Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби Ђорђа Крсмановића и Божидара Крсмановића, обојице из Степојевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. септембра 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Ђорђа Крсмановића и Божидара Крсмановића и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Лазаревцу у предмету П. 70/08 и у ванпарничним поступцима који су вођени пред Општинским судом у Лазаревцу у предметима Р. 77/01 и Р. 54/01, повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Одбија се као неоснована уставна жалба Ђорђа Крсмановића и Божидара Крсмановића против става другог и трећег изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 6846/10 од 1. јула 2010. године.

Образложење

1. Ђорђе Крсмановић и Божидар Крсмановић, обојица из Степојевца поднели су 30. августа 2010. године, преко пуномоћника Вукашина Грчића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 2. изреке, због повреде права на правично суђење, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступцима наведеним у тачки 1. изреке зајемчених одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Подносиоци се истовремено позива ју и на повреду права из члана 6. став 1. Европске конвенције људских права и осно вних слобода.

Подносиоци уставне жалбе, износећи чињенице које су претходиле судском спору у коме су донете оспорене пресуде и детаљно образлажући парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, поред осталог, наводе: да је другостепени суд без отварања расправе оспореном пресудом утврдио другачије чињенично стање од оног утврђеног у првостепеном поступку, након чега је преиначио првостепену пресуду у погледу досуђене накнаде за декултивисање деекспроприсаних парцела; да је другостепени суд одлучио да свака странка сноси своје трошкове без извођења доказа о понашању туженог, те да другостепена одлука не садржи наводе о разлозима које су тужиоци изнели у жалби везане за трошкове поступка; да је на дужину поступка искључиво утицала злоупотреба процесних овлашћења од стране туженог коју суд није спречио. Полазећи од наведеног, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им повређена означена уставна права, па су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу.

Дописима од 11. новембра 2011. године и 17. јануара 2013. године подносиоци су предложили да им Уставни суд одреди накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и трошкове састава уставне жалбе.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Лазаревцу П. 70/08 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Прво рочиште у ванпарничном поступку, у којем је предлагач био П.К. из Цветовца, а противник предлагача ЕПС ЈП РБ „Колубара“ Лазаревац - Површински копови Барошевац - РЈ „Тамнава - Источно поље“ Степојевац ( у даљем тексту: РЈ „Тамнава - Источно поље“), који се водио пред Општинским судом у Лазаревцу у предмету Р. 392/92, заказано је и одржано 3. септембра 1992. године.

Правноснажним решењем Општинског суда у Лазаревцу Р. 54/01 од 1. фебруара 2002. године обустављен је поступак одређивања накнаде по захтеву предлагача В.К. против противника предлагача РЈ „Тамнава - Источно поље“, ради одређивања накнаде по решењу Општинског секретаријата за привреду и финансије број 465-142/86/ИИ од 7. августа 1990. године, којим је поништено решење Општинског секретаријата за привреду и финансије број 465 - 30/83- ИИ /12 од 11. маја 1983. године којим је експроприсана катастарска парцела 731/4 у површини од 0.22,21 ха, КО Цветовац, власништво П. К. из Цветовца. У образложењу овог решења је наведено: да је решењем Општинског секретаријата за привреду и финансије од 7. августа 1990. године поништено решење Општинског секретаријата за привреду и финансије од 11. маја 1983. године, којим је у корист РЈ „Тамнава - Источно поље“ Степојевац, експроприсана катастарска парцела број 731/4, власништво П. К. из Цветовца; да је на основу решења О. 154/99 од 18. августа 1999. године утврђено да је на заоставштини пок. П. К. која се састоји од катастарске парцеле број 731/1, по основу завештања оглашен В.К. из Степојевца; да је предмет захтева повраћај исплаћене накнаде за експроприсану непокретност по правноснажности решења о поништају решења о експропријацији; да тај суд као ванпарнични није надлежан за поступање, већ се спорно питање има расправити по правилима парничног поступка, јер између власника непокретности и корисника експропријације није постигнут споразум у управном поступку тзв. поступак деекспропријације, а надлежност ванпарничног суда ограничава се на одређивање накнаде за експроприсану непокретност.

Прво рочиште у ванпарничном поступку, у којем је предлагач био М.К. из Цветовца, а противник предлагача РЈ „Тамнава - Источно поље“ Степојевац који се водио пред Општинским судом у Лазаревцу у предмету Р. 21/92, заказано је и одржано 6. марта 1992. године.

Правноснажним решењем Општинског суда у Лазаревцу Р. 77/01 од 26. децембра 2002. године, у ставу првом изреке, обустављен је поступак одређивања накнаде по захтеву предлагача В.К. против противника предлагача РЈ „Тамнава - Источно поље“, ради одређивања накнаде по решењу Општинског секретаријата за привреду и финансије СО Лазаревац број 465-85/86 - 1 од 5. фебруара 1990. године којим је поништено решење Општинског секретаријата за привреду и финансије број 465 - 30/83 -2/13 од 21. јула 1983. године којим је експроприсана катастарска парцела 731/1 у површини од 0.22,95 ха КО Цветовац, власништво М. К. из Цветовца. Ставом другим изреке овог решења је одређено да се по правноснажности тог решења предмет заведе кроз „П“ уписник и настави поступак сагласно Закону о парничном поступку. У образложењу овог решења је наведено: да је решењем Општинског секретаријата за привреду и финансије од 5. фебруара 1990. године поништено решење Општинског секретаријата за привреду и финансије од 21. јула 1983. године, којим је у корист РЈ „Тамнава - Источно поље“ Степојевац, експроприсана катастарска парцела број 731/1, власништво М. К. из Цветовца; да је на основу решења О. 241/98 од 3. августа 1998. године утврђено да је на делу заоставштине пок. М. К. која се састоји од катастарске парцеле број 731/1, по основу завештања оглашен В.К. из Степојевца; да је предмет захтева повраћај исплаћене накнаде за експроприсану непокретност по правноснажности решења о поништају решења о експропријацији; да тај суд као ванпарнични није надлежан за поступање, већ се спорно питање има расправити по правилима парничног поступка, јер између власника непокретности и корисника експропријације није постигнут споразум у управном поступку тзв. поступак деекспропријације, а надлежност ванпарничног суда ограничава се на одређивање накнаде за експроприсану непокретност.

У наведеним ванпарничним поступцима заказано је укупно 38 рочишта, на којима је спроведен доказни поступак вештачењем судских вештака грађевинске и пољопривредне струке.

Након обустављања наведених ванпарничних поступака предмети су заведени кроз „П“ уписник под бројевима П. 306/02 и П. 194/03 и настављени сагласно Закону о парничном поступку. На рочишту одржаном 7. априла 2003. године Општински суд у Лазаревцу је донео решење којим су списи предмета П. 194/03 спојени списима П. 306/02 ради истовременог суђења.

У наведеном парничном поступку у својству тужиоца првобитно је учествовао В.К. из Цветовца против тужене РЈ „Тамнава - Источно поље“ Степојевац. Након смрти свог оца В.К., Ђорђе Крсмановић и Божидар Крсмановић, овде подносиоци уставне жалбе, су на рочишту одржаном 19. септембра 2008. године изјавили да ступају у парницу на место свог оца В.К.

До доношења пресуде Општинског суда у Лазаревцу П. 306/02 од 16. октобра 2006. године заказано је укупно 17 рочишта за главну расправу, од којих је 14 одржано и на којима је спроведен доказни поступак увиђајем на лицу места, вештачењем, односно допуном вештачења и саслушањем вештака пољопривредне, грађевинске струке и вештака геометра. Остала три рочишта нису одржана, од којих једно на предлог туженог и два због недоласка вештака.

Решењем Окружног суда у Београду Гж. 2138/07 од 13. децембра 2007. године укинута је пресуда Општинског суда у Лазаревцу П. 306/02 од 16. октобра 2006. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак.

У поновном поступку заказано укупно десет рочишта за главну расправу, од којих је одржано девет рочишта на којима је спроведен доказни поступак суочењем, саслушањем седам сведока и вештака, допунским вештачењем вештака грађевинске и пољопривредне струке, док једно рочиште није одржано због неодазивања сведока позиву суда.

Пресудом Општинског суда у Лазаревцу П. 70/08 од 20. фебруара 2009. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Божидара Крсмановић и Ћорђа Крсмановић, па је обавезано тужено Привредно друштво за производњу, прераду и транспорт угља РБ „Колубара“, д.о.о. да плати тужиоцима на име накнаде за декултивисање деекспроприсаних парцела бр. 731/1 и 731/4 , КО Цветковац, износ од 3.330.778,99 динара, а на име измаклих прихода од пољопривредних и повртларских култура износ од 1.277.946,50 динара, укупно 4.608.925,49 динара , са законском затезном каматом почев од 29. децембра 2008. године, као дана вештачења, до исплате, као и да плати на име трошкова парничног поступка износ од 1.176.600,00 динара, све у року од 15 дана. Ставом другим изреке пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев у преосталом делу којим је за декултивисање деекспроприсаних парцела бр. 731/1 и 731/4 , КО Цветковац, тражена накнада преко досуђеног износа од 3.330.778,99 динара . У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је на лицу места утврђена депресија земљишта услед одлагања одређеног материјала који су извршили тужени, те да је потребно да се изведу радови како би се земљиште вратило у првобитно стање.

Против наведене првостепене пресуде жалбу су изјавили тужиоци у делу става првог којим је одлучено о трошковима парничног поступка, као и тужени у односу на пресуду у целини.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 6846/10 од 1. јула 2010. године, у ставу првом изреке, одбијена је као неос нована жалба туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Лазаревцу П. 70/08 од 20. фебруара 2009. године, у делу става првог изреке којим је тужени обавезан да тужиоцима на име измаклих прихода од пољопривредних и повртларских култура исплати износ од 1.277.946, 50 динара, са законском затезном каматом почев од 29. децембра 2008. године, као дана вештачења, до исплате; у ставу другом изреке оспорене пресуде преиначена је наведена првостепена пресуда, у делу става првог изреке којим је тужени обавезан да тужиоцима на име накнаде за декултивисање деекспроприсаних парцела бр. 731/1 и 731/4, КО Цветковац, плати износ од 3.330.778, 99 динара са законском затезном каматом почев од 29. децембра 2008. године до исплате, тако што је у том делу тужбени захтев одбијен као неоснован ; у ставу трећем изреке је одређено да свака страна сноси свој е трошкове поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 . ЗПП, Апелациони суд у Београду нашао да је жалба туженог делимично основана, а да је жалба тужилаца неоснована; да су, према утврђеном чињеничном стању, 1983. године правним претходницима тужилаца експроприсане две катастарске парцеле бр. 731/1 и 731/4, КО Цветковац; да је деекспропријација ових катастарских парцела извршена 1990. године и исте су враћене у посед правном претходнику тужилаца В. К; да је основано указивање жалбе туженог да је погрешно првостепени суд применио материјално право када је усвојио захтев тужилаца за накнаду штете за декултивисање деекспроприсаних наведених катастарских парцела у износу од 3.330.778,99 динара са каматом; да је поменута накнада досуђена тужиоцима као вид будуће штете коју би тужиоци претрпели за декултивисање деекспроприсаних парцела, јеп је у поступку констатовано да те парцеле још нису доведене у стање у коме су се налазиле пре експропријације; да се, у смислу одредбе члана 155 . Закона о облигационим односима, под штетом подразумева само она стварно настала обична штета, или измакла корист; да у имовини тужилаца још није настала штета ради декултивисања предметних деекспроприсаних катастарских парцела, јер нису имали издатке ради довођења ових катастарских парцела у првобитно обрадиво стање, нити су доказали да ће ове издатке имати према редовном току ствари, јер из списа предмета произилази да је у току овог поступка извршена поновна експропријација спорних парцела решењем Одељења за имовинско-правне послове Општинске управе Градске Општине Лазаревац број 465-38/2008-ИВ од 11. септембра 2008. године у корист „Електропривреде Србије“, а за потребе РБ „Колубара“ д.о.о, која је са тужиоцима постигла споразум који има снагу извршне исправе дана 22. јануара 2009. године да им исплати накнаду за експроприсане катастарске парцеле; да је одлука о трошковима парничног поступка заснована на одредби члана 161. став 1 . у вези са одредбом члана 149 . став 2 . којом је прописано ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака страна сноси своје трошкове поступка или да једна странка накнади другој сразмерни део трошкова, док је чланом 152 . став 1 . прописано да о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке, без расправљања; да је имајући у виду да тужени, који је у претежном делу успео у овој парници, до окончања главне расправе није поднео захтев за накнаду трошкова поступка, другостепени суд донео одлуку да свака страна сноси своје трошкове поступка. Оспорена другостепена пресуда је 9. августа 2010. године достављена пуномоћнику тужилаца.

4. Одредбама члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Како су одредбама члана 32. став 1. Устава зајемчена права која су по својој садржини истоветна правима из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.

Законом о ванпарничном поступку ("Службени гласник СРС", бр. 25/82 и 48/88 и "Службени гласник РС", бр. 46/95 и 18/05) прописано је: да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30. став 2); да у поступку одређивања накнаде за експроприсану непокретност суд одређује накнаду за експроприсану непокретност кад корисник експропријације и ранији сопственик пред надлежним општинским органом управе нису закључили пуноважан споразум о накнади за експроприсану непокретност (члан 132.); да се поступак одређивања накнаде за експроприсану непокретност покреће и води по службеној дужности, као и да је овај поступак хитан (члан 134. ст. 1. и 2.).

Законом о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања оспорених ванпарничних поступака, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).

Закон о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09) било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова (члан 149. став 2.).

Одредбом члана 155. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета).

5. Полазећи од садржине уставне жалбе, односно разлога на којима се заснивају тврдње о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да подносиоци поред навода који се тичу одуговлачења парничног поступка који је вођен пред Општинским судом у Лазаревцу у предмету П. 70/08, указују и на дуго трајање ванпарничних поступ ака вођених у предметима истог суда Р. 77/01 и Р. 54/01, који су претходили поменутој парници. С тим у вези, Уставни суд сматра да ови поступци - парнични и ванпарнични представљају јединствену целину . Ово стога што се наведени ванпарнични поступци обустављени и настављени сагласно Закону о парничном поступку, односно као парнични поступци.

Надаље, Уставни суд констатује да је предметни парнични поступак покренуо правни претходник подносилаца уставне жалбе В.К , те да су након смрти В.К, подносиоци уставне жалбе ступили на његово место 19. септембра 2008. године, док су правни претходници В.К. били предлагачи у ванпарничним поступцима, који су претходили наведеном парничном поступку. Имајући у виду да су тек ступањем у парницу подносиоци уставне жалбе стекли својство странке у поступку, а да је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања ванпарничних и парничног поступка. С тим у вези, Уставни суд констатује да су ти по ступци трајали скоро 18 година.

Наведено трајање поступака указује на то да ти поступци нису окончан и у разумном року. Међутим , полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.

Уставни суд је код оцене навода подносилаца да им је повређено право на суђење у разумном року пошао, пре свега, од чињенице да су ванпарнични поступци чије се трајање оспорава започети марта, односно септембра 1992. године, и да је до тренутка када су обустављени и настављени да се воде као парнични трајали скоро десет година.

Са друге стране, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак трајао нешто преко осам година, при том Уставни суд не занемарује чињеницу да је у конкретном парничном поступку било сложених чињеничних питања, произашлих пре свега из околности да су правни претходници, односно подносиоци уставне жалбе тражили одређивање накнаде за непокретност и које су решењем надле жног органа деекспроприсане. У прилог наведеном указује и чињеница да је у оспореном парничном поступку изведен доказни поступак саслушањем седам сведока и вештака, вештачењем и допунским вештачењем вештака грађевинске, пољопривредне струке и вештака геометра, као и увиђајем на лицу места. Испитујући понашање подносилаца уставне жалбе и њиховог правног претходника, Уставни суд је нашао да они, нису допринели продужавању трајања парничног поступка. Уставни суд оцењује да у конкретном случају нема значајних неажурности нити пропуста у раду парничног суда, а који би допринели дужем трајању оспореног поступка, будући да је првостепени суд редовно, у краћим временским интервалима, заказивао и одржавао рочишта, те да је од 27 заказаних рочишта за главну расправу 24 рочишта одржао.

Како се у овом случају предметни парнични поступак не може посматрати одвојено од оспорених ванпарничних поступ ака који се водили пред надлеженим судом , Уставни суд је оценио да је, упркос одређене сложености предмета спора и да нема значајних неажурности нити пропуста у раду парничног суда, подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено од редбом члана 32. став 1. Устава, будући да су наведени поступци трајали скоро 18 година.

С обзиром на изнето, уставноправна оцена оспорених поступака, заснована на Уставу, пракси Уставног суда и стандардима међународних институција за заштиту људских права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, и то нарочито радњама ванпарничног суда.

Полазећи од наведеног Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. У погледу дела уставне жалбе којим се, са становишта права на правично суђење, оспорава став други изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 6846/10 од 1. јула 2010. године, тврдњом да је другостепени суд без отварања расправе оспореном пресудом утврдио другачије чињенично стање од оног утврђеног у првостепеном поступку, након чега је преиначио првостепену пресуду у погледу досуђене накнаде за декултивисање деекспроприсаних парцела, Уставни суд, најпре, констатује да је другостепени суд дао уставноправно прихватљиве разлоге када је утврдио да у имовини подносилаца уставне жалбе, односно њиховог правног претходника није настала штета ради декултивисања предметних деекспроприсаних катастарских парцела. Ово стога што подносиоци уставне жалбе нити њихов правни претходник нису имали стварне издатке ради довођења ових катастарских парцела у првобитно обрадиво стање, јер ти радови нису спроведени, па самим тим није ни дошло до штете у смислу члана 155. Закона о облигационим односима. Поред тога, Уставни суд је утврдио да је другостепени суд наведени закључак засновао управо на чињеници коју је првостепени суд утврдио, а то је да је „потребно да се изведу радови како би се предметне парцеле вратиле у првобитно стање“, а што указује да ти радови нису спроведени.

У вези навода подносилаца уставне жалбе да им је ставом трећим изреке оспорене другостепене пресуде повређено право на правично суђење, Уставни суд је констатовао да је, у смислу члана 149. став 2. Закона о парничном поступку који је важио у време доношења оспорене другостепене пресуде, успех странака у парници био меродаван за одлуку о парничном трошковима. То значи да одлука о признању трошкова подносиоцу уставне жалбе у проценту успеха у спору, кумулира у себи и одлуку о проценту успеха туженог у спору, односно за тај проценат тужени се ослобађа да накнади трошкове. При томе суд може, водећи рачуна о околностима конкретног случаја, одредити да свака странка сноси своје трошкове. Како је, у конкретном случају, тужени у претежном делу успео у спору али није до окончања главне расправе поднео захтев за накнаду трошкова поступка, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Београду дао уставноправно прихватљиве разлоге када је утврдио да свака странка сноси своје трошкове.

Сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд налази да је другостепени суд поводом става другог и трећег оспорене пресуде дао логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, те одлучио као у тачке 2. изреке.

7. Испитујући уставну жалбу у делу којим се од Уставног суда тражи да одреди накнаду материјалне и нематеријалне штете, Уставни суд констатује да су поднесцима од 11. новембра 2011. године и 17. јануара 2013. године тражене наведене накнаде, а да је оспорена другостепена пресуда којом је окончан оспорени парнични поступак, достављена је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 9. августа 2010. године, тако да су наведени захтеви неблаговремени.

8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж - 633/2011 од 8. маја 2013. године (видети веб-сајт Уставног суда на www.уставни.суд.рс).

9. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и ч лана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић