Према ставу 2. цитиране законске одредбе кад станарско право стекне један од супружника који живи у заједничком домаћинству, носилац станарског права је и други супружник.
То значи да супружници као носиоци станарског права стан користе за задовољавање стамбених потреба, с тим што уколико дође до развода брака, онда споразумно одређују ко ће од њих бити носилац станарског права у стану.
У одсуству таквог споразума закон о стамбеним односима (чл. 54. ст. 4) предвидио је да суд на захтијев једног или оба разведена супружника, одлучи ко ће да буде носилац станарског права, водећи рачуна о стамбеним потребама разведених супружника, њихове дјеце и других лица која заједно са њима станују, као и о осталим околностима случаја.
Међутим, право и дужност суда да у смислу означене законске одредбе одлучи о томе ко ће од ранијих супружника остати носилац станарског права, а ко ће се иселити из стана, не треба схватити као обавезу суда да за носиоца станарског права одреди једног од разведених супружника, а да претходно не извиди и оцијени могућност замјене стана за два мања.
Напротив, уколико таква могућност постоји и околности конкретног случаја то оправдавају, постојала би обавеза суда да странке упути да покушају и пронађу замјену заједничког стана за два мања и одреди им рок у којем би се замјена требала реализовати.
Тек уколико би тај безуспјешно протекао, онда би суд био дужан да носиоца станарског права одреди.
У конкретном случају, с обзиром да на површину стана, постоји могућност замјене стана за два мања, првостепени суд је био дужан да странке упути да у одређеном року покушају да стан замијене.