Предмет спора у овој правној ствари је тужбени захтјев тужилаца за отказ уговора о коришћењу стана туженом и за исељење туженог заједно са члановима породице, те испражњење ствари из стана ближе означеног у изреци првостепене пресуде, као и за предају тог стана тужилацу, уз досуђење парничних трошкова.Првостепени суд је утврдио да је тужени становао с породицом у спорном стану који му је додијелио тужилац као давалац стана на коришћење, да је тужени закључио уговор о коришћењу стана 30.10.1990. године, да је послије тога напустио стан и да сада с породицом борави у иностранству, гдје ради као представник фирме „4Ц.“ (а прије одласка радио је у Д.П. „У.“, К. Д.), те да су послије њега у марту 1997. године стан напустили и чланови његове породице. На основу члана 47. став 1. Закона о стамбеним односима („Службени лист СР БиХ“ бр. 14/84 пречишћени текст, 12/87, 36/89 и „Службени гласник Републике Српске“, бр. 19/93 до 31/99, у даљем тексту: ЗСО) суд је, с обзиром на овако утврђено чињенично стање, усвојио отказ уговора о коришћењу стана.Овакав став прихватио је и другостепени суд уз напомене да се тужени не може успјешно позивати на међународне конвенције, јер није био припадник мањинског становништва и да је стан напустио послије престанка ратних сукоба.Нижестепени судови су, међутим, занемарили одредбу члана 1. став 2. Закона о измјенама Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине („Службени гласник Републике Српске“, број 31/99), на коју се ревизија оправдано позива. Према том пропису, одредбе поменутог закона се примјењују и на станове на којима постоји станарско право, који су били напуштени у периоду након 30. априла 1991. године, без касније донесеним Законом о измјенама и допунама Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине („Службени гласник Републике Српске“, број 31/99) прописано је у члану 1. став 2. да се одредбе тог закона примјењују на непокретности. укључујући и пословне просторије у приватном власништву, куће у приватном власништву. и станове у приватном власништву, као и станове на којима постоји станарско право који су били напуштени у периоду након 30. априла 1991. године без обзира да ли је непокретност или стан био проглашен напуштеним под условом да је власник, посједник, односно корисник непокретности изгубио посјед непокретности или је носилац станарског права изгубио посјед стана прије 19. децембра 1998. године. Спорни стан, међутим, није био напуштен у наведеном периоду. како то произилази из стања у списима, нити то тврде парничне странке. Трећетужена, према томе, не може имати својство привременог корисника спорног стана, односно привременог носиоца станарског права, како се наводи у нижестепеним пресудама. Из истих разлога погрешан је правни став тих судова да се уговор о коришћењу стана, кога су закључили. престао да важи у смислу одредаба члана 1. став 2. и члана 2. напријед поменутог Закона о измјенама и допунама Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине „Службени гласник Републике Српске“, број 12/99), јер се одредбе тог закона примјењују на станове на којима је раније конституисано станарско право неког трећег лица, које по одредбама тог закона има право да га врати, што овдје није случај.Приликом саслушања у својству странке тужиља је изјавила да се са рјешењем од 14.4.1992. године обратила тадашњем директору првотужена с питањем да ли може да се усели у спорни стан. Он јој је одговорио „да се тога мане и да чува главу, пошто је рат већ био почео“. како је даље навела у свом исказу. Послушала га је. У то вријеме становала је у једнособном стану који је њен муж добио као радник поште. Тужиља је даље изјавила да је њен муж погинуо као припадник Војске Републике Српске на ратишту, па је на основу договора директора поште и директора првотужене стан у којем је до тада становала уступљен првотуженој, а ова јој је додијелила други двособан стан.Додјелом другог стана, усељењем у тај стан и закључењем уговора о коришћењу стана, рјешење број 1004 од 14.4.1992. године је у односу на тужиљу, по оцјени овог суда, изгубило правну важност. Она је наиме, како то из њеног исказа произилази, одустала од захтјева да јој се додјели спорни стан, па јој је стамбено питање ријешено на други начин - додјелом другог двособног стана.Спорни стан је у међувремену рјешењем првотужене број 1034/93 од 7.10.1993. године, које тужиља није побијала, додијељен трећетуженој на коришћење. Трећетужена је на основу тог рјешења закључила с друготуженим уговор о коришћењу стана од 18.10.1993. године. Тиме је њен дотадашњи статус бесправно усељеног лица саниран, тако да је она постала носилац станарског права на спорном стану.Околност да је касније на стану у који се уселила тужиља остварило станарско право треће лице (К. И.) и да предстоји њено исељење из стана, без утицаја је на овај спор. Тужиља је, како је напријед речено, одустала од захтјева за додјелу спорног стана, тиме што је прихватила да користи други двособан стан, који јој је у међувремену додијељен. Самим доношењем рјешења од 14.4.1992. године, без усељења и закључења уговора о коришћењу стана, она није стекла станарско право на спорном стану у смислу члана 11. ЗСО, а ни било које друго право, с обзиром да је поменуто рјешење изгубило правну важност. Насупрот томе, трећетужена је на тај стан стекла станарско право у смислу поменуте законске одредбе.Правилно је стога истакнуто у ревизији трећетужене да не постоји правни основ по коме би трећетужена била дужна да се исели из спорног стана и да га преда тужиљи. Решење од 14.4.1992. године, пошто је изгубило правну важност, више не може представљати ваљан основ за закључење уговора о коришћењу стана у смислу члана 26. став 1. ЗСО. Досљедно томе, не постоје ваљани правни разлози да се поништи уговор о коришћењу стана од 18.10.1993. године, закључен између друготуженог и трећетужене, као ни да се друготужени обавеже да с тужиљом закључи уговор о коришћењу тога стана.