Нижестепени судови су несумњиво утврдили да је покојни М. , за себе и тужиљу са којом је провео у браку 40 година, задржао право плодоуживања, без обзира што уговор о располагању имовином за живот не садржи изричиту одредбу о том праву.
Према члану 67. став 1. Закона о облигационим односима, закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим ако је законом друкчије одређено.
Не постоје законски прописи који предвиђају писмену форму за конституисање права плодоуживања.
Зато је, у конкретном случају ово право у корист тужиље настало чим су се она, њен супруг и тужена сагласили да на имовини са којом је М. располагао буде установљено право плодоуживања.
Постојање тог права је уважавано више година а доведено је у питање тек после смрти М. Нижестепене пресуде обезбеђују да ово право буде поштовано и надаље, јер је конституисано и у корист тужиље, која је наџивела М.
Према томе, одсуство клаузуле о плодоуживању у уговору о располагању имовином за живота, није могло искључити право плодоуживања које је настало на основу усмене сагласности странака и М, док је био жив.
У ревизији се неосновано наводи да воља странака у овој парници није утврђена и да, стога, не постоји ни плодоуживање у корист тужиље.
Читав поступак у овој парници посвећен је разјашњењу воље М. да за себе и своју супругу задржи право плодоуживања, тако да је она несумњиво утврђена.
Њу тумачи и уговорна клаузула о забрани отуђења имовине коју је тужена К. стекла уговором о расподели имовине за живота њеног оца, тако да је она дужна да се и после смрти оца, односи према тој имовини као и раније. "