Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Гавре Калема из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. јула 2010. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Гавре Калема изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 25/10 од 13. јануара 2010. године и решења Окружног суда у Новом Саду К. 773/09 од 7. децембра 2009. године.

Образложење

1. Гавро Калем из Београда, преко Миливоја Шмркића, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 10. фебруара 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 25/10 од 13. јануара 2010. године и решења Окружног суда у Новом Саду К. 773/09 од 7. децембра 2009. године, због повреде права на ограничено трајање притвора зајемченог одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава.

Подносилац уставне жалбе наводи да му је у кривичном поступку који се пред Окружним судом у Новом Саду водио против њега и још 13 лица, због кривичног дела неовлашћеног стављања у промет опојних дрога, након окончаног главног претреса и изрицања пресуде, решењем тог суда К. 773/09 од 7. децембра 2009. године продужен притвор до правноснажности пресуде, а најдуже до истека времена трајања казне од четири године изречене у наведеној пресуди. Како је Апелациони суд у Новом Саду, решавајући по његовој жалби, потврдио решење о продужењу притвора, сматра да су судови поступили противно закону када су чињеницу да подносилац поседује двојно држављанство (Републике Србије и Републике Босне и Херцеговине) узели као околност која указује на опасност од његовог бекства. Поред тога, подносилац сматра да су разлози дати у образложењима оспорених решења „штури, стереотипни, понављају се од почетка овог поступка и састоје се од једне реченице у којој се наводи да исти има двојно држављанство...“. Како је чланом 31. Устава прописано да суд трајање притвора треба да сведе на најкраће могуће време, а притвор подносиоцу у овом поступку траје дуже од 19 месеци, односно 13 месеци након подизања оптужнице, чиме, по његовом мишљењу, притвор губи свој процесни смисао, сматра да му је повређено Уставом зајемчено право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава. Предлаже да Уставни суд поништи оба оспорена решења и „објави ту судску одлуку у дневном листу који излази на српском језику на подручју Републике Србије“.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и извршеним увидом у оспорена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:

Пред Окружним судом у Новом Саду против подносиоца уставне жалбе и још 13 лица вођен је кривични поступак у предмету К. 773/08, због кривичних дела из члана 246. Кривичног законика (неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога), члана 23. став 2. Закона о јавном реду и миру (ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности и одржавања јавног реда и мира) и члана 348. став 1. Кривичног законика (недозвољено држање оружја и експлозивних материја). Подносилац уставне жалбе се налази у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 732/08 од 5. јула 2008. године, који му се рачуна од 4. јула 2008. године, када је лишен слободе. Притвор је подносиоцу више пута продужаван, а пре завршетка главног претреса последњи пут решењем већа Окружног суда у Новом Саду Кв. 975/09 од 19. октобра 2009. године из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 1) и 5) Законика о кривичном поступку.

Овај кривични поступак је неправноснажно окончан доношењем пресуде којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело из члана 246. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и изречена му је казна затвора у трајању од четири године. По изрицању пресуде, судеће веће је 7. децембра 2009. године донело оспорено решење К. 773/08 којим је окривљеном – подносиоцу уставне жалбе продужило притвор до правноснажности пресуде, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Притвор је продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер постоји основана бојазан да би окривљени, у случају да се нађе на слободи, могао да се крије и постане недоступан државним органима, с обзиром на то да поседује двојно држављанство Републике Србије и Републике Босне и Херцеговине.

Решавајући о поднетим жалбама против овог решења, Апелациони суд у Новом Саду донео је 13. јануара 2010. године оспорено решење Кж. 25/10 којим је жалбе окривљеног и његовог браниоца одбио као неосноване. Другостепени суд је сматрао да је правилно примењена одредба члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер чињеница да окривљени поседује двојно држављанство указује на опасност од бекства. Другостепени суд је у образложењу свог решења навео да се жалбом браниоца неосновано наводи да образложење првостепеног решења не садржи разлоге о одлучним чињеницама, односно да се разлози наведени у том решењу не могу прихватити, тим пре јер је и сам истакао признање свог брањеника да је држављанин и Босне и Херцеговине. Апелациони суд наводи и то да је тврдња браниоца да између држава чије држављанство окривљени има, постоји уговор о правној помоћи у кривичним предметима, у конкретном случају ирелевантна. Суд је сматрао неоснованим и предлог да се уместо притвора као мере обезбеђења присуства окривљеног и мере за несметано вођење кривичног поступка, одреди мера забране напуштања стана или места боравишта.

4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).

Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.).

Одредба члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.

Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).

Члан 246. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), између осталог, прописује: да ће се онај ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се учинилац, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).

5. Анализирајући оспорене појединачне акте са становишта наведених законских одредаба, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. У материјално-правном смислу, одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере, утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога, имајући у виду сврху притвора. Истовремено, суд је посебно дужан да води рачуна не само о испуњености законских услова за продужење притвора, већ и о томе да ли се иста сврха (обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење поступка) може остварити и другом (блажом) мером. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја је да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору. Са друге стране, Уставни суд је оценио да из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, ову меру укине ако више нема законских разлога за њено задржавање на снази.

Што се тиче постојања разлога за одређивање, односно продужење притвора прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља да су кумулативно испуњена два услова у односу на лице о чијем притварању, односно подужењу притвора се одлучује, и то: 1) да за то лице постоји основана сумња да је учинило кривично дело и 2) да се то лице крије или се не може утврдити његова истоветност, или да постоје друге околности које указују на опасност од његовог бекства. Испуњеност ових услова мора се ценити у сваком конкретном случају.

Уставни суд је утврдио да су одлуку о постојању разлога за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе надлежни судови засновали на томе да је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је извршио квалификовани (тежи) облик кривичног дела производња и стављање у промет опојних дрога, што произлази из првостепене пресуде којом је оглашен кривим због извршеног кривичног дела и осуђен на казну затвора у трајању од четири године, као и на томе да поседује двојно држављанство - Републике Србије и Босне и Херцеговине, што по закључку Окружног суда у Новом Саду и Апелационог суда у Новом Саду представља околност која указује на опасност од његовог бекства.

6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:

Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како су у конкретном случају оспорена решења Окружног и Апелационог суда у Новом Саду о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе донета након изрицања првостепене пресуде, што је неспорно фаза кривичног поступка после подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је најпре испитивао да ли су оспорени појединачни акти донети у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да је оспорено решење Окружног суда у Новом Саду К. 773/09 донето сагласно одредбама члана 358. ЗКП којима је прописано да, кад изрекне пресуду, веће (које је пресуду изрекло) оптуженом који се већ налази у притвору, доноси посебно решење о продужењу притвора, ако нађе да још постоје законски разлози за задржавање ове мере према оптуженом. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснивају оспорене судске одлуке спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор. Ово стога што, као прво, изречена осуђујућа првостепена пресуда неспорно представља довољан разлог за постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му је оптужбом стављено на терет. Са друге стране, из чињенице коју не спори ни сам подносилац уставне жалбе – да има двојно држављанство, а из личних података о подносиоцу уставне жалбе које је као окривљени дао у кривичном поступку, произлази да иако има пријављено пребивалиште у Београду, његов центар живота није у Републици Србији, јер на њеној територији нема стално запослење, не налази се на редовном школовању, није ожењен, нити има деце, те у присуству неправоснажне осуде на казну затвора у трајању од четири године, следи, по оцени Уставног суда, да у конкретном случају постоје околности које указују на опасност од бекства, као други прописани услов за одређивање, односно продужење притвора по основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП. Уставни суд је из наведеног утврдио да су оспорена решења донета у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснивају на Законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после изрицања првостепене пресуде.

У погледу навода уставне жалбе да су разлози дати у образложењу оспорених решења штури, стереотипни и да се понављају од почетка поступка, Уставни суд констатује да се разлози одређивања и продужавања притвора, у конкретном случају, заснивају на чињеницама које постоје и трају за све време кривичног поступка и које су неспорне током целог поступка и за самог подносиоца уставне жалбе, а које су такве природе да објективно представљају околности које значајно могу указивати на то да би пуштањем на слободу подносилац уставне жалбе као окривљени могао постати недоступан државним органима Републике Србије, те стога није ни било могуће да се разлози дати у образложењу решења којима је одлучивано о продужењу притвора мењају током појединих фаза кривичног поступка, а посебно не у време када је већ донета неправоснажна осуђујућа пресуда којом је изречена вишегодишња затворска казна. Међутим, Уставни суд налази да има места наводима подносиоца уставне жалбе да су разлози изнети у образложењу оспорених аката у одређеној мери штури и то стога што поред истицања двојног држављанства подносиоца уставне жалбе, у самом образложењу донетих решења нису истакнуте и остале чињенице које се односе на његов лични статус. И поред тога, Суд оцењује да овај недостатак није таквог значаја да би утицао на другачији став Уставног суда у погледу опште оцене оспорених аката, јер се, са једне стране, ради о ненавођењу чињеница које не само да су познате и самом подносиоцу уставне жалбе, већ их је управо он лично дао суду током поступка, а са друге стране, није реч о новим разлозима суда, већ само о појашњењу разлога на којима су донете одлуке засноване. Полазећи од изнетог, Уставни суд је стао на становиште да су оспорене судске одлуке донете на законом прописан начин, из законом утврђених разлога и да је задржавање на снази ове процесне мере која је била одређена према подносиоцу уставне жалбе извршено у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора.

Поред наведеног, а полазећи од тога да је право на слободу једно од основних људских права, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време. У том смислу, Уставни суд указује да оцена да ли је трајање притвора сведено на најкраће неопходно време, у сваком конкретном случају зависи не само од временског периода у коме се неко лице налазило или се налази у притвору, већ, пре свега, од тога да ли разлози због којих се то лице налазило или се налази у притвору трајање ове мере, односно њено задржавање на снази чине неопходним. Анализирајући време трајања кривичног поступка и време за које се подносилац уставне жалбе током овог поступка налази у притвору, Уставни суд је оценио да досадашње поступање надлежних судова у погледу укупне дужине трајања кривичног поступка не указује да је трајање поступка утицало да притвор према подносиоцу уставне жалбе траје дуже него што је то неопходно. Ово из разлога што је, према наводима самог подносиоца уставне жалбе, кривични поступак пред Окружним судом у Новом Саду започео 5. маја 2008. године (подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем истражног судије тог суда Кри. 732/08 од 5. јула 2008. године), а првостепена пресуда је донета децембра 2009. године, дакле после годину дана и шест месеци од подношења захтева за спровођење истраге, при чему је поступак вођен против 14 лица којима је стављено на терет извршење више кривичних дела. У погледу тога да ли постоје разлози због којих је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен и након доношења првостепене пресуде, Уставни суд је претходно већ дао своју оцену. При оваквој оцени, Уставни суд је имао у виду и изјашњење Апелационог суда у Новом Саду дато у образложењу оспореног решења Кж. 25/10 од 13. јануара 2010. године у погледу жалбених навода браниоца подносиоца уставне жалбе, па налази да је уставноправно прихватљив став надлежног суда о томе да за одлуку суда није од значаја постојање Уговора о правној помоћи између Републике Србије и Босне и Херцеговине - држава чије држављанство има подносилац уставне жалбе. Ово из разлога што се постојање међудржавног уговора не може довести у правну и логичку везу са фактичком чињеницом да поседовање држављанстава више држава управо указује да постоји опасност од бекства тог лица, независно од тога да ли и какви правни механизми постоје између држава чији је он држављанин, а који би могли бити примењени у случају његовог бекства.

Коначно, неопходност трајања притвора и након изречене пресуде, Уставни суд је ценио и са становишта законске обавезе суда да, сагласно одредби члана 133. став 3. ЗКП, предузету меру за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка замени другом блажом мером кад за то наступе услови. У том смислу, Уставни суд констатује да из образложења оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду произлази да је у жалбеном поступку цењен предлог подносиоца уставне жалбе, односно његовог браниоца да се мера притвора замени забраном напуштања стана или места боравишта, као блажом мером, и да је другостепени суд оценио да је такав предлог неоснован. С обзиром на то да према наведеној законској одредби, замена претходно одређене мере блажом мером подразумева утврђење надлежног суда да су се за то стекли услови, што значи да ће се присуство окривљеног и несметано вођење кривичног поступка обезбедити и применом те блаже мере, Уставни суд налази да у поступку по уставној жалби није надлежан да се упушта у правилност оцене редовних судова о томе да ли су били испуњени услови да се мера притвора замени блажом мером, посебно имајући у виду да се уставном жалбом не истиче да је оцена надлежног суда заснована на погрешној примени меродавног процесног закона.

Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.

7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић