Тужиља као једини законски наследник покојног аутора илустрација и корица који је са туженим као издавачем закључио уговоре и предао оригинале дела, тражила је да суд обавеже туженог издавача да јој врати оригинале предатих дела који покојном аутору нису враћени након испуњења правоваљаног уговора.
Првостепени суд је тужбени захтев усвојио уз образложење да је покојни аутор са туженим закључио уговоре о изради илустрација и корица за уџбенике предао их туженом за које је добио и ауторски хонорар, да исте нису враћене ни покојном аутору ни тужиљи као његовом једином законском наследнику, да уговорима који су закључени поводом ових дела не постоји ни једна клаузула да тужени као издавач задржава или постаје власник спорних илустрација и корица те да је тужени као једином члану 67 Закона о ауторском праву дужан да тужиљи као једином законском наследнику пок. аутора оригиналне дела.
Врховни суд Србије, одлучујући по жалби туженог потврдио је пресуду првостепеног суда уз образложење да је чланом 67 Закона о ауторском праву потенцијални сукоб стварног и ауторског права разрешио у корист аутора, отклањајући дилему да ли предајом оригиналног примерка ради објављивања-што је обавеза аутора у издавачком уговору-аутор преноси у својину на оргиналном делу тако што остављајући ту својину аутору је желио заштитити бројна друга права аутора која не би била остварива ако би он изгубио својину на оргиналном примерку (право закључења уговора са другим издавачем по престанку важења закљученог уговора, право да изврши измене и друго). Ван ове одредбе да аутор остаје носилац права својине на заштиту тог ауторског права треба примењивати одредбе Закона које регуличу својинско право.
Закон је дакле поставио претпоставку ауторове својине, али и оставио могћност да се уговором друггије одреди.