Судови су наиме утврдили да је тужилац у 1985. години био (наставио бити) закупопримац предметног земљишта и да га је тужени спречио у његовој потпуној обради и жетви (неке радове је обавио тужилац или по његовом налогу друге особе, а неке тужилац), продавши принос (соје) на своје име и у своју корист.
Супротно ревизијској тврдњи туженог да би тужилац евентуално имао право само на накнаду у висини закупнине за земљиште, ваља рећи да и по мишљењу овог суда, закупопримцу који кривицом трећег лица није могао користити закупљену непокретност имао право на накнаду штете у висини добити коју би по редовном току ствари, а по одбитку трошкова, могао остварити.