Уставни суд, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Боса Ненадић, мр Милан Марковић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. септембра 2015. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Покреће се поступак за оцену уставности одредбе члана 179. став 3. тачка 5) Закон о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

2. Ово решење доставити Народној скупштини ради давања одговора.

3. Рок за давање одговора из тачке 2. је 60 дана од дана достављања Решења.

Образложење

И

Уставном суду су поднете три иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 179. став 3. тачка 5) Закон о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13 и 75/14). Подносилац прве иницијативе сматра да из оспорене одредбе Закона произлази да је послодавац овлашћен да самостално утврди постојање бића кривичног дела, на тај начин што ће утврдити да ли понашање запосленог представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, као и да може, без претходне обавезе да утврди виност запосленог и да му откаже уговор о раду и на тај начин му ускрати да код њега као послодавца оствари право на рад из члана 60. Устава Републике Србије, без обзира да ли кривично дело уопште и постоји. Полазећи од наведеног, подносилац иницијативе сматра да је оспорена одредба Закона у супротности са одредбом члана 34. став 3. Устава, имајући у виду да је једино у надлежности суда да својом правноснажном одлуком утврди постојање бића кривичног дела, кривицу и кривично дело, односно да Уставом није дато овлашћење ни једном другом државном органу, установи или организацији да као претходно питање решава постојање кривичног дела. С тим у вези, у иницијативи се даље наводи да државни орган управе, сагласно члану 135. став 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 31/10) није овлашћен да као претходно питање решава постојање кривичног дела, па је нејасан уставни и законски основ да се Законом о раду то право призна послодавцу за кривично дело учињено на раду или у вези са радом запосленог код послодавца, нарочито имајући у виду да је у том случају послодавац и оштећени, па је тиме доведена у питање и његова непристрасност, а уз то му се без икаквих услова законом признаје стручна оспособљеност из надлежности суда, тј. да утврди постојање радње извршења кривичног дела.

Подносилац друге иницијативе сматра да оспорена одредба Закона није у сагласности са чланом 34. Устава, јер отказ запосленом од стране послодавца, независно од тога да ли је против запосленог покренут кривични поступак за одређено кривично дело, представља кршење елементарних људских права, имајући у виду да се оваквим поступањем послодавац ставља у позицију правосудних органа и одлучује о томе да ли је учињено кривично дело или не, иако је Уставом утврђено да се кривица за кривично дело може утврдити само правноснажном одлуком суда.

У трећој иницијативи се наводи да се оспореним чланом 179. став 3. тачка 5) Закона о раду противуставно дозвољава отказ уговора о раду запосленом ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом, независно од тога да ли је против запосленог покренут кривични поступак, јер према Уставу, само суд одређене надлежности може изрицати пресуде за кривично дело, поводом чега се претходно мора водити законом прописан поступак и што се нико не може сматрати кривим пре него што се његова кривица у законом предвиђеном поступку не докаже и утврди.

У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је, на основу члана 33. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС), доставио 17. новембра 2014. године Народној скупштини поднете иницијативе, ради давања мишљења. Како Народна Скупштина није у остављеном року, а ни по истеку тог рока, доставила мишљење Уставном суду, то је Суд, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду, наставио поступак у овом уставносудском предмету.

ИИ

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:

Закон о раду донела је Народна скупштина 8. марта 2005. године, сагласно уставном основу, утврђеном чланом 97. тачка 8. Устава, према коме, Народна скупштина уређује и обезбеђује систем у области радних односа. Закон је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 24 од 15. марта 2005. године, а ступио је на снагу 23. марта 2005. године. Овај закон представља системски закон којим су уређена права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада. Закон о раду је мењан и допуњаван у више наврата, и то: 2005, 2009. и 2013. године, а последње измене и допуне овог закона су извршене у јулу месецу 2014. године, на основу Закона о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник РС“, број 75/14), који је ступио на снагу 29. јула 2014. године. На основу члана 75. Закона из 2014. године извршена је у целини измена члана 179. Закона, којим су прописани разлози за отказ уговора о раду од стране послодавца. Оспореном одредбом члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду је прописано да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, независно од тога да ли је против запосленог покренут кривични поступак за кривично дело.

За оцену уставности оспорене одредбе Закона, према оцени Уставног суда, од значаја су одредбе Устава Републике Србије којима је утврђено: да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску (члан 4. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да судска власт у Републици Србији припада судовима опште и посебне надлежности (члан 143. став 1.).

Ради целовитијег сагледавања спорних уставноправних питања у овом предмету, Уставни суд је имао у виду и поједине одредбе следећих закона:

Кривичним закоником (“Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 - исправка, 107/05 - исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је кривично дело одређено као дело које је законом предвиђено као кривично дело, које је противправно и које је скривљено, као и да нема кривичног дела уколико је искључена противправност или кривица, иако постоје сва обележја кривичног дела одређена законом (члан 14.), док је одредбом члана 22. став 1. Законика прописано да кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено.

Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) прописано је: да овај законик утврђује правила чији је циљ да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које прописује кривични законик, на основу законито и правично спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда (члан 3. став 1.).

ИИИ

Одредбама члана 179. Закона о раду таксативно су наведени разлози за отказ уговора о раду од стране послодавца. Ови разлози су подељени у четири групе и односе се на радну способност запосленог и његово понашање, повреду радне обавезе, непоштовање радне дисциплине и на постојање оправданог разлога који се односи на потребе послодавца. У групи разлога који се односе на непоштовање радне дисциплине, налази се и оспорено решење из члана 179. став 3. тачка 5) Закона, којим је прописано да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, независно од тога да ли је против запосленог покренут кривични поступак за кривично дело. Из наведеног решења произлази да је послодавац овлашћен да самостално цени да ли понашање запосленог представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, и да уколико то утврди запосленом може отказати уговор о раду због непоштовања радне дисциплине. При томе је, у овом случају, за послодавца ирелевантна чињеница да ли је против запосленог покренут кривични поступак или није.

Поводом наведеног оспореног решења из Закона, Уставни суд је пошао од одредаба члана 34. Устава, којима су утврђени основни уставноправни принципи на којима почива обезбеђење правне сигурности у казненом праву Републике Србије. Један од тих принципа јесте и претпоставка невиности, која представља један од најважнијих правних принципа цивилизованог друштва и правне државе, према коме се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. Ово право је зајемчено чланом 34. став 3. Устава, односно прописано чланом 3. став 1. Законика о кривичном поступку. Из наведеног права следи да је једино суд надлежан да својом одлуком утврди нечију кривицу за извршено кривично дело, што значи да би свака тврдња да је неко крив за извршено кривично дело пре доношења правноснажне одлуке суда, представљала повреду овог права.

Полазећи од свега наведеног, садржине оспорене одредбе члана 179. став 3. тачка 5) Закона, поднетих иницијатива и одредбе члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају, као спорна, основано могу поставити следећа уставноправна питања:

- да ли послодавац може имати овлашћење да самостално утврђује да понашање запосленог представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом;

- да ли наведени отказни разлог од стране послодавца, на начин како је прописан оспореним чланом Закона, представља повреду претпоставке невиности, утврђене чланом 34. став 3. Устава.

Сагласно свему изложеном, Уставни суд је оценио да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду, те је решио да, на основу члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, покрене поступак нормативне контроле.

На основу члана 107. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је закључио да ово решење достави Народној скупштини, као доносиоцу оспореног акта на одговор, са роком за давање одговора од 60 дана од дана пријема овог решења.

Полазећи од свега наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 1) Закона о Уставном суду, донео решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић