Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Путоградња инжењеринг“ ДОО, Нови Београд, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. децембра 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Привредног друштва „Путоградња инжењеринг“ ДОО и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Београду у предмету П. 5034/10.

2. Усваја се уставна жалба Привредног друштва „Путоградња инжењеринг“ ДОО и утврђује се да је пресудом Привредног апелационог суда Пж. 2391/12 од 20. јуна 2012. године, у ставу другом изреке, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

3. Поништава се пресуда Привредног апелационог суда Пж. 2391/12 од 20. јуна 2012. године, у ставу другом изреке , и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби коју је тужени-противтужилац изјавио против пресуде Привредног суда у Београду П. 5034/10 од 2. новембра 2011. године.

Образложење

1. Привредно друштво „Путоградња инжењеринг“ ДОО, Нови Београд, је подне ло 25. јула 2012. године, преко пуномоћника Миланка Ракића, адвоката из Инђије, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устав Републике Србије , у парничном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету П. 5034/10 и против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2391/12 од 20. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.

Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да се његово потраживања односи на цену за изведене грађевинске радове на изградњи резервоара за воду у Инђији; да је другостепени суд у оспореној пресуди стао на становиште да пошто је раскинут уговор о изградњи од 14. септембра 1994. године и уговор о робном кредиту од 6. јуна 1995. године, закључен између тужиоца као наручиоца радова и туженог, подносиоца уставне жалбе као извођача радова, то је самим тим начин обрачуна и плаћања цене за изведене радове применом уговореном робног параметра супротан принудним прописима, односно као такав недозвољен; да првостепени суд није одлучивао о утврђењу да ли је примена уговореног робног параметра из уговора о кредиту ништав правни посао, односно да ли је противан принудним прописима; да је другостепени суд у оспореној пресуди применио валутну клаузулу (прерачунавање вредности изведених радова извршеним уплатама у Дем, односно Евро), налазећи да је у складу са начелом једнаке вредности давања, те начелима савесности и поштења; да је уговором о робном кредиту од 6. јуна 1995. године тужиоцу одобрен робни кредит у висини од 50 % од уговорене вредности радова, и то у висини од 657.405,00 динара и да је предвиђено да ће се уговорена вредност уговореног кредита прерачунати и изразити у одговарајућим врстама роба (односно пет врста роба Продуктне берзе Нови Сад); да се истим уговором тужилац обавезао да врати подносиоцу као кредитору искоришћени део одобреног кредита , и то било испоруком одговарајуће количине роба или исплатом динарске противвредности тих количина роба према тржишним ценама Продуктне берзе Нови Сад, на дан доспелости сваке појединачне рате кредита, према избору корисника кредита; да су уговорне стране уговориле примену робне клаузуле, са обрачуном на дан доспелости, а не на дан плаћања и да овакво уговарање није противно ниједној императивној норми, нити се у оспореној пресуди таква императивна норма и наводи; да оспорена пресуда није утемељена у чињеничном стању, из чега је произашла одлука на штету подносиоца уставне жалбе; да суд може одлучивати само у границама постављених тужбених захтева парничних странака, с обзиром на то да је противтужбени захтев туженог, овде подносиоца уставне жалбе, опредељен у динарима, према закљученом уговору о изградњи и уговору о робном кредиту; да му је у парничном поступку повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, с обзиром на то да је парнични поступак трајао од 2. јуна 1997. године па до 28. јуна 2012. године, односно преко 15 година и да му је оспореном пресудом повређено право на имовину из члана 58. Устава, јер је оспореном пресудом обавезан тужилац да му исплати износ од 100.410,00 евра са каматом по стопи Централне банке земаља Европске уније, почев од 30. новембра 2010. године до исп лате, у динарској противвредности на дан исплате по средњем курсу НБС, те да је овако досуђени износ вишеструко нижи од износа досуђеног првостепеном пресудом. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду, а захтев за накнаду нематеријалне штете није тражио.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе, на основу увида у приложене доказе и списе предмета Привредног суда у Београду П. 5034/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Тужилац ЈКП „Водовод и канализација“ из Инђије је поднео тужбу, 2. јуна 1997. године, Привредном суду у Сремској Митровици , против туженог „Путоградња инжењеринг“, Београд, овде подносиоца уставне жалбе, ради раскида уговора.

До краја 1997. године је одржано пет рочишта, а решењем Привредног суда у Сремској Митровици П. 425/97 од 9. јула 1997. године је одбијен као неоснован предлог тужиоца за одређивање привремене мере.

Решењем Привредног суда у Сремској Митровици П. 425/97 од 21. августа 1997. године су спојени списи предмета П. 425/97 и предмета П. 444/97 по тужби туженог, овде подносиоца против тужиоца ради наплате потраживања у износу од 492.990,97 динара, а ради заједничког расправљања.

Одлучујући о жалби тужиоца, Виши привредни суд је решењем Пж. 5412/98 од 29. јула 1998. године потврдио ожалбено решење Привредног суда у Сремској Митровици П. 425/97 од 9. јула 1997. године којим је одбијен предлог тужиоца за одређивање привремене мере.

Током 1999. године одржана су три рочишта, а на рочишту од 10. септембра 1999. године је одређено изођење доказа вештачењем преко Завода за судска вештачења у Новом Саду, ради утврђивања вредности изведених радова. По уплати предујма за вештачење, првостепени суд је решењем од 26. маја 2000. године наложио Заводу за судска вештачења да спроведе вештачење, а налаз је достављен суду 19. јануара 2001. године. До краја 2001. године је одржано једно рочиште , а у 2002. години је одржано седам рочишта , на којима су изв ођени докази саслушањем сведока и покушано је поравнање парничних странака.

Од 23. децембра 2002. године, односно у периоду од једне године и једног месеца, до рочишта 28. јануара 2004. године, није одржано ниједно рочиште. Рочиште заказано за 28. јануар 2004. године није одржано, јер истом нису приступили ни тужилац ни тужени, а након тога до краја 2004. године су одржана два рочишта.

У 2005. и 2006. години је одржано по једно рочиште.

Решењем Трговинског суда у Сремској Митровици П. 425/97 од 9. маја 2006. године је прекинут парнични поступак, јер је над туженим решењем Трговинског суда у Београду Ст. 45/06 од 10. априла 2006. године отворен стечајни поступак.

На предлог стечајног управника туженог-противтужиоца решењем Трговинског суда у Сремској Митровици П. 425/97 од 22. маја 2006. године је настављен парнични поступак. Истим решењем Трговински суд у Сремској Митровици се огласио месно ненадлежним за поступање у овој парници и списе предмета по правноснажности решења је доставио Трговинском суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду.

Пред Трговинским судом у Београду су у 2006. години одржана четири рочишта и одређено је извођење доказа вештачењем преко комисије судских вештака грађевинске и економске струке.

Рочиште заказано за 5. фебруар 2007. године није одржано због продужења рока за вештачење, а након достављања налаза и мишљења судских вештака 20. марта 2007. године је одржано осам рочишта. На рочишту од 3. децембра 2007. године је поново одређено извођење доказа вештачењем преко вештака економске струке, а налаз је достављен суду 21. марта 2008. године. Потом су у 2008. години одржан а три рочишта и на рочишту од 4. јуна 2008. године је закључена главна расправа.

Решењем Трговинског суда у Београду П. 5723/08 од 12. јуна 2008. године је поново отворена главна расправа, а потом је након два одржана рочишта 29. септембра 2008. године поново закључена.

Пресудом Трговинског суда у Београду П. 5723/08 од 29. септембра 2008. године је, у ст аву првом изреке, одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да су уговор о изградњи број 172 од 14. септембра 1994. године и уговор о робном кредиту број 433 од 6. јуна 1995. године раскинути. Ставом другим изреке ове пресуде је утврђено потраживање тужиоца према туженом у износу од 17.051,65 динара, са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате. Ставом трећим изреке пресуде је делимично одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за утврђење потраживања према туженом у износу од 39.167,29 динара , са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате. Ставом четвртим изреке пресуде је утврђено потраживање тужиоца према туженом у износу од 1.212.012,52 динара , са законском затезном каматом почев од 28. фебруара 2007. године до исплате, а ставом петим изреке је утврђено потраживање тужиоца према туженом у износу од 867.525,00 динара , са законском затезном каматом почев од 28. фебруара 2007. године па до исплате. Ставом шестим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за утврђење потраживања према туженом у износу од 85.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате, а ставом седмим изреке је одбијен тужбени захтев за утврђење потраживања тужиоца према туженом за износ од 65.740,50 динара , са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате. Ставом осмим изреке прес уде је обавезан тужилац да туженом исплати износ од 314.459,78 динара, са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године до исплате, као и износ од 909.471,12 динара , са законском затезном каматом почев од 28. фебруара 2007. године до исплате. Ставом деветим изреке пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужени исплати законску затезну камату на износ од 909.471,12 динара почев од 23. фебруара 1994. године па до 27. августа 2007. године. Ставом десетим изреке пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужени исплати износ од 281.773,24 динара, са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године до исплате. Ставом једанаестим изреке је одбачен компензациони приговор тужиоца за износ од 8.303.921,53 динара као недозвољен, а ставом дванаестим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да се утврди потраживање према туженом у износу од 38.950,00 динара , са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате. Ставом тринаестим изреке је констатовано да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Решењем Трговинског суда у Београду П. 5723/08 од 29. октобра 2008. године је одбијен као неоснован предлог туженог за доношење допунске пресуде.

Одлучујући о жалбама тужиоца и туженог, Виши трговински суд је решењем Пж. 8954/08 од 3. септембра 2009. године укинуо ожалбену пресуду Трговинског суда у Београду П. 5723/08 од 29. септембра 2008. године у ставовима првом, другом, трећем, четвртом, петом, шестом, седмом, осмом, деветом, десетом, једанестом и тринаестом изреке и у тим деловима је предмет вратио др угом судији првостепеног суда ради одржавања нове главне расправе.

У поновном поступку је у 2009. години одржано једно рочиште, а потом је у 2010. години након шест одржаних рочишта одређено извођење доказа вештачењем преко вештака економске струке. Налаз Градског завода за вештачење достављен је суду 15. децембра 2010. године.

У 2011. години је након пет одржаних рочишта и извођења доказа саслушањем судког вештака, на рочишту од 2. новембра 2011. године закључена главна расправа.

Пресудом Привредног суда у Београду П. 5034/10 од 2. новембра 2011. године је, у ставу првом изреке , одбачен приговор месне ненадлежности Привредног суда у Београду. Ставом другим изреке пресуде је усвојен тужбени захтев тужиоца и утврђено је да су раскинут и уговор о изградњи (наставку изградње) број 172 од 14. септембра 1994. године и уговор о робном кредиту број 433 од 6. јуна 1995. године кој е су закључили тужилац-противтужени и тужени-противтужилац ; ставом трећим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца-противтуженог којим је тражио да се обавеже тужени-противтужилац на исплату износа од 38.950,00 динара, са затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате ; ставом четвртим изреке ресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца-противтуженог за исплату износа од 867.525,00 динара, са затезном каматом почев од 28. фебруара 2007. године до исплате ; ставом петим изреке пресуде је обавезан тужени-противтужилац да тужиоцу-противтуженом исплати износ од 17.051,65 динара, са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате ; ставом шестим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца-противтуженог за исплату износа од 39.167,29 динара, са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате ; ставом седмим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца-противтуженог за исплату износа од 85.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате, а ставом осмим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца-протитуженог за исплату износа од 1.212.012,052 динара , са законском затезном каматом камате почев од 28. фебруара 2007. године до исплате ; ставом деветим изреке је одбијен као неоснован захтев тужиоца-противтуженог за исплату износа од 65.740,50 динара, са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате ; ставом десетим изреке је усвојен противтужбени захтев и обавезан је тужилац-противтужени да туженом-противтужиоцу исплати износ од 199.132,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године до исплате ; ставом једанаестим изреке је одбијен као неоснован противтужбени захтев за исплату износа од 1.024.798,90 динара, са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године до исплате ; ставом дванаестим изреке је одбијен као неоснован противтужбени захтев да се обавеже тужилац на исплату износа од 110.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године до исплате ; ставом тринаестим изреке је одбијен као неоснован противтужбени захтев да се обавеже тужилац на исплату износа од 281.773,24 динара, са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године до исплате, док је ставом четрнаестим изреке одбачен противтужбени захтев за исплату износа од 314.459,78 динара , са законском затезном каматом од 21. августа 1994. године до исплате, износа од 2.289.997,53 динара , са затезном каматом почев од 28. фебруара 1997. године до исплате, као и захтев за исплату износа од 42.274,28 динара на име накнаде штете-изгубљене добити , са каматом од 22. августа 1994. године до исплате ; ставом петнаестим изреке је одлучено да свака странка сноси своје трошкове. Из образложења ове пресуде произлази: да су према утврђеном чињеничном стању, парничне странке биле у пословном односу по основу уговора о изградњи (наставку изградње) број 172 од 14. септембра 1994. године који је закључен између тужиоца-противтуженог, као наручиоца и туженог-противтужиоца, као извођача; да се тужени обавезао да за рачун наручиоца својом радном снагом, материјалом, механизацијом и опремом изведе радове, односно настави извођење радова на изградњи резервоара за воду у Инђији; да је вредност уговорених радова износила 1.314.810,00 динара, а да је цена радова формирана на бази радова изведених до нивоа „кључ у руке “; да је уговором договорено да ће вредност радова бити прерачуната у количине одговарајућих роба, а што је требало да буде прецизирано анексом уговора, и то тако да уговорена вредност-цена радова представља одговарајућу количину роба утврђених тим анексом, а да наручилац по сопственом избору на име исплате за стварно изведене радове или испоручује извршиоцу одговарајућу количину робе или уплаћује динарску противвредност тих количина роба према тржишним ценама истих на дан уплате; да је истим уговором извођач радова одобрио наручиоцу бескаматни робни кредит у висини од 50% вредности уговорених радова са роком отплате од две године, а да почетак отплате почиње од дана оверене ситуације надзорног органа, с тим што би се за коришћење робног кредита сачинио посебан анекс уговора; да су парничне странке 6. јуна 1995. године закључиле и уговор о робном кредиту, између тужиоца-противтуженог, као корисника кредита и туженог-противтужиоца, као кредитора, којим је кредитор одобрио кориснику кредита бескаматни робни кредит у висини од 50% од уговорене вредности радова из међусобно закљученог уговора о изградњи, а у висини од 657.405,00 динара; да се корисник кредита обавезао да врати кредитору искоришћени део одобреног кредита испоруком одговарајуће количине робе или исплатом динарске противвредности тих количина роба према тржишним ценама тржишне берзе Нови Сад на дан доспелости сваке појединачне рате кредита према избору корисника кредита; да је у току спровођења закљученог уговора о изградњи, тужилац-противтужени, као наручилац, извршио одређене уплате, а тужени-противтужилац као извођач, је извео одређене радове и да међу парничним странкама није било спорно да тужени-противтужилац није завршио радове у року и да је померен рок завршетка радова. Предмет тужбеног захтева тужиоца-противтуженог је: да се утврди да су уговор о изградњи и уговор о робном кредиту раскинути; да се обавеже тужени-противтилац да исплати одговарајући износ на име испорученог бетона, на име обрачуна вредности предате арматуре-бетонског гвожђа , на име санације за неквалитетно изведене радове на објекту резервоар, армирано бетонска површина , на име накнаде штете због неизвршених уговорних обавеза у уговореном року , на име накнаде штете због повећаних трошкова одржавања резервоара и на име кашњења у извођењу радова и уговорених пенала због кашњења изведених радова. Предмет противтужбеног захтева туженог-противтужиоца је потраживање на основу изведених радова на дан 31. јул 1997. године , на име неиспоручене робе и материјала са градилишта , те на име накнаде штете – изгубљене добити. Првостепени суд је одлучујућио о противтужбеном захтеву тужиоца којим је тражио да се обавеже тужилац-противтужени да му на име дуга исплати износ од 1.223.930,90 динара , са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године, нашао да је исти основан за износ од 199.132,00 динара. У образложењу пресуде се наводи да је тужени извршио за тужиоца радове које му је тужилац делимично платио, а да преостали дуг тужиоца према туженом, и то применом параметра раста цена на мало, према вредности у августу 1994. године , износи 199.132,00 динара, што је утврђено из налаза и мишљења Градског завода за вештачење од 15. децембра 2010. године. Првостепени суд је делимично усвојио противтужбени захтев туженог-противтужиоца за наведени износ , са законском затезном каматом почев од 23. августа 1994. године до исплате, док је у преосталом делу одбио као неоснован противтужбени захтев за износ од 1.024.798,90 динара.

Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 2319/12 од 20. јуна 2012. године су делимично одбијене као неосноване жалбе тужиоца-противтуженог и туженог-противтужиоца и потврђена је пресуда Привредног суда у Београду П. 5034/10 од 2. новембра 2011. године у ставу другом, трећем, четвртом, шестом, седмом, осмом, деветом, једанестом, дванаестом, тринаестом, четрнаестом и петнаестом изреке, као и у делу става пет изреке којим је обавезан тужени-противтужилац да тужиоцу исплати износ од 17.051,65 динара, са законском затезном каматом од 1. августа 1997. године до исплате. Ставом другим изреке оспорене пресуде је преиначена првостепена пресуда у ставу десетом изреке којим је обавезан тужилац-противтужени да туженом-противтужиоцу исплати износ од 199.132,00 динара, са законском затезном каматом почев од 22. августа 1994. године до исплате и у делу става петог изреке којим је обавезан тужени-противтужилац да тужиоцу-противтуженом на износ главног дуга плати затезну камату почев од 23. августа 1994. до 31. јула 1997. године и пресуђено је тако што је обавезан тужилац-противтужени да туженом-противтужиоцу исплати износ од 100.410,00 евра , са каматом по стопи Централне банке земаља Европске уније почев од 30. новембра 2010. године до исплате , у динарској противвредности на дан исплате по средњем курсу Народне банке Србије , а преко износа досуђеног претходним ставом до износа досуђеног првостепеном пресудом у ставу десетом изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца и одбијен захтев тужиоца-противтуженог за исплату затезне камате на износ главног дуга од 17.051,65 динара почев од 22. августа 1994. до 31. јула 1997. године. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази: да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право одлучујући о захтевима парничних странака; да је првостепени суд заузео погрешан став да туженом-противтужиоцу треба досудити новчани износ у динарској противвредности која је била у августу месецу 1994. године, са каматом од 23. августа 1994. године до исплате; да другостепени суд налази да је , у конкретном случају, уговор о изградњи, као и уговор о робном кредиту раскинут и да је начин обрачуна и плаћања цене за изведене радове применом уговорног робног параметра супротан принудним прописима, те да је као такав недозвољен, а да је валутна клаузула (прерачунавање вредности изведених радова и извршених уплата у Д ем, односно Евро) најреалнији параметар за очување вредности изведених радова у односу на временски период из кога потиче пословни однос парничних странака и када су исти изведени, те да туженом-противутужиоцу треба досудити девизну противвредност изведених радова изражену у ЕУР-има, а која према налазу и мишљењу судских вештака износи 100.410,00 ЕУР-а, са припадајућом каматом коју прописује Централна европска банка за Е вро почев од дана вештачења, односно 30. октобра 2010. године па до исплате ; да би тако обрачунато потраживање туженог било у складу са начелом једнаке вредности давања, те начелима савесности и поштења, као и чињеницом да је према првобитно договореним условима пословне сарадње из уговора о грађењу, као и уговора о робном кредиту, тужени-противтужилац тужиоцу-противтуженом одложио плаћање 50% изведених радова на рок од две године, одобравајући му уговор о робном кредиту, а везујући цену изведених радова за цену одређених роба. Другостепени суд налази да је наведена уговорна одредба недозвољена, а да су уговори раскинути и да вредн ост радова изведених од стране туженог-противтужиоца за коју је било одложено плаћање, треба управо заштити валутном клаузулом. Поред тога, другостепени суд је истакао да пресуђењем као у ставу другом изреке у тач. 1. и 2. није повређено процесно начело из члана 3. став 1. Закона о парничном поступку, односно да није пресуђено изван тужбеног захтева, јер динарско потраживање од 199.132,00 динара, са законском каматом од 23. августа 1994. године премашује износ досуђен тачком 1. става друог ове пресуде. Како је тужени поставио захтев у динарима, а и досуђено му је у динарима (на основу девизног параметра), то следи да је одлучено у границама постављеног захтева по противтужби.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, док је одредбом члана 58. став 1. Устава зајемчено мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.

Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да у заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања (члан 15. став 1.); да су стране у облигационом односу дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење (члан 17. став 1.); да је ништав уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103.) ; да у двостраним уговорима, кад једна страна не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није што друго одређено, захтевати испуњење обавеза или, под условима предвиђеним у идућим члановима, раскинути уговор простом изјавом, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на накнаду штете (члан 124.) ; да су раскидом уговора обе стране ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете, да ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала; да ако обе стране имају право захтевати враћање датог, узајамна враћања врше се по правилима за извршење двостраних уговора, да свака страна дугује другој накнаду за користи које је у међувремену имала од онога што је дужна вратити, односно накнадити и да је страна која враћа новац дужна платити затезну камату од дана кад је исплату примила (члан 132 .); да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (члан 277. став 1.) ; да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење (члан 324. став 1.); да је у уговорима у којима се једна страна обавезује да изради и испоручи одређене предмете дозвољено уговорити да ће цена зависити од цена материјала и од рада, као и других елемената који утичу на висину трошкова производње, у одређено време на одређеном тржишту ( члан 397.).

5. Оцењујући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут подношењем тужбе тужиоца против туженог, овде подносиоца уставне жалбе, 2. јуна 1997. године, а да је правноснажно окончан 20. јуна 2012. године. Иако је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд, полазећи од тога да парнични поступак по својој природи представља јединствену целину, је становишта да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.

Када је реч о дужини трајања предметног поступка, Уставни суд је утврдио да исти трајао 15 година.

Иако на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред временског трајања утиче и низ других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања која током поступка треба утврдити и расправити, понашање подносиоца уставне жалбе као странке током трајања поступка, поступање судова који воде поступак и природа, односно значај захтева о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио, да без обзира на нешто сложеније чињенично стање, ниједан од ових чинилаца не може бити оправдање трајању парничног поступка у конкретном случају. Уставни суд је, при томе, имао у виду да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео одуговлачењу поступка.

Дакле, не улазећи у детаљну анализу целокупног тока поступка, Уставни суд указује да одговорност за петнаестогодишње трајање парничног поступка искључиво сносе поступајући судови, који нису успели тако дуго да у целини окончају поступак. Такво поступање судова указује на њихову неспремност и неефикасност да у потпуности расправе спорни правни однос и одлуче о тужбеним захтевима странака у том парничном поступку.

Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу усвојио у тачки 1. изреке.

6. Анализирајући пресуду Привредног апелационог суда Пж. 2391/12 од 20. јуна 2012. године, у делу у коме је оспорена, са становишта цитираних одредаба закона и навода уставне жалбе, Уставни суд указује да подносилац уставне жалбе сматра да му је право на правично суђење повређено тиме што је другостепени суд арбитрерно применио материјално право, налазећи да је начин обрачуна и плаћања цене за изведене радове применом робног параметра супротан принудним прописима, а да је валутна клаузула најреалнији параметар за очување вредности изведених радова.

Уставни суд, пре свега, указује да није, надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су редовни судови протумачили позитивно-правне прописе, сем уколико одлуке тих судова повређују или ускраћују уставна права. То ће бити случај када одлука редовног суда повређује уставна права, тј. уколико је редовни суд погрешно протумачио или применио неко уставно право, или је занемарио то право, ако је примена материјалног права била очигледно произвољна, уколико је дошло до повреде процесних права, или уколико утврђено чињенично стање указује на повреду Устава. Такође, Уставни суд наглашава да је ван његове надлежности да процењује правилност закључака редовних судова, уколико се ова оцена не чини прима фацие произвољном.

Уколико се уставно право на правично суђење посматра у контексту важећег позитивног права у Републици Србији, онда се мора приметити да битан сегмент права на правично суђење чини савесна и брижљива оцена доказа и чињеница утврђених у поступку пред редовним судовима, па сходно томе и неарбитрерна примена релевантног права. Задатак Уставног суда је, у конкретном случају, у смислу права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, био да оцени да ли су редовни судови применили одредбе закона произвољно или не.

Уставни суд, пре свега, указује да из образложења оспорене пресуде произлази став Привредног апелационог суда да се, у ситуацији када су парничне странке уговориле робну клаузулу као средство очувања стварне вредности изведених радова, односно одобреног кредита, неизмирена обавеза туженог не може обрачунати применом робног параметра, јер је исти супротан принудним прописима, те да је као такав недозвољен.

Наиме, судови су, пре свега, пошли од одредби уговора којима је предвиђено да се цена уговорених радова везује за робе које су наведене у прилогу уговора о робном кредиту, по њиховим ценама које важе на Продуктној берзи и нашли да је оваква одредба уговора о робном кредиту противна принудним прописима. Како из одредбе члана 397. Закона о облигационим односима про излази да је у уговорима у којима се једна страна обавезује да изради и испоручи одређене предмете дозвољено уговорити да ће цена зависити од цена материјала и од рада, као и других елемената који утичу на висину трошкова производње, у одређено време на одређеном тржишту, то судови налазе да пшеница, кукуруз, шећер и друге робе нису у вези са трошковима производње и са накнадом за извођење радова да би такво уговарање могло имати правног дејства и да би се на основу тога утврђивала вредност оних радова који су до прекида изведени, па и евентуално потраживање туженог за разлику између те вредности и онога што је од стране тужиоца плаћено. Поред тога, судови налазе да су уговори закључени 1994. године, када је уведен нови динар, а да је Законом о висини стопе затезне камате прописана затезна камата која у себи садржи елемент који штити динарска потраживања од обезвређивања кроз стопу раста цена на мало.

Међутим, по мишљењу Уставног суда, из садржине уговора о робном кредиту недвосмислено произлази да се тужилац обавезао да врати подносиоцу уставне жалбе искоришћени део одобреног кредита или испоруком одговарајуће количине робе, или исплатом динарске противвредности тих количина роба према тржишним ценама тржишне берзе Нови Сад, на дан доспелости сваке појединачне рате кредита према избору корисника кредита. У недостатку законских норми које би на императиван начин (члан 103. Закона о облигационим односима) прописале да се у ситуацији када су парничне странке уговориле робну клаузулу као средство очувања стварне вредности одобреног кредита – неизмирена обавеза тужиоца мора обрачунати према важећим ценама уговорених роба на дан последње уплате тужиоца, односно на дан вештачења, Уставни суд констатује да се тада примењује оно што су странке уговориле и око чега су се сагласиле, како је то уосталом прописано и одредбом члана 20. Закона о облигационим односима.

Поред наведеног, Уставни суд, налази да се позивање судова на одредбу члана 397. Закона о облигационим односима, која предвиђа уговарање клизне скал е као заштитн е монетарн е клаузул е којом се врши ревизија цене за изведене радов е у случају промена самих цена материјала, у конкретном случају не може довести у везу са предметом наведених уговора. Наиме, наведена одредба Закона о облигационим односима не искључује могућност да се цена уговорених радова везује за робе које су набројане у прилогу уговора о робном кредиту, по ценама које важе на Продуктној берзи на дан доспелости. Овакав став Уставни суд је заузео у својој Одлуци Уж-5696/2011 од 21. маја 2014. године (видети на: www.уставни.суд.рс).

Уставни суд, поред наведеног, посебно истиче да за примену робног параметра у конкретном случају, не може бити од значаја чињеница да су уговори који су предмет спора раскинути, јер се у делу у коме су извршене обавезе из тих уговора у складу са одредбом члана 20. Закона о облигационим односима примењује оно што су странке уговориле.

Имајући у виду напред наведено, Уставни суд налази да схватање другостепеног суда да нема места примени робне клаузуле, па самим тим ни разлога да се примени стварна воља уговорних страна, представља арбитрерну примену материјалног права, а последица тога је да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

7. Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на имовину, зајемченог одредбама члана 58. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и наложио отклањање штетних последица ове повреде.

8. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке усвојио уставну жалбу и у наведеном делу, те утврдио да је оспореном пресудом Привредног апелацион ог суд а Пж. 2391/12 од 20. јуна 2012. године , у ставу другом изреке , подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док је у тачки 3. изреке поништио оспорену пресуду и одредио да Привредни апелациони суд, као надлежан суд, донесе нову одлуку о жалби туженог-противтужиоца коју је изјавио против пресуде Привредног суда у Београду П. 5034/10 од 2. новембра 2011. године.

9. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић