Неосновано се жалбом окривљеног побија првостепена пресуда када се тврди да првостепени суд није на поуздан начин утврдио да је окривљени извршио кривично дјело у саизвршилаштву са осуђенима, јер он није непосредно учествовао у његовом извршењу.
Побијена пресуда за разлику од оног што јој у жалби приговарају заступа онај исти модел објективно-субјективне теорије о саизвршилаштву који је усвојен тада важећим чланом 22. КЗРС и савршено је исправно изложила ту концепцију.
Уствари, из ове законске одредбе се јасно види да саизвршилац не мора учествовати у самој радњи извршења, довољно је да он на "други начин" битно омогући ту радњу.
Оно што је према утврђењу побијане пресуде учинио окривљени заиста је пресудно омогућило радњу предметног дјела, толико пресудно да без тога дјело не би било могуће извршити (окривљени дао иницијативу за извршење дјела, показао жртву знајући да је оштећени богат човјек) . Сама чињеница да је окривљени посљедицу лишења живота кривичног дјела тешки случајеви разбојничке крађе и разбојништва из члана 151. став 2. КЗ РС посебни дио предвидео као могућу и пристао на њу (актери догађаја, а и он са собом су носили оружје), дакле, да је радио са евентуалним умишљајем, не може се довести у питање противаргументима жалбе да окривљени није непосредно учествовао у извршењу дјела, јер је управо његова улога како је већ речено била пресудна.
Саизвршилаштво (чл. 22. КЗ РС) Врховни суд Српске, Кж.140/01 од 3.09.2001