Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „С.“ а.д. Београд, са седиштем у Београду, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. децембра 201 8. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „С.“ а.д. Београд и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1636/17 од 6. јула 201 7. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 1636/17 од 6. јула 2017. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца изјав љеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 68/17 од 13. фебруара 2017. године.

3. Одбацује се предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења пресуд е из тачке 1.

Образложење

1. Привредно друштво „С.“ а.д. Београд, са седиштем у Београду, је 1. децембра 201 7. године, Уставном суду поднело уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1636/17 од 6. јула 2017. године, због повреде права на правично суђење и слободе предузетништва, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 83. Устава.

У уставној жалби се , између осталог, наводи: да је произвољан закључак Врховног касационог суда о пасивн ој легитимациј и подносиоца уставне жалбе ; да у периоду из којег потичу потраживања тужиоца подносилац уставне жалбе још увек није постојао као правни субјект; да је правни став о одговорности подносиоца уставне жалбе за обавезе првотуженог („Ж . С .“ а.д.), које су настале пре његовог оснивања , погрешно утемељен на одредбама чл. 147. – 151. Закона о раду ; да се Закон о привредним друштвима , у конкретном случају, мора посматрати као леx специалис у односу на Закон о раду; да првотужени нема својство правног претходника, већ друштв а преноси оца, исто као што ни подносилац уставне жалбе нема својство правног следбеника, већ друштва стицаоца; да споразум о преузимању тужиоца и анекс уговора о раду који је са њим закључен не могу бити основ одговорности подносиоца уставне жалбе за обавезе првотуженог , који и даље постоји као правно лице ; да солидарна обавеза настаје по споразуму или по самом закону, што значи да извршена статусна промена одвајањ а уз оснивање , при чему друштво преносилац задржава правни субјективитет, не може бити основ настанка такве обавезе ; да је првотужени кроз План статусне промене, који садржи и деобни биланс, пренео на подносиоца уставне жалбе једнаку вредност активе и пасиве, тако да одговорност подносиоца уставне жалбе не постоји ни према члану 505. Закона о привредним друштвима; да су Одлука првотуженог о издвајању уз оснивање, као и претходно усвојени План статусне промене, регистровани и објављени на законом прописани начин (члан 495. Закона о привредним друштвима), те, према томе, учињени доступним свим заинтересованим лицима, укључујући и запослене; да је План статусне промене детаљну разраду „доживео“ закључењем Протокола, којим је недвосмислено утврђено да за обавезе према запосленима које су настале до регистрације статусне промене искључиво одговара првотужени; да су Протоколом јасно разграничена права и обавезе учесника статусне промене, утолико што су резервисања за судске спорове, укључујући и оне који су у току, нето зараде и накнаде зарада, порезе и доприносе на зараде и накнаде зарада на терет послодавца и др. (групе рачуна бр. 45. и 46.) пренета у почетни биланс стања првотуженог на дан 9. август 2015. године .

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорен у ревизијску пресуду. Такође је предложено да Уставни суд одложи извршење оспорен ог акта, као и да прошири правно дејство своје одлуке на све предмете у којима се подносилац уставне жалбе налази у истој чињеничној и правној ситуацији.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен е пресуд е и документацију која је приложена уз уставну жалбу , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Чаба Триполски из С енте је 22. фебруара 201 6. године, у својству тужиоца, поднео Основном суду у Суботици тужбу против првотуженог привредн ог друштва „Ж . С .“ а.д. Београд и друготуженог привредног друштва „С .“ а.д. Београд, овде подносиоца уставне жалбе, ради исплате разлике између припадајућих износа увећане зараде по основу сменског рада у периоду од 1. јануара до 30. јуна 2014. године и износа који су за тај период исплаћени тужиоцу по наведеном основу .

Пресудом Основног суда у Суботици П1. 79/16 од 10. новембра 2016. године тужени су солидарно обавезани да тужиоцу исплате предметну разлику у заради.

У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац био запослен код првотуженог, на радном месту машиновође, у Секцији за вучу возова - ОЈ Суботица, по основу уговора о раду број 119/2003-3026 од 3. фебруара 200 3. године, све до 1. септембра 2015. године, када је, након извршене статусне промене првотуженог, потписао Анекс уговора о раду број 1-3/2015-91/905 са друготуженим, као послодавцем следбеником, за рад на истом радном месту; да се радно време тужиоца у утуженом периоду одвијало у сменама; да је првотужени увећану зараду по основу сменског рада обрачунавао са 4%, тако да укупна разлик а кој у дугује тужиоцу (са затезном каматом) износи 42.724,55 динара; да је Упутством о организацији и евиденцији радног времена првотуженог, које је ступило на снагу 1. јануара 2003. године, предвиђено да израз „турнус“ значи рад у сменама, где се послови непрекидно обављају током свих 24 часа дневно ; да је члан ом 7 . Упутства предвиђено да се , у зависности од потребе процеса рада, распоред радног времена може одредити тако да запослени ради, између осталог, у тур нусу, са сменама које се непрекидно смењују и у сменама које се смењују са прекидима; да је, према члану 34 . тачка 5 ) Упутства, основ за увећање зараде рад у турнусу и сменама за запослене који непосредно учествују у вршењу железничког саобраћаја; да је Одлуком првотуженог о статусној промени издвајањем уз оснивање нових акционарских друштава од 11. маја 2015. године одобрен текст Плана статусне промене број 1930/2015-114-20, који је усвојио Одбор директора првотуженог на седници одржаној 31. марта 2015. године, и то АД за управљање јавном железничком инфраструктуром „И. Ж . С .“, АД за железнички превоз путника „С. В .“ и АД за железнички превоз робе „С.“; да је Одлуком Владе Републике Србије од 2. јула 2015. године код првотуженог извршена статусна промена издвајања уз оснивање наведених акционарских друштава, која су својство правног лица стекла 10. августа 2015. године, уписом у регистар привредних субјеката (АПР); да је након извршене статусне промене тужилац, на основу Анекса уговора о раду од 1. септембра 2015. године, наставио рад код друготуженог ; да су првотужени и новооснована привредна друштва, 24. јуна 2016. године, закључили Протокол о усвајању Информације о спроведеном поступку статусне промене првотуженог и отварању почетних стања у пословним књигама ново формираних друштава, којом је у делу „дугорочна резервисања“ предвиђено да се резервисања за судске спорове, односно судске спорове у току, преносе у почетни биланс првотуженог после издвајања; да је 27. јуна 2016. године донета одлука о усвајању Протокола, Информације и бруто биланса почетних стања новооснованих привредних друштава на дан 10. август 2015. године.

У образложењу је даље наведено: да је увидом у веб-сајт АПР, суд утврдио да је у регистар привредних субјеката, дана 10. августа 2015. године, уписана статусна промена издвајања из првотуженог уз оснивање нових акционарских друштава; да је тужилац у спорном периоду био запослен код првотуженог, који је, у смислу члана 489. став 2. Закона о привредним друштвима, наставио да постоји; да је након извршене статусне промене тужилац наставио да ради код друготуженог, као новооснованог послодавца; да како тужени нису доставили доказе на околност како је у поступку статусне промене решено питање потраживања запослених из судских спорова који су у току, а која су доспела пре регистрације статусне промене , суд је, полазећи од одредбе члана 505. став 1. тачка 2) Закона о привредним друштвима, применом правила о терету доказивања, обавезао тужене да предметну разлику у заради солидарно исплате тужиоцу; да суд није прихватио тврдњу друготуженог да није пасивно легитимисан, позивајући се на Протокол о усвајању Информације о спроведеном поступку статусне промене првотуженог и отварању почетних стања у пословним књигама новоформираних друштава , имајући у виду да у време подношења тужбе Протокол још увек није био закључен.

Поступајући по жалби друготуженог, Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 68/17 од 13. фебруара 201 7. године, којом је ожалбену првостепену пресуду делимично преиначио, тако што је тужбени захтев тужиоца према друготуженом одбио као неоснован, налазећи да током поступка нису пружени докази на околност пасивне легитимације друготуженог.

Врховни касациони суд је 6. јула 201 7. године донео оспорену пресуду Рев2. 1636/17, којом је преиначио другостепену пресуд у, тако што је одбио као неосновану жалбу друготуженог и пресуду Основног суда у Суботици потврдио у делу којим је он обавеза н да солидарно са првотуженим исплати предметну разлику у заради.

У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да се основано ревизијом тужиоца указује на погрешну примену материјалног права приликом одлучивања о истакнутом приговору недостатка пасивне легитимације на страни друготуженог ; да су права запослених у случају промене послодавца уређена одредбама чл. 147. – 152. Закона о раду, које су усклађене са Директивом број 2001/23 ЕЗ; да је наведеним одредбама регулисана заштита права запослених у случају реорганизације послодавца путем статусних промена, промене послодавца у складу са законом или промене власништва над капиталом привредног друштва, као и последице тих промена; да из садржине тих норми произлази да у случају статусне промене, односно промене послодавца у складу са законом, послодавац следбеник преузима од послодавца претходника општи акт и све уговоре о раду који важе на дан промене послодавца; да је послодавац претходник дужан да послодавца следбеника потпуно и истинито обавести о правима и обавезама из општег акта и уговора о раду који се преносе; да је обавеза послодавца следбеника да примењује општи акт послодавца претходника најмање годину дана од дана промене послодавца, осим ако пре истека тог рока истекне време на које је закључен колективни уговор код послодавца претходника или код послодавца следбеника буде закључен нови колективни уговор ; да полазећи од садржине наведениих законских одредби, а у контексту утврђеног чињеничног стања, Врховни касациони суд налази да пасивна легитимација друготуженог и његова обавеза да исплати тужиоцу разлику зараде по основу сменског рада, из периода пре извршених статусних промена, произилази из чињенице да са тужиоцем није закључио нови уговор о ра ду, већ је закљученим анексом, према коме тужилац наставља радни однос са послодавцем следбеником (пренетим уговором о раду), друготужени преузео не само права, већ и обавезе послодавца претходника које су настале из закљученог уговора о раду и радног односа; да осим тога друго тужени у парници није истицао чињенице, н ити доставио доказе да је на другачији начин, уз обавештавање тужиоца као запосленог, са правним претходником регулисао индивидуална права и стечена права запослених, па и тужиоца; да је терет доказивања испуњења обавезе или чињеница које утичу на престанак обавезе на дужнику, а не на повериоцу, јер правила из члана 231. став 3. З акона о парничном поступку одређују да странка треба да докаже оне чињенице које по материјалном праву имају за последицу д обијање спора, тако да ризик недоказаности сноси странка на којој је терет доказивања ; да с обзиром на то да се ради о радном спору, тужилац је као поверилац доказао да се налази у радном односу и да је радио у сменама, док је на друготуженом била обавеза да докаже чињенице које спречавају остваривање права или услед којих је право престало (да није дужник и да је његова обавеза статусном променом престала); да осим тврдње да деобни биланс између новонасталих предузећа и матичног предузећа није донет, друготужени није пружио доказ о „активи новонасталих предузећа и разликама вредности“ из члана 452. став 1. 3 акона о облигационим односима и члана 505. став 1. тачка 2 ) Закона о привредним друшгвима, иако се сви евентуални докази налазе код њега, а не код тужиоца; да је наведеном одредбом Закона о привредним друштвима прописано да друштво стицалац постаје солидарно одговорно са друштвом преносиоцем за његове обавезе које нису пренете на друштво стицаоца, али само до износа разлике вредности имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које је преузео, осим ако је са одређеним повериоцем другачије уговорено.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да је предузетништво слободно, а може се ограничити законом, ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности Републике Србије (члан 83.).

Одредбама Закона о раду ( „Службени гласник РС“, бр. 24/05 , 61/05 , 54/09 , 32/13 и 75/14) (у даљем тексту: З ОР), који се примењивао у конкретном случају, прописано је : да у случају статусне промене, односно промене послодавца, у складу са законом, послодавац следбеник преузима од послодавца претходника општи акт и све уговоре о раду који важе на дан промене послодавца (члан 147.); да је послодавац претходник дужан да послодавца следбеника потпуно и истинито обавести о правима и обавезама из општег акта и уговора о раду који се преносе (члан 148.); да је п ослодавац претходник дужан да о преношењу уговора о раду на послодавца следбеника писменим путем обавести запослене чији се уговор о раду преноси, да ако запослени одбије пренос уговора о раду или се не изјасни у року од пет радних дана од дана достављања обавештења из става 1. овог члана, послодавац претходник може запосленом да откаже уговор о раду (члан 149.); да је п ослодавац следбеник дужан да примењује општи акт послодавца претходника најмање годину дана од дана промене послодавца, осим ако пре истека тог рока истекне време на које је закључен колективни уговор код послодавца претходника или код послодавца следбеника буде закључен нови колективни уговор (члан 150.).

Одредбама Закона о привредним друштвима ( „Службени гласник РС“, бр. 36/11, 99/11 и 83/14 – др.закон) (у даљем тексту: З ПД), који се примењивао у конкретном случају, прописано је : да се с татусном променом друштво (у даљем тексту: друштво преносилац) реорганизује тако што на друго друштво (у даљем тексту: друштво стицалац) преноси имовину и обавезе, док његови чланови у том друштву стичу уделе, односно акције (члан 483. став 1.); да се друштво може поделити тако што ће део своје имовине и обавеза, поред осталог, пренети на једно или више новооснованих друштава (у даљем тексту: издвајање уз оснивање), с тим да друштво из става 1. овог члана по спроведеној статусној промени наставља да постоји (члан 489. став 1. тачка 1) и став 2.); да р ади спровођења статусне промене одбор директора, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно, припрема, поред осталог, нацрт уговора о статусној промени, односно нацрт плана поделе ако само једно друштво учествује у статусној промени, као и све документе из члана 491. став 3. овог закона (члан 490. став 1. тачка 1)); да се у говор о статусној промени закључује ако у статусној промени учествују два или више друштава, да уговор из става 1. овог члана, поред осталог, нарочито садржи означење вредности имовине и висине обавеза које се статусном променом преносе на друштво стицаоца и њихов опис, као и начин на који се тај пренос врши друштву стицаоцу, да с аставни део уговора из овог члана чине - предлог одлуке о изменама и допунама оснивачког акта, односно статута друштва стицаоца, а ако статусном променом настаје ново друштво предлог оснивачког акта, као и предлог статута тог друштва ако је оно акционарско друштво , деобни биланс друштва преносиоца, у случају статус не промене поделе или издвајања, списак чланова друштва преносиоца, са навођењем номиналне вредности њихових удела, односно акција у друштву стицаоцу, као и удела, односно акциј а које стичу у друштву стицаоцу и списак запослених у друштву преносиоцу чији се радни однос наставља у друштву стицаоцу (члан 491. став 1, став 2. тачка 3) и став 3.); да а ко само једно друштво учествује у статусној промени, одбор директора, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно, усваја план поделе, да план поделе из става 1. овог члана садржи нарочито податке из члана 491. став 2. овог закона, да саставни део плана поделе из става 1. овог члана чине акти и документи из члана 491. став 3. овог закона (члан 492. ст. 1. – 3.) ; да нацрт уговора о статусној промени, односно нацрт плана поделе друштво објављује на својој интернет страници, ако је има, и доставља регистру привредних субјеката ради објављивања на интернет страници тог регистра најкасније месец дана пре дана одржавања седнице скупштине на којој се доноси одлука о статусној промени, да нацрти из става 1. овог члана морају бити објављени непрекидно најмање 60 дана од дана одржавања седнице скупштине на којој је донета одлука о статусној промени, а приступ тим нацртима мора бити омогућен свим заинтересованим лицима без обавезе идентификације и без накнаде, да се објављивањем нацрта уговора о статусној промени, односно нацрта плана поделе из става 1. овог члана сматра да су и повериоци друштва обавештени о статусној промени (члан 495. ст. 1, 2. и 6.); да о длуком о статусној промени скупштина одобрава план поделе који је усвојио одбор директора, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно (члан 498. став 1. тачка 1)); да п лан поделе ступа на снагу када га одлуком из члана 498. овог закона одобри скупштина друштва које спроводи статусну промену, осим ако је тим планом предвиђено да ступа на снагу неког каснијег датума (члан 499. став 2.); да се регистрација статусне промене врши у складу са законом о регистрацији у односу на друштво стицаоца и у односу на друштво преносиоца (члан 504. став 1).

Одредбама члана 505. ЗПД је прописано: да правне последице статусне промене наступају даном регистрације статусне промене у складу са законом о регистрацији и то - имовина и обавезе друштва преносиоца прелазе на друштво стицаоца, у складу са уговором о статусној промени, односно планом поделе, а друштво стицалац постаје солидарно одговорно са друштвом преносиоцем за његове обавезе које нису пренете на друштво стицаоца, али само до износа разлике вредности имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које је преузео, осим ако је са одређеним повериоцем другачије уговорено (став 1. тач. 1) и 2)); да ако се статусном променом друштво преносилац гаси, наступају и следеће правне последице - друштво преносилац престаје да постоји без спровођења поступка ликвидације, у зајамна потраживања између друштва преносиоца и друштва стицаоца се гасе , обавезе друштва преносиоца прелазе на друштво стицаоца у складу са уговором о статусној промени, односно планом поделе, и друштво стицалац постаје нови дужник у погледу тих обавеза, а ако постоји више друштава стицалаца, свако од њих супсидијарно одговара за обавезе које су у складу са уговором о статусној промени, односно планом поделе прешле на остала друштва стицаоце до износа разлике вредности имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које је преузео, осим ако је са одређеним повериоцем другачије уговорено (став 3. тач. 1) – 3)) . Одредбом члана 506. став 2. ЗПД је прописано да за обавезе друштва преносиоца престалог поделом које уговором о статусној промени, односно планом поделе нису распоређене ниједном друштву стицаоцу, нити се тумачењем тог уговора, односно плана може одредити којем друштву стицаоцу се имају расподелити, солидарно одговара свако друштво стицалац до износа разлике између вредности имовине која је на то друштво пренета и обавеза које је то друштво преузело.

Одредбом члана 452. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) ) је прописано да л ице на које пређе на основу уговора нека имовинска целина физичког или правног лица, или један део те целине, одговара за дугове који се односе на ту целину, односно на њен део, поред дотадашњег имаоца и солидарно с њим, али само до вредности њене активе.

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС и 55/14) је прописано : да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, које ће чињенице да узме као доказане (члан 8.); да је странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника, у складу са овим законом (члан 228.); да ако суд на основу изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице примениће правила о терету доказивања, да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није другачије прописано, да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није другачије прописано (члан 231.).

5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и изнетих уставноправних разлога, констатовао да се уставном жалбом указује на произвољност оцене Врховног касационог суда да подносилац уставне жалбе има пасивну легитим ацију у предметној парници, те да солидарно са првотуженим одговара за новчане обавезе према запосленима које је од њега преузео , а које су доспеле у периоду пре извршене статусне промене.

Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подноси оцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење гарант овано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд полази од тога да је подносилац уставне жалбе основан у оквиру статусне промене првотуженог, којом приликом су основана још два привредна друштва (АД за управљање јавном железничком инфраструктуром „И. Ж . С .“ и АД за железнички превоз путника „С . В .“). Реч је, дакле, о статусној промени издвајања уз оснивање, чија се специфичност огледа у томе што привредно друштво које пролази кроз статусну промену (друштво преносилац) наставља да постоји, с тим да део своје имовине и обавеза преноси на новооснована друштва (друштва стицаоци) . Када се, као у конкретном случају, ради о статусној промени у којој учествује само једно привредно друштво, акт којим се иницира та кав поступак јесте план поделе друштва , чији нацрт код акционарских друштава попут првотуженог припрема одбор директора, који га потом и усваја. Скуштина друштва, у форми одлуке, одобрава усвојени план поделе друштва. Тај документ, поред осталог, садржи означење вредности имовине и висине обавеза које се статусном променом преносе на друштво стицаоц а, затим њихов опис, као и начин на који се тај пренос врши друштву стицаоцу . Део обавезне документације уз план поделе представља и деобни биланс.

Одбор директора првотуженог је у вези планиране статусне промене издвајања уз оснивање, 31. марта 2015. године, усвојио нацрт плана поделе, који је, потом, Скупштина првотуженог, Одлуком од 11. маја 2015. године , одобрила. Као оснивач првотуженог, Влада Републике Србије је решењем од 2. јула 2015. године дала сагласност на наведену одлуку. Истог дана, Влада Републике Србије је донела одлуке о оснивању три нова акционарска друштва, која су настала из статусне промене првотуженог. Решење Владе Републике Србије од 2. јула 2015. године, као и три одлуке о оснивању од истог датума, објављени су у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 60/15. Статусна промена је након тога, тачније 10. августа 2015. године, регистрована код Агенције за привредне регистре, тако што су три новооснована привредна друштва, међу њима и подносилац уставне жалбе, уписана у регистар привредних субјеката. У оквиру реализације плана поделе, подносилац уставне жалбе је приступио преузимању запослених, па је тако 1. септембра 2015. године са тужиоцем закључ ен Анекс уговора о раду, на основу којег је тужилац наставио да обавља рад на и стом радном месту као код првотуженог.

Суштина образложења оспорене ревизијске пресуде огледа се , пре свега, у становишту Врховног касационог суда да је закључењем анекса уговора о раду са тужиоцем, а не уговора о раду, подносилац уставне жалбе преузео не само права, већ и све обавезе послодавца претходника (првотуженог) које су настале из закљученог уговора о раду и радног односа код првотуженог, из чега произлази не само пасивна легитимација подносиоца уставне жалбе у предметној правној ствари, већ и његова обавеза да тужиоцу исплати разлику у зарад и по основу сменског рада . Врховни касациони суд такво становиште темељи на одредб ама ЗОР којима су регулисана права запослених код промене послодавца. Тим одредбама је утврђена обавеза послодавца следбеника, које својство у конкретном случају има подносилац уставне жалбе, да од послодавца претходника (првотужени) преузме општи акт и све уговоре о раду који важе на дан промене послодавца. Још једна обавеза послодавца следбеника јесте да примењује општи акт послодавца претходника најмање годину дана од дана промене послодавца, осим ако пре истека тог рока истекне време на које је закључен колективни уговор код послодавца претходника или код послодавца следбеника буде закључен нови колективни уговор. Што се послодавца претходника тиче, његова обавеза је да послодавца следбеника потпуно и истинито обавести о правима и обавезама из општег акта и уговора о раду који се преносе , као и да запосленог, чији се уговор о раду преноси , писменим путем обавести о промени послодавца. С тим у вези, Уставни суд констатује да п реузимање обавеза послодавца следбеника од послодавца претходника , у које несумњиво спадају и новчана потраживања запослених, није изричито прописано одредбама ЗОР .

По схватању Уставног суда, ратио легис поменутих одредаба ЗОР је првенствено заштита од појаве вишка запослених, као могуће директне последице промене послодавца. Без обзира на потребе послодавца следбеника, његова је дужност да сва лица која су запослена код послодавца претходника задржи у радном односу, преузимањем постојећих уговора о раду. Запослени које преузима послодавац следбеник, дакле, настављају рад на основу уговора о раду закључ ених са послодавцем претходником . То несумњиво значи да послодавац следбеник није овлашћен да мења права, обавезе и одговорности запослених које преузима. Међутим, имајући у виду да долази до промене послодавца, Уставни суд сматра да постоји оправдана потреба послодавца следбеника да са запосленим а закључи анекс е уговора о раду, којим а ће себе номинално означ ити као (новог) послодавца, не дирајући тиме у већ утврђена права, обавезе и одговорности из уговор а о раду које је преузе о од послодавц а претходник а. Из напред изнетог следи да је, прима фацие , уставноправно неприхватљиво становиште Врховног касационог суда да је закључењем анекса уговора о раду подносилац уставне жалбе аутоматски према тужиоцу преузео и све обавезе прво туженог по основу радног односа које су настале пре извршене статусне промене, у кључујући и неисплаћену увећану зараду по основу сменског рада , с обзиром на то да закључење анекса представља реализацију законске обавезе подносиоца уставне жалбе да тужиоца задржи у радном односу , без промене његов ог радноправн ог статус а.

Уставни суд даље констатује да поменуте одредбе ЗОР јесу релевантне код промене послодавца која је резултат неке статусне промене. Међутим, статусна промена, као институт компанијског права, регулисана је одг оварајућим одредбама ЗПД, док с е у одредбама ЗОР о на помиње као генерички појам. Уставни суд сматра да се, у вези са тим, нужно мора начинити разлика између статусних промена које за последицу имају престанак (гашење) привредног друштва над којим се статусна промена спроводи и оних у којима то друштв о наставља да егзистира . ЗПД прави јасну разлику између правних последица у наведена два случаја. Једна од тих разлика постоји код услова под којима друштво стицалац постаје солидарно одговорно за обавезе друштва преносиоца. Код прве врсте статусних промена постоји солидарна одговорност друштава стицалаца (јер друштва преносиоца више нема) за обавезе друштва преносиоца које уговором о статусној промени, односно планом поделе нису распоређене ниједном друштву стицаоцу, нити се тумачењем тог уговора, односно плана може одредити којем друштву стицаоцу се имају расподелити (члан 506. став 2. ЗПД) . Када је о другој врсти реч, солидарност између друштва преносиоца (које и даље постоји) и друштва стицаоца настаје у вези са обавезама које нису пренете на друштво стицаоца, али само до износа разлике вредности имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које је преузео, осим ако је са одређеним повериоцем другачије уговорено (члан 505. став 1. тачка 2) ЗПД) .

У конкретном случају, након спроведене статусне промене издвајања уз оснивање, првотужени и даље постоји као привредно друштво , поред три новооснована привредна друштва . Основни суд у Суботици сматра да подносилац уставне жалбе није доставио доказе на околност како је у поступку статусне промене решено питање потраживања запослених доспелих у периоду пре извршене статусне промене, не узимајући у обзир Протокол о усвајању Информације о спроведеном поступку статусне промене првотуженог и отварању почетних стања у пословним књигама новоформираних друштава, из разлога што у време подношења тужбе тај документ још увек није постојао. Врховни касациони суд у образложењу оспорене пресуде закључује да подносилац уставне жалбе није пружио доказе да је на другачији начин, уз обавештавање тужиоца као запосленог, са правним претходником регулисао индивидуална права и стечена права запослених, укључујући и тужиоца , као ни доказе о активи новонасталих предузећа и разликама вредности из члана 452. став 1. 3 акона о облигационим односима и члана 505. став 1. тачка 2 ) Закона о привредним друшгвима , осим тврдње да деобни биланс између друштва преносиоца и друштава стицалаца није усвојен.

Уставни суд констатује да је Одлука о статусној промени првотуженог од 11. маја 2015. године, чији је саставни део План поделе првотуженог ( План статусне промене број 1930/2015-114-20), изведен а као доказ у првостепеном поступку . План поделе првотуженог (у даљем тексту: План) не садржи опис преузетих обавеза , као и начин на који ће се њихов пренос и реализација извршити, већ само констатацију да се на подносиоца уставне жалбе преносе обавезе које се односе на имовину и обављање делатности железничког превоза робе, без јасне одреднице да ли у те обавезе спадају и новчана потраживања запослених које је подносилац уставне жалбе преузео од првотуженог. Планом је за ту сврху предвиђено закључење посебног уговора . Подносилац уставне жалбе је у поступку пред првостепеним судом указивао на чињеницу да је 24. јуна 2016. године између првотуженог и новооснованих привредних друштава закључен Протокол којим су сва четири привредна друштва прихватила Информацију о спроведеном поступку статусне промене и отварању почетних стања у пословним књигама новоформираних друштава , а којом су, поред осталог, у почетни биланс првотуженог (после издвајања) пренета „резервисања“ за судске спорове, односно судске спорове који су у току. Образложење оспорене ревизијске пресуде не садржи ниједну констатацију у вези са Протоколом и садржином Информације која је њиме прихваћена.

Уставни суд указује да редовни судови нису дужни да дају детаљне одговоре на свако питање које се у току поступка постави, али уколико је неки поднесак од суштинске важности за исход предмета, суд га мора посебно размотрити у својој пресуди. Овакав став изразио је и Европски суд за људска права у већем броју својих одлука, којима је, управо из тог разлога, утврдио повред у права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштит у људских права и основних слобода (видети, поред осталих, одлуке од 9. децембра 1994. године у предметима Хиро Балани против Шпаније и Руиз Торија против Шпаније). Полазећи од тога да је наведеним Планом било предвиђено закључење посебног уговора који ће садржати опис преузетих обавеза , као и начин њиховог пренос а и реализације, Уставни суд налази да је оцена правн е природ е (карактер а) Протокола, који је такође изведен као доказ у првостепеном поступку, као и Информације која је њиме прихваћена, била од суштинск е важности за исход предметног поступка . Самим тим што Врховни касациони суд није узео у обзир постојање Протокола, уз оцену сврхе његовог закључе ња (да ли тај документ може имати карактер посебног уговора који је Планом био предвиђен), као и од каквог је значаја чињеница да је исти настао након што је поступак статусн е промен е окончан регистровањем новооснованих друштава код АПР , Уставни суд налази да је Врховни касациони суд повре дио право подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку, као један од елемената права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

Уставни суд је имао у виду констатацију Основног суда у Суботици да је Протокол правно ирелевантан јер је закључен након подношења тужбе у предметној правној ствари, али налази да је иста без утицаја, имајући у виду да се о нечијем праву/обавези одлука у парници доноси на бази чињеница које постоје у време закључења главне расправе.

На крају, Уставни суд је имао у виду и позивање Врховног касационог суда на одредбу члана 452. став 1. ЗОО, у ком погледу је указа но да подносилац уставне жалбе није доставио доказе на околност „активе новонасталих предузећа“, али налази да када је реч о одговорности за обавезе имовинске целин е правног лица (или једног њеног де ла), која се преноси у оквиру неке статусне промене, ЗПД представља леx специалис у односу на ЗОО.

На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореном пресуд ом Врховног касационог суда суда Рев2. 1636/17 од 6. јула 2017. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , због чега је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени г ласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлуч ујући као у тачки 1. изреке.

6. Уставни суд сматра да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Врховног касационог суда суда Рев2. 1636/17 од 6. јула 2017. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца изјављен ој против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 68/17 од 13. фебруара 2017. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучио као у тачки 2. изреке.

Уставни суд није посебно разматрао наводе подноси оца уставне жалбе о повреди слободе предузетништва из члана 83. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и одредио начин отклањања штетних последица .

7. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одбацио предлог за одлагање извршења оспореног акта јер је донео к оначну одлуку о уставној жалби.

У вези са захтевом за проширење дејства ове одлуке на остале судске предмете у којима се подносилац уставне жалбе налази у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд указује да правно дејство своје одлуке може проширити само на учеснике поступка у коме је донет акт који је би о предмет уставносудске контроле, уколико уставну жалбу нису поднели, а налазе се у истој чињеничној и правној ситуацији са подносиоцем уставне жалбе .

8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.