Законом о парничном поступку из 1977. године испуштена је одредба члана 353. став 4. ранијег ЗПП, па је отпала потреба да се у изреци другостепене судске одлуке констатује да у непобијаном делу првостепена пресуда остаје неизмењена.
Другим речима то значи да у односу на део изреке првостепене пресуде који није побијан жалбом, другостепени суд није дошао у прилику да суди, па у том погледу нема правноснажне пресуде донесене у другом степену.
Када странка не поднесе жалбу у погледу једног дела у којем она иначе није успела у спору, правноснажност пресуде због неподношења жалбе настаје у првом степену.
Стога се о правноснажном (као жалбом непобијаном) делу раније првостепене пресуде, не може наново да суди у поновном поступку пред првостепеним судом који за предмет има дуги део тужбеног захтева у погледу кога је жалба туженог делимично уважена.
Како је у конкретном случају ипак одлучивано о ствари о којој је већ правоснажно пресуђено, учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из члана 354. став 2. тачка 12. ЗПП.
Стога су првостепена и другостепена пресуда укинуте у делу којим је тужени већ правноснажно био обавезан да тужиоцу исплати износ од 113.904, 32 динара, те је у том делу поступак обустављен Правноснажност пресуде