, не умањује његову правну ваљаност нити у погледу садржине, нити у погледу потребне форме која је прописана за уговор о грађењу. Виши трговински суд у Београду није прихватио наводе жалбе туженог - противтужиоца да записник не представља Споразум о уговорној казни, пошто је дат на коцкастом папиру и у нечитком рукопису, те да представља превентиву за неко даље закључивање споразума. Насупрот по налажењу свог суда иако дат на таквој хартији и рукопису странке су слободно изјавиле своју вољу и прецизирале елементе споразума.
Код таквог стања ствари, овај суд као другостепени, прихвата став првостепеног суда да је споразум о уговорној казни закључен у прописаној форми тј. оној којој је прописана за уговор о грађењу из којег је настала обавеза на чије се обезбеђење уговорна казна односи, као и да је уговорна казна споразумом одређена у номиналном новчаном износу и то за случај закашњења у испуњењу обавезе. Испуњени су сви елементни прописани одредбом чл. 270 у вези чл. 271 и 272 ЗОО-а.
Споразум парничних странака о уговорној казни према одредби чл. 270 ЗОО-а, је средство за обезбеђење испуњења обавезе, истовремено један од најпогоднијих инструмената којим се уређују односи између привредно правних субјеката поводом штета која настају кршењем међусобних уговорних обавеза. Поверилац у чију је корист споразумом предвиђена уговорна казна, уместо да тражи и утврђује накнаду штете по општим правилима уговорне одговорности уз обавезу да докаже да је штету претрпео и колика је она, може се определити и за наплату уговорне казне уз једину обавезу да докаже постојање повреде обавезе од стране дужника. У току доказног поступка, проведено је вештачење преко вештака грађевинске струке и вештака финансијске струке. Код налаза судског вештака грађевинске струке, у налазу од 17.04.2001 год. и изјашњењу од 11.2.2002 године, и 7. 11.2002 године, наведено је да изградња Центра на Космају почела .03.и .04.1997 године, пре него што су парничне странке закључиле уговор о грађењу, да је тужени-противтужилац дана 19.03.1998 године, учинио понуду тужиоцу-противтуженом под бројем 19 којим је било предвиђено извођење грађевинских радова на довршења бунгалова и објекта, "А" изградња објекта ., Б" и изградња инфраструктуре за сва три објекта по цени од 642.534, 67 ДЕМ, а да је тек 10.6.1998 год. закључен уговор о грађењу према понудама туженог - противтужиоца од 11.03.1997 године, и 19.03.1998. године, те да је укупна уговорена вредност радова 3.654.124,00 динара. Парничне странке су продужавале рокове, што су констатовале записницима са састанака, али је крајњи рок за завршетак објекта, који су предмет спора и то првих пет бунгалова према записнику од 26.02.1999 године, одређена за 15. 4.1999 године, за објекат "А" према записнику од 23. 11.1999 године, за 19. 12.1999 године, а да је записником од 3.02.2000 године, констатовано да нису испоштовани наведени рокови. Даље је констатовано да су радови изведени и неквалитетно и да је узрок неквалитетно изведених радова пропуст и немарности извођача радова тј. туженог-противтужиоца јер није обезбедио стално присуство руководиоца градилишта и одговарајућу квалификациону структуру радника што вештак темељи на грађевинском дневнику у којем нема уписа сталног присуства руководиоца градилишта и квалификационе структуре радника, као и повременом присуству надзорног органа. Вештак је даље навео да је у току извођења радова било допунских -накнадних и непредвиђених радова на објекту "А" са анексом који се односи на изградњу димњака, ојачавања темеља, и друге радове на електроинеталацији, али да парничне странке нису доставиле документацију у вези са тим радовима, изјашњавајући се да око тих радова није ништа спорно.
Одредбом чл. 2 и 3. Уговор одређена је цена радова према понуди од 11.03.1997 године у износу од 1.484.124,00 динара и према понуди од 19.03.1998 год., у износу од 170.000,00 динара, с тим да се коначна вредност радова, уколико буде измена и допуна утврди примена јединичних цена из понуда и стварно изведених радова, а већи радови који нису обухваћени понудама били бу предмет понуда и уговора. У конкретном случају уговорена је цена радова у укупном износу од 3.654.124,00 динара за цео грађевински објекат. Тако уговорена цена у смислу чл. 635 300-а цена која је одређена у једном паушалном износу за цео грађевински објекат и она се не обрачунава према стварно обављеним радовима па се не мења због насталих вишкова или мањкова радова. Вишкови или мањкови радова у односу на предрачун нису од значаја што значи да код оваквог начина одређивање цене грађења вишкови радова у односу на количине радова из предрачуна иду у корист наручиоца, јер он није дужан да их посебно плати. Обрнуто мањкови иду у корист извођача, јер се због њих укупно уговорена цена не умањује._то се тиче непредвиђених и накнадних радова они у смислу чл. 633. и 634. ЗОО-а само могу да буду предмет посебног уговора са посебном ценом. Напред цитираним уговором о грађењу није предвиђено време плаћања укупно уговорене цене, већ је одредбом чл. 4 Уговора предвиђено да ће се начин односно време плаћања цене дефинисати посебним протоколом. Судски вештак финансијске струке Суботић Стевка је у свом налазу од 8.06.2001 године, навела да је тужилац противтужени у периоду од 1998 године, закључно са 2001 годином на име уговорене цене радове исплатио туженом - противтужиоцу 3.654.124,00 динара. У одсуству било каквих доказа о постојању посебног протокола којим је регулисано време плаћања цене радова, тужилац-противтужени је по оцени суда своју уговорну обавезу плаћања цене испунио благовремено и уредно и у целости онако како је уговором преузео. Противтужбени захтев на 74.000,00 ДЕМ На основу рачуна бр. 117/2000 од 1. 12.2000 године, односи се на вишкове радова, накнаде и непредвиђене радове. Код чињенице да је уговором о грађењу уговорена цена као "укупно уговорена цена у износу од 3.654.124,00 динара и да тужилац противтужени ту цену у време подизања противтужбе већ исплатио то је правилна оцена првостепеног суда да противтужбени захтев је неоснован у смислу чл. 630. ст. 1 ЗОО-а. Како се рачун који је предмет спора по противтужби односи на вишкове радова, то се цена одређена у укупном износу не може мењати због насталих вишкова. У одсуству доказа да су парничне странке у смислу чл. 633 и 634 ЗОО закључиле посебне уговоре са посебним ценама за непредвиђене и накнадне радове који су предмет спорног рачуна 117/2000 суд је закључио да рачун није утемељен на потребним исправама којима се може доказивати основаност потраживања. Допис од 2-1.09.2001 године, представља рекламирање рачуна бр. 117/2000 а никако изричито признање дуга од 74.000,00 ДЕМ. Тужени -противтужилац није пружио доказе о постојању понуда о извођењу непредвиђених и накнадних радова, као и уговоре са посебним ценама тих радова, што је био дужан у смислу чл. 219 ЗПП-а, то је применом правила о терету доказивања из чл. 221 а ЗПП-а противтужбени захтев правилно одбијен.
Даље позивање туженог-противтужиоца на начело узајамности давања је за конкретни спор без икаквог утицаја. Потписивањем споразума о уговорној казни од 10. 11.1998 године, била је обезбеђена обавеза из уговора о грађењу и то обавеза изградње пет бунгалова и објекта "А" у уговореном року, тј. продуженом року од 40 дана. Суд је на становишту да је тужени - противтужилац ту своју обавезу повредио. Парничне странке су записницима продужавале рокове за завршетак уговорених радова, те споразумом о уговорној казни уговорени рок за наведене објекте продужен за 40 дана, но у конкретном случају од значаја је сагласност парничних странака да се и тај продужени рок од 40 дана поново продужи, такву сагласност парничне странке су исказале записником од 26.02.1999 године, којим је утврђен крајњи рок за завршетак пет бунгалова за 15.04.1999 године, и записником од 23. 11.1999 године, којим је утврђен крајњи рок за завршетак радова објекта "А" за 19. 12.1999 године.
Тужени -- противтужилац није пружио доказе да је захтевао продужење рокова, није пружио доказе о постојању околности које искључују његову уговорну одговорност или постојање околности на основу којих би морао да буде ослобођен од одговорности или би његова одговорност била умањена. Тужени - противтужилац са испуњењем обавезе изградње бунгалова пао је у доцњу 16.04.1999. године, а са испуњењем уговорне обавезе изградња објекта "А" пао у доцњу 20. 12.1999. године, јер се није ни у поновно продуженом року потрудио да своју обавезу испуни и ослободи се плаћања уговорне казне. Парничне странке су записником од 3.02.2003 године, сагласно констатовале да уговорени рокови нису испоштовани. У смислу чл. 273 ст. 4 и 5. ЗОО-а за стицање права на наплату уговорне казне која је предвиђена за случај задоцњења са испуњењем обавезе морају бити кумулативно испуњена два услова. Сама дужникова доцња и обавештење по пријему закаснелог испуњења да поверилац задржава право на уговорну казну. У конкретном случају - тужилац противтужени је поднео тужбу за испуњење уговора и плаћање уговорне казне због закашњења у испуњењу уговора после доспелости обавезе а пре него што је примио закаснело испуњење. Суд је на становишту да је тиме задржао право на уговорну казну и да није потребно да после пријема испуњења обавезе и посебно саопштава туженом - противтужиоцу да то право задржава. Тиме је задовољена форма саопштења повериоца дужнику, да поверилац задржава своје право на уговорну казану, јер тужба је најуверљивије и изричитије саопштење о томе.