Тужена ТВ у периоду од 1.06.2003. године до 7.07.2003. године, на програму је емитовала СМС поруке са садржином: "др Н. сви пацијенти су ти помрли, иди у портире", а која је први пут емитована .1.06.2003. године у вечерњем термину. Поред ове поруке, емитоване су и друге СМС поруке у којима се помиње презиме др Н. Колеге и сарадници тужиоца били су упознати са емитовањем ових порука, али о томе нису обавештавали тужиоца да га не би узнемиравали.
У емитованим порукама стручна и шира јавност је препознала тужиоца. Колеге тужиоца су од пацијената и њихових рођака информисани о емитовању ових порука и од стране пацијената питани да ли су тачне тврдње из наведених порука да су сви пацијенти тужиоца умрли. Поједини пацијенти су колегама тужиоца изразили бојазан у погледу свог медицинског третмана на Институту где тужилац ради.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца и тужених о погрешној примени материјалног права. Одредбом члана 3. став 1. Закона о јавном информисању ("Сл. гласник РС" бр. 43/2003), прописано је да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примерном околностима, провери њено порекло, истинитост и потпуност. У конкретном случају, тужени су поступали супротно наведеној одредби.
Другостепени суд, такође, прихвата правни став првостепеног суда да СМС порука која се емитује на телевизијском програму представља врсту информације и као таква подлеже одредбама Закона о јавном информисању, са разлога да се СМС порука емитује у програму јавног гласила и на тај начин је доступна широј јавности која тај програм прати. СМС поруке. које се шаљу путем мобилних телефона телевизијској станици се не емитују директно у програм, већ морају претходно од стране одређеног лица да се изврши њихова селекција и спречи да се СМС поруке које су непристојне или увредљиве емитују на ТВ програму.
СМС порука "др Н. сви пацијенти су ти помрли, иди у портире" је препознатљива и увредљива, како је то утврдио и првостепени суд. Неосновани су наводи у жалби тужених да наведена СМС порука није препознатљива, увредљива. Ови жалбени наводи не само што су у супротности са утврђеним чињеничним стањем. него се и не доводе у сумњу.
Одредбом члана 79. Закона о јавном информисању, прописано је да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговора или друга информација. чије објављивање има право да тражи од јавног гласила. у складу са овим законом, ако због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању. Према члану 80. истог закона, новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примерном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације. Аутор, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације одговарају за штету (члан 83. наведеног закона). Према томе, тужени у складу са наведеним одредбама Закона о јавном информисању су солидарно одговорни за накнаду нематеријалне штете тужиоцу због повреде части и угледа.
Висину накнаде нематеријалне штете, као правичну новчану накнаду у смислу члана 200. ЗОО у вези са чланом 223. ЗПП, првостепени суд је правилно одмерио имајући у виду све околности, а нарочито да тужилац ужива велики професионални углед, да је млад човек, да се бави специфичном области медицине, да је шира јавност упозната са његовим стручним радом, да је велики број колега видео емитоване поруке на програму туженог или за њих сазнао на други начин. Емитовањем наведених СМС порука, професионални углед и част тужиоца међу његовим сарадницима и познаницима био повређен у већој мери и та је повреда релативно дуго трајала. Неосновани су жалбени наводи тужених да је досуђени износ превисоко одмерен као и наводи у жалби тужиоца да досуђени износ од 200.000,00 динара не представља правичну новчану накнаду, као сатисфакцију због повреде части и угледа. Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, овај суд је водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом."