У конкретном случају закључено је судско поравнање и допуна судског поравнања, којима су правни претходници парничних странака утврдили право својине тужиоца на непокретностима које су предмет спора. Тужбом (основним захтевом) тужилац је тражио предају тих некретнина, а евентуалним тужбеним захтевом исплату новчане противвредности некретнина.
Нижестепени судови су правоснажно одбили захтев за испуњење обавезе из поравнања (основни захтев) а о евентуалном тужбеном захтеву су одлучивали применом одредаба чл. 210. 300, које регулишу питање стицања без основа и одредбе члана 132. ЗОО које регулишу дејство раскида уговора. Притом су обавезали тужену да плати износе уплаћене за пословни простор којима је тужилац располагао (продао их
Предузећу ЈВТ) и према доказима у спису за то наплатио цену. Међутим, погрешно је правно схватање нижестепених судова по коме се спорни однос може расправити применом одредбе чл. 132. у вези чл. 210. ЗОО. Одредбом члана 132. прописана су правна дејства раскида уговора. Утужено потраживање лема правно утемељење у уговорном односу парничних странака, већ судском поравнању које представља судску одлуку са правном снагом извршног наслова.
Зато се ла спорни однос парничних странака не може применити одредба члана 132. ЗОО. Неизвршење судског поравнања може водити само настанку новог облигационог односа који се заснива проузроковањем штете причињене повериоцу неизвршењем обавеза утврђених судским поравнањем. _штета мора представљати губитак у имовини повериоца који је настао скривљеном радњом дужника.
Она се може исказати и у висини новчане противвредности непокретности које су биле предмет судског поравнања. У том случају се висила причињене штете мора утврдити применом одредбе члана 189. ст. 2. ЗОО, односно по важећем тржишту ценама; време пресуђења. Осим тога, из чињеничног стања произилази да је тужиоцу досуђена новчана противвредност некретнина које је он већ продао и наплатио од трећег лица. У том случају намирена је и новчана вредност дугованих некретнина тужиоцу.
То указује да у односу на те некретнине његова имовина није умањена. Из тог разлога погрешно је становиште нижестепених судова да тужилац има право да захтеве исплату новчане накнаде некретнина иако је исте већ наплатио од трећег лица.
Како су нижестепени судови, због погрешне примене материјалног права пропустили да утврђе битне чињенице за одлуку о тужбеном захтеву, то је овај суд применом члана 395. ст. 2. ЗПП укинуо другостепену одлуку и првостепену пресуду у делу одлуке о евентуалном тужбеном захтеву и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку суд ће утврдити да ли је немогућност извршења судског поравнања парничних странака последица скривљене радње туженог. Уколико се утврдили да је тужени онемогућио извршење обавезе из поравнања суд ће утврдити да ли је и у ком износу због тога умањена тужиочева имовина. То подразумева обавезу суда да висину причињене стварне штете тужиоцу утврди у висини новчане противвредности дугованих некретнина из поравнања по важећим тржишним ценама у време пресуђења. Предмет таквог захтева може бити само новчана противвредност некретнина које нису предате тужиоцу, а и не некретнина које је тужилац сам отуђио и наплатио од трећег лица. Сагласно тако допуњеном чињеничном стању донеће се и одговарајућа одлука о тужбеном захтеву.