Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва “АЕРОФРУТИ” д.о.о. из Севојна, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. маја 2015. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба привредног друштва “АЕРОФРУТИ” д.о.о. и утврђује да је у извршном поступку који је вођен у предмету Трговинског суда у Ужицу Ив. 200/09 (касније у предмету Привредног суда у Ужицу Ив. 200/09) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.

Образложење

1. Привредно друштво “АЕРОФРУТИ” д.о.о. из Севојна поднело је, 5. марта 2012. године, преко пуномоћника Мирослава Тешића, адвоката из Ужица, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у извршном поступку који је вођен у предмету Трговинског суда у Ужицу Ив. 200/09 (касније у предмету Привредног суда у Ужицу Ив. 200/09).

У уставној жалби је интерпретиран ток извршног поступка који је претходио уставносудском, при чему је посебно истакнуто да је подносилац у више наврата тражио да судски извршитељ одузме од извршног дужника покретне ствари које су њему досуђене и да му те покретне ствари преда, али до дана подношења уставне жалбе није дошло до предаје тих ствари.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да је у извршном поступку који је претходио уставносудском повређено наведено уставно право подносиоцу уставне жалбе . Подносилац уставне жалбе је тражио накнаду нематеријалне штете и трошкове поступка за састављање уставне жалбе.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Привредног суда у Ужицу Ив. 200/09, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

Извршни поверилац привредно друштво „АЕРОФРУТ“ д.о.о, овде подносилац уставне жалбе, поднело је, 3. фебруара 2009. године , предлог за извршење на основу веродостојне исправе, Трговинском суду у Ужицу , против извршног дужника Ш.И, власника радње „Шеки“, ради намирења новчаног потраживања , и то пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника. Трговински суд у Ужицу је решењем Ив. 200/09 од 5. фебруара 2009. године одредио предложено извршење.

Трговински суд у Ужицу је закључком од 24. фебруара 2009. године наложио извршном повериоцу да уплати одређени новчани износ на име предујма за спровођење извршење. Извршни поверилац је 26. фебруара 2009. године поступио по закључку суда.

Попис и процена покретних ствари извршен је 31. марта 2009. године. Пописани су комплет шерпи произвођача „Металац“ Горњи Милановац, чија је вредност процењена у износу од 6.000,00 динара, као и ћебад произвођача „Тетекс“ Тетово , чија је вредност процењена у износу од 1.400,00 динара.

Извршни поверилац је поднеском од 8. маја 2009. године обавестио Трговински суд у Ужицу да укупно његово потраживање износи 17.334,52 динара, да је извршни дужник након доношења решења о извршењу измирио потраживање у износу од 10.000,00 динара, те да повлачи предлог за извршење у том износу.

У предметном извршном поступку, у временском периоду од 8. маја 2009. године до 5. новембра 2010. године, заказано је десет рочишта за продају покретних ствари усменим јавним надметањем, при чему је извршни поверилац након десетог неуспешног рочишта тражио да му извршни суд досуди предметне покретне ствари.

Привредни суд у Ужицу је закључком Ив. 200/09 од 15. децембра 2010. године досудио предметне покретне ствари извршном повериоцу, у смислу члана 90. став 1. Закона о извршном поступку.

Извршни поверилац је поднеском од 22. децембра 2010. године обавестио Привредни суд у Ужицу да му досуђене покретне ствари нису предате, те је од извршног суда тражио да судски извршитељ изађе на лице места ради преузимања ствари од извршног дужника, као и да спроведе радњу новог пописа и процене покретних ствари, ради коначног намирења потраживања.

Привредни суд у Ужицу је закључком Ив. 200/09 од 24. децембра 2010. године наложио судском извршитељу да спроведе извршење одузимањем досуђених покретних ствари од извршног дужника и предајом извршном повериоцу, као и да спроведе нови попис покретних ствари.

Извршни поверилац је поднеском од 16. маја 2011. године обавестио извршни суд да му досуђене покретне ствари још нису предате, те је поновио свој захтев из поднеска од 22. децембра 2010. године.

Привредни суд у Ужицу је 25. маја 2011. године донео закључак који је истоветан закључку од 24. децембра 2010. године.

У записнику о попису и процени покретних ствари извршног дужника од 15. јуна 2011. године је наведено да је породична кућа извршног дужника закључана, те да из тог разлога није извршена предаја покретних ствари и нови попис покретних ствари.

Извршни поверилац је поднесцима од 19. септембра и 10. октобра 2011. године обавестио Привредни суд у Ужицу да му досуђене покретне ствари још нису предате, те је поновио свој захтев из поднеска од 22. децембра 2010. године.

У записнику о попису и процени покретних ствари извршног дужника од 10. новембра 2011. године је наведено да је породична кућа извршног дужника закључана, те да из тог разлога није извршена предаја покретних ствари и нови попис покретних ствари.

Извршни поверилац је поднесцима од 16. јануара и 22. фебруара 2012. године обавестио Привредни суд у Ужицу да му досуђене покретне ствари још нису предате, те је поновио свој захтев из поднеска од 22. децембра 2010. године.

У записнику о попису и процени покретних ствари извршног дужника од 23. маја 2012. године је констатовано да се досуђене покретне ствари налазе код извршног дужника, да је извршни дужник навео да извршни поверилац може слободно да преузме те покретне ствари без судског извршитеља, али да не дозвољава нови попис покретних ствари, јер је измирио у потпуности потраживање извршном повериоцу.

Привредни суд у Ужицу је закључком од 17. септембра 2012. године наложио извршном повериоцу да се изјасни да ли је извршни дужник у потпуности измирио његово потраживање.

Извршни поверилац је 28. септембра 2012. године обавестио извршни суд да извршни дужник није измирио његово потраживање, да му досуђене покретне ствари још нису предате, те је поновио свој захтев из поднеска од 22. децембра 2010. године.

Извршни поверилац је поднесцима од 5. марта 2013. године и 16. јануара 2014. године обавестио Привредни суд у Ужицу да му још нису предате досуђене покретне ствари извршног дужника, те је поновио свој захтев из поднеска од 22. децембра 2010. године.

Привредни суд у Ужицу је дописом од 6. марта 2014. тражио од Министарства унутрашњих послова - Полицијска станица Косјерић, да пружи помоћ судском извршитељу приликом спровођења извршења.

У записнику о попису и процени покретних ствари извршног дужника од 27. марта 2014. године је константовано да је извршни дужник навео да извршни поверилац може слободно да преузме покретне ствари извршног дужника без судског извршитеља, као и да у стану нема покретних ствари које могу бити предмет извршења, осим основних.

Привредни суд у Ужицу је решењем Ив. 200/09 од 6. јуна 2014. године обуставио извршење, у смислу члана 91. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04), који је важио у време покретања извршног поступка, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5.); да кад извршне радње треба спровести у просторији која је закључана, а извршни дужник није присутан или не пристаје да просторију отвори, судски извршитељ отвориће просторију у присуству два пунолетна грађанина (члан 56. став 3.); да се извршење на покретним стварима спроводи пописом и проценом ствари, продајом ствари и намирењем извршног повериоца од износа добијеног продајом (члан 71. став 1.); да се пописане ствари по правилу остављају на чување извршном дужнику (члан 77. став 1.); да се продаја ствари врши путем усменог јавног надметања или непосредном погодбом (члан 84. став 1.); да ако се ствар није могла продати на другом рочишту за јавно надметање или непосредном погодбом у року који је одредио суд, на предлог извршног повериоца, суд ће досудити ствар извршном повериоцу (члан 90. став 1.); да се извршење ради предаје једне или више индивидуално одређених или индивидуализованих ствари које се налазе код извршног дужника спроводи тако што судски извршитељ одузима те ствари од извршног дужника и предаје их уз потврду извршном повериоцу (члан 206. став 1.).

Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да кад извршне радње треба спровести у просторији која је закључана, а извршни дужник није присутан или не пристаје да просторију отвори, судски извршитељ, односно извршитељ отвориће просторију у присуству два пунолетна лица (члан 72. став 3.); да у случају када је то неопходно да би се спровело извршење суд, односно извршитељ затражиће од надлежне организационе јединице полиције, писаним захтевом, најмање пет радних дана пре дана одређеног за спровођење извршења, да присуствује спровођењу извршења и по потреби предузме мере и средства принуде, у складу са Законом о полицији, да у хитним случајевима, надлежна организациона јединица полиције ће на усмени захтев суда, односно извршитеља, одмах предузети потребне мере из своје надлежности ради спровођења извршења, при чему је суд, односно извршитељ дужан да писани захтев достави полицији у року од 48 часова од подношења усменог захтева (члан 73. став 1.); да извршни поверилац може, у року од 45 дана од дана пријема обавештења о безуспешном попису, односно од дана безуспешног пописа коме је присуствовао, предложити да се поново спроведе попис, а ако извршни поверилац у том року не предложи да се попис поново спроведе или ако се ни приликом поновног пописа не нађу ствари које могу бити предмет извршења, суд ће обуставити извршење (члан 91. ст. 4. и 5.); да се извршење ради предаје једне или више индивидуално одређених или индивидуализованих ствари које се налазе код извршног дужника спроводи тако што се те ствари одузимају од извршног дужника и предају уз потврду извршном повериоцу (члан 209. став 1.).

5. Полазећи од тога да је уставна жалба изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да се поступак извршења покреће подношењем предлога за извршење, а завршава се закључењем или обуставом извршног поступка. У конкретном случају, поступак извршења је окончан обуставом. Подносилац уставне жалбе је поднео предлог за извршење Трговинском суду у Ужицу , 3. фебруара 2009. године, а решење Привредног суда у Ужицу Ив. 200/09 којим је обустављен поступак извршења донето је 6. јуна 2014. године.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспорени извршни поступак трајао пет година и четири месеци, што, само по себи, може указивати да није окончан у оквиру стандарда разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, те је Суд и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање извршног поступка.

Уставни суд налази да извршни поступак који представља завршну фазу у остваривању субјективних грађанских права и који није контрадикторан поступак, по правилу, искључује постојање сложених чињеничних и правних питања, што се односи и на овај случај. Уставни суд сматра да је својим неделотворним и неефикасним поступањем, сам извршни суд учинио извршни поступак сложенијим.

Уставни суд даље налази да је подносилац уставне жалбе као извршни поверилац имао несумњив и легитиман материјалноправни интерес да оствари своје новчано потраживање из веродостојне исправе. Интерес извршног повериоца се иначе подудара са основним циљем извршног поступка, а то је да се потраживање извршног повериоца намири ефикасно и у разумном року. Подносилац уставне жалбе био је активан у извршном поступку, тиме што је у више наврата (девет пута) ургирао да судски извршитељ покретне ствари које су подносиоцу досуђене одузме од извршног дужника и да те покретне ствари преда подносиоцу, као и да судски извршитељ спроведе нови попис и процену покретних ствари. Међутим, оно што се начелно може ставити у одговорност извршном повериоцу, јесте то што је тек након десетог неуспешног рочишта за продају покретних ствари усменим јавним надметањем тражио од извршног суда да му се те покретне ствари досуде, као вид намирења у једном делу потраживања, а ту могућност подносилац је могао да користи већ након другог неуспешног рочишта за продају покретних ствари, у смислу члана 90. став 1. ЗИП.

Када је реч о поступању извршног суда, Уставни суд оцењује да се могу раздвојити два периода извршног поступка: први период - од одређивања извршења (3. фебруара 2009. године) до досуђења покретних ствари подносиоцу уставне жалбе (15. децембра 2010. године); други период - од досуђења покретних ствари подносиоцу до обуставе извршења (6. јуна 2014. године).

Уставни суд сматра да је суд у фази одређивања извршења поступао ефикасно, док се временски период продаје покретних ствари извршног дужника, од 8. маја 2009. до 5. новембра 2010. године, не може ставити на одговорност извршно г суд а, јер од извршног суда не зависи да ли ће бити заинтересовних купаца за куповину покретних ствари на усменом јавном надметању. Након неуспешне продаје, покретне ствари су досуђене подносиоцу уставне жалбе, 15. децембра 2010. године.

Међутим, од тренутка досуђења покретних ствари извршном повериоцу до обуставе извршења, извршни суд је показао високи степен неефикасности. Уставни суд указује да главно начело на коме се заснива извршни поступак јесте начело хитности. Поштовање овог начела извршне процедуре подразумева обавезу суда да правилно примењује процесне одредбе извршног поступка које, у суштини, представљају конкретизацију наведеног начела, и то, првенствено, одредбе које предвиђају изузетно кратке рокове за предузимање појединих радњи у извршном поступку, као и спровођење радњи извршења по службеној дужности (извршни поступак у фази спровођења је претежно официјелан). У конкретном случају то очигледно није поштовано у фази спровођења извршења.

У фази спровођења извршења, подносилац је тражио две ствари: да му се предају покретне ствари које су му досуђене, у смислу члана 90. став 1. ЗИП, и да се изврши поновни попис и процена покретних ствари извршног дужника, до коначног намирења његовог потраживања.

Уставни суд указује да је досуђењем покретних ствари, подносилац стекао неновчано потраживање на предају тих покретних ствари, те је извршни суд закључцима Ив. 200/09 од 24. децембра 2010. и 25. маја 2011. године наложио судском извршитељу спровођење извршења одузимањем досуђених покретних ствари од извршног дужника и предајом тих ствари извршном повериоцу. Ови судски налози су дати у смислу члана 206. став 1. ЗИП, којом је прописано да се извршење ради предаје једне или више индивидуално одређених или индивидуализованих ствари које се налазе код извршног дужника спроводи тако што судски извршитељ одузима те ствари од извршног дужника и предаје их уз потврду извршном повериоцу. Наведена одредба је по својој садржини истоветна одредби члана 209. став 1. ЗИО. Међутим, покретне ствари које су досуђене подносиоцу уставне жалбе као извршном повериоцу, њему никад нису предате, при чему, по оцени Уставног суда, нису постојале процесне или материјалне сметње да се те покретне ствари одузму од извршног дужника и предају подносиоцу. Уставни суд указује да је у записницима о попису и процени покретних ствари од 23. маја 2012. и 27. марта 2014. године констатовано да се покретне ствари досуђене подносиоцу налазе код извршног дужника и да је извршни дужник навео да подносилац може сам да предузме те ствари и без судског извршитеља, и то је највероватније био разлог зашто судски извршитељ није одузео те покретне ствари од извршног дужника. У вези са тим, Уставни суд указује да је управо судски извршитељ, у смислу члана 206. став 1. ЗИП и члана 209. став 1. ЗИО, имао законску обавезу да одузме те покретне ствари од извршног дужника, независно од тога што је извршни дужник навео да подносилац може сам да узме ствари, и да те покретне ствари преда подносиоцу, те да је у самим закључцима извршног суда од 24. децембра 2010. и 25. маја 2011. године наложено судском извршитељу да изврши ову врсту законске обавезе. Међутим, ова обавеза судског извршитеља очигледно није испуњена.

У вези предлога подносиоца уставне жалбе за поновним пописом и проценом покретних ствари извршног дужника, Уставни суд указује да је извршни суд најпре закључком од 24. децембра 2010. године, а затим закључком од 25. маја 2011. године, наложио судском извршитељу да изврши поновни попис и процену покретних ствари. У записницима о попису и процени покретних ствари од 15. јуна и 10. новембра 2011. године наведено је да је породична кућа извршног дужника закључана, те да из тог разлога није извршена предаја и нови попис покретних ствари. Приликом покушаја пописа и процене покретних ствари, 23. маја 2012. године, извршни дужник је спречио судског извршитеља да изврши попис и процену покретних ствари, чиме су се стекли законски услови да извршни суд затражи од надлежне организационе јединице полиције да присуствује спровођењу извршења, у смислу члана 73. став 1. ЗИО. Међутим, извршни суд је тражио ову врсту помоћи од надлежне организационе јединице полиције тек 6. марта 2014. године, значи након годину дана и десет месеци од испуњавања законских услова за тражење асистенције полиције у спровођењу извршења, што је апсолутно недопустиво са аспекта суђења у разумном року. Затим, Уставни суд указује да је задњи покушај пописа и процене покретних ствари био 27. марта 2014. године, значи након годину и десет месеци од претходног покушаја пописа и процене покретних ствари. Уставни суд указује да је без правног значаја то што 27. марта 2014. године судски извршитељ није нашао покретне ствари код извршног дужника које могу бити предмет извршења, јер то не значи да такве покретне ствари нису постојале у тренутку када је тражен поновни попис и процена покретних ствари или у разумном року након предметног тражења.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у извршном поступку који је вођен у предмету Трговинског суда у Ужицу Ив. 200/09, а касније пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ив. 200/09, повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року, у овом случају, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно укупну дужину трајања предметног извршног поступка, констатовану одговорност извршног суда и допринос подносиоца. Уставни суд сматра да наведени износ представља адекватну и правичну накнаду за повреду права коју је подноси лац уставне жалбе претрпе о због неажурног и неефикасног поступања надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду и економско-социјалне прилике у Републици Србији, праксу овога суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.

7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема услова за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.уставни.суд.рс).

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић