Тужени је као директор штедионице био једини власник и оснивач штедионице.
Утврђено је да је тужени својим радњама мешао имовину штедионице са својом имовином тако што је исплата из главне благајне штедионице вршена туженом као директору и власнику а у својој изјави тужени је навео да је новац штедионице користио за куповину аутомобила, кућа, плачева, плаћања закупнине за бензинске пумпе и друго.
Како је у поступку утврђено да је тужени био једини власник и оснивач штедионице те да је мешао своју имовину са имовином штедионице то су судови правилно применили одредбу члана 140а.
Закона о предузећима када су обавезали туженог на исплату.
Тужени као једини власник приватне штедионице који је својим радњама мешао своју имовину са имовином штедионице и на тај начин код других створио привид привредног идентитета са штедионицом одговара за дугове штедионице према повериоцима неограничено својом имовином".
Врховни суд Србије, Рев.1348/97 од 02.04.1997