Nesporno je da je tužilac kao kupac zaključio i dana 16. marta 1982. godine kod suda overio kupoprodajni ugovor sa prodavcem od koga je kupio nekretnine bliže opisane u tom ugovoru i da je dana 9. marta 1982. godine platio porez na taj promet. Takođe nije sporno da je presudom III Opštinskog suda u Beograd u broj P. 1224/87 od 30. marta 1988. godine poništio tajugovor, te da je ta presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Beograd u br. Gž. 5150/88 od 29. jula 1988. godine.Prema tome, pitanje valjanosti predmetnog ugovora, koji je bio osnov za plaćanje poreza na promet pravnosnažno je rešeno 29. jula 1988. godine. Na tako utvrđeno činjenično stanje tuženi je pogrešno primenio odredbu člana 170. stav 3. Zakona o porezu na dohodak građana.Prema članu 36. stav 2. Zakona o porezu na promet nepokretnosti i prava propisano je da ako je ugovor o prenosu nepokretnosti sudskom odlukom poništen, na zahtev lica koje je porez platilo izvršiće se povraćaj plaćenog poreza. Ova odredba upućuje na zaključak da ne teče rok za povraćaj poreza na promet u ovakvoj situaciji od momenta plaćanja poreza, već od pravnosnažnosti sudkse presude kojom je ugovor o prenosu poništen. Što se pak tiče rokova za podnošenje zahteva za povraćaj uplaćenog poreza i zastarelosti prava na povraćaj u članu 34. stav 1. ovog Zakona propisano je da se u pogledu zastarelosti primenjuju odredbe propisa o utvrđivanju i naplati poreza, ako ovim Zakonom nije drukčije određeno.shodni no tome, trebalo je u konkretnom slučaju zastarelost zahteva za povraćaj poreza na promet podnetog od strane tužioca oceniti u smislu člana 132. stav 2. Zakona o utvrđivanju i naplati poreza na promet koji je važio u kritično vreme, a prema kome pravo obveznika na podnošenje zahteva za povraćaj nepravilno plaćenog poreza zastareva za pet godina po isteku godine u kojoj je okončan postupak utvrđivanja poreza, odnosno, u kojoj je naplata izvršena, te člana 133. stav 2. ovog Zakona, prema kome se tok zastarelosti prava poreskog obveznika iz člana 132. stav 2. Zakona prekida svakom radnjom obveznika preduzetom kod nadležnog organa, radi obnove postupka, odnosno povraćaja. Kako tuženi organ nije tako postupio, već je pogrešnom primenom člana 170. stav 3. Zakona o porezu na dohodak građana zaključio da je tužilac zakasnio sa podnošenjem zahteva, a koji Zakon ne reguliše materiju poreza na promet nepoketnosti, ovaj sud je primenom člana 42. stav 2. Zakona o upravnim sporovi ma, odlučio kao u dispozitivu i predmet vratio tuženom, koji će postupiti u skladu sa odredbom člana 62. ovog Zakona.