Republika Srbija

APELACIONI SUD U BEOGRADU

Odeljenje za ratne zločine

Kž1 Po2 2/2014

24.11.2017. godine

Beograd

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU - Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija: mr Sretka Jankovića, predsednika veća, Omera Hadžiomerovića, dr Miodraga Majića, Nade Hadži Perić i Dragana Ćasarovića, članova veća, uz učešće višeg sudijskog savetnika Branislave Munjić, i Snežane Stanković, zapisničara, u krivičnom predmetu optuženog AA i dr., zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, u vezi člana 22 KZ SRJ, odlučujući o žalbama Tužioca za ratne zločine, optuženog AA, optužene AA1 i njihovog branioca, advokata AB, branioca optuženog AA2, advokata AB, branilaca optuženog AA3, advokata AB1 i advokata AB2, optuženog AA5 i njegovog branioca, advokata AB3, optuženog AA6 i njegovog branioca, advokata AB4, optuženog AA7 i njegovog branioca, advokata AB5, optuženog AA8 i njegovog branioca, advokata AB6, branioca optuženog AA9, advokata AB7, optuženog LjLj i njegovog branioca, advokata AB8, optuženog LjLj1 i njegovog branioca, advokata AB), optuženog LjLj2 i njegovih branilaca, advokata AB15 i advokata AB2 i optuženog AA4 i njegovog branioca advokata AB11, izjavljenim protiv presude Okružnog suda u Beogradu - Veća za ratne zločine K.V.br.4/2006 od 12.03.2009. godine, nakon pretresa pred drugostepenim sudom u skladu sa odredbom člana 449. ZKP, održanom dana 15.-19.06.2015. godine, 10. i 11.05.2016 godine, 18. i 19.04.2017 godine i 18.-20.09.2017. godine, u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine, Dušana Kneževića, optuženih: AA, AA2, i AA1, njihovog branioca, advokata AB, optuženog AA3, njegovih branilaca, advokata AB10 i advokata AB2, optuženog AA5, njegovog branioca, advokata AB4, optuženog AA6, njegovog branioca, advokata AB4, optuženog AA7, njegovog branioca, advokata AB5, optuženog AA8, njegovog branioca, advokata AB6, optuženog AA9, njegovog branioca, advokata AB7, optuženog LjLj, njegovog branioca, advokata AB8, optuženog LjLj1, njegovog branioca, advokata AB9, optuženog LjLj2, njegovih branilaca, advokata AB2 i AB10 i okrivljenog AA4 i njegovog branioca advokata AB11, punomoćnika oštećenih: advokata AB12, AB13 i AB14, dana 24. novembra 2017. godine, na osnovu odredbi člana 457 i 459 ZKP, većinom glasova, doneo je sledeću

PRESUDU

I

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe opt. AA i njegovog branioca, advokata AB, kao i branioca opt. AA2, advokata AB, opt. AA8 i njegovog branioca advokata AB6 i branioca opt. AA9, advokata AB7, pa se presuda Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine K.V. Broj 4/06 od 12.03.2009. godine, u osuđujućem delu, u odnosu na opt. AA, AA2, AA8 i AA9, POTVRĐUJE.

II

USVAJANjEM žalbi opt. LjLj1 i njegovog branioca advokata AB9, opt. AA4 i njegovog branioca advokata AB11, PREINAČAVA SE presuda Okružnog suda u Beogradu - Veća za ratne zločine K.V.br. 4/06 od 12.03.2009. godine, u delu odluke o krivici i delu odluke o kazni, tako da sada glasi:

- opt. LjLj1, zv. „ljlj1“, od oca _ i majke _, rođene _, rođen _. godine u _, sa ostalim ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude, i

- opt. AA4, zv. „aa4“, od oca _e i majke _, rođene _, rođen _. godine u s. _, SO _, sa ostalim ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude

KRIVI SU

što su:

u vremenu od popodnevnih časova dana 20.11. do ranih jutarnjih časova dana 21.11.1991. godine, na poljoprivrednom dobru „Ovčara“, u Vukovaru, u tadašnjoj Republici Hrvatskoj, u sastavu bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), kao pripadnici Teritorijalne odbrane (TO) Vukovara i dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“, koje su bile u sastavu tadašnje Jugoslovenske narodne armije (JNA), kršeći pravila međunarodnog prava za vreme odužanog sukoba koji je u tom regionu postojao, a koji nije imao karakter međunarodnog sukoba, protivno članu 3. stav 1. tačka a) i c) i članu 4.A stav 1, 2. i 4., Treće ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima iz 1949. godine, ratifikovane od strane Narodne skupštine FNRJ 1950. godine, i člana 4. stav 1. i stav 2. tačka a) i e) Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije iz 1949. godine („Sl. List SFRJ“ broj 16/78 – Međunarodni ugovori), prema ratnim zarobljenicima – pripadnicima hrvatskih oružanih snaga, milicije, dobrovoljačkih jedinica i lica koja prate te oružane snage iako neposredno ne ulaze u njihov sastav, koji su prethodno zarobljeni od strane pripadnika tadašnje JNA u bolnici a zatim predati TO Vukovara, nečovečno postupali na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo,

pa su tako:

opr. LjLj1, kao pripadnik TO Vukovara, a opt. AA4, kao dobrovoljac, zajedno sa opt. AA9, zv. „aa9“. AA8, zv. „aa8“ i drugim N.N. licima formirali špalir kroz koji su bili primorani da protrče ratni zarobljenici prilikom ulaska u hangar i koje su svi zajedno tukli drvenim palicama, šipkama, kundacima, štakama, rukama i nogama po raznim delovima tela,

čime su izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ,

pa ih Apelacioni sud u Beogradu, na osnovu člana 3, 33, 35, 38 i 41 KZ SRJ,

O S U Đ U J E

na kazne zatvora u trajanju od po 5 (pet) godina, u koje im se uračunava vreme provedeno u pritvoru i i to opt. LjLj1 od 25.12.2003. godine, pa nadalje, a opr. AA4 od 20.3.2005. godine, pa nadalje, kao i vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora.

III

USVAJANjEM žalbi Tužioca za ratne zločine, optuženog AA6 i njegovog branioca, advokata AB4, PREINAČAVA SE presuda Okružnog suda u Beogradu - Veća za ratne zločine K.V.br. 4/06 od 12.03.2009. godine, samo u delu odluke o kazni, tako što Apelacioni sud u Beogradu, optuženu AA1, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, u vezi člana 22 KZ SRJ, za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 11 (jedanaest) godina, u koju kaznu joj se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 26.12.2003. godine, pa do 15.12.2008. godine, kao i vreme provedeno na izdržavanju kazne, a optuženog AA6, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, u vezi člana 22 KZ SRJ, za koje delo je prvostepenom presudom oglašen krivim, OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 15 (petnaest) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 26.03.2003. godine, kao i vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora, dok se žalba branioca opt. AA6 advokata AB4, u preostalom delu, i žalbe opt. AA1 i njenog branioca advokata AB ODBIJAJU kao neosnovane, pa se presuda Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine K.V. br. 4/06 od 12.3.2009. godine u nepreinačenom delu POTVRĐUJE.

IV

USVAJANjEM žalbi opt. AA5 i njegovog branioca advokata AB3, opt. AA7 i njegovog branioca advokata AB5, opt. AA3 i njegovih branilaca advokata AB1 i AB2, opt. LjLj2 i njegovih branilaca advokata AB2 i AB15, PREINAČAVA SE presuda Okružnog suda u Beogradu - Veća za ratne zločine K.V.br. 4/06 od 12.03.2009. godine, u delu odluke o krivici, tako što sada glasi:

- opt. AA5, od oca _ i majke _, rođen _. godine u Vukovaru, sa ostalim ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude,

- opt. AA7, zv. „aa7“, od oca _ i majke _ rođen _. godine u s. _, sa ostalim ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude,

- opt. AA3 zv. „aa3“, od oca _ i majke _, rođene _, rođen _. godine u _, sa ostalim ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude

- opt. LjLj2, zv. „ljlj2“ i „aa2a“, od oca _ i majke _, rođene _, rođen _. godine u _, sa ostalim ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude,

na osnovu odredbe člana 423. tačka 2. ZKP,

OSLOBAĐAJU SE OD OPTUŽBE

da su

u vremenu od od popodnevnih časova dana 20.11. do ranih jutarnjih časova dana 21.11.1991. godine, na poljoprivrednom dobru „Ovčara“, u Vukovaru, u tadašnjoj Republici Hrvatskoj, u sastavu bivše Socijallističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), kao pripadnici Teritorijalne odbrane (TO) Vukovara i dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“, koje su bile u sastavu tadašnje Jugoslovenske narodne armije (JNA), kršeći pravila međunarodnog prava za vreme odužanog sukoba koji je u tom regionu postojao, a koji nije imao karakter međunarodnog sukoba, protivno članu 3. stav 1. tačka a) i c) i članu 4.A stav 1, 2. i 4., Treće ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima iz 1949. godine, ratifikovane od strane Narodne skupštine FNRJ 1950. godine, i člana 4. stav 1. i stav 2. tačka a) i e) Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije iz 1949. godine („Sl. List SFRJ“ broj 16/78 – Međunarodni ugovori), prema ratnim zarobljenicima – pripadnicima hrvatskih oružanih snaga, milicija, dobrovoljačkih jedinica i lica koja prate te oružane snage iako neposredno ne ulaze u njihov sastav, koji su prethodno zarobljeni od strane pripadnika tadašnje JNA u bolnici a zatim predati TO Vukovara, vršili ubistva, telesno ih povređivali i nečovečno postupali na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo,

pa su tako,

pripadnici TO Vukovara opt. AA9, zv. „aa9“ i LjLj1 zv. „ljlj1“, pripadnici dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“ opt. AA8, zv. „aa8“, opt. LjLj2 zv. „ljlj2“ i „ljlj2lj“ i dobrovoljac AA4, zv. „aa4“, zajedno sa više N.N. ica, formirali špalir kroz koji su bili primorani da protrče ratni zarobljenici prilikom ulaska u hangar i koje su svi zajedno tukli drvenim palicama, šipkama, kundacima, štakama, rukama i nogama po raznim delovima tela, nanoseći im telesne povrede, što su sem opt. AA8 i opt. LjLj2 nastavili i u hangaru, gde je komandant dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“ opt. AA3, zv. „aa3“, udarao rukama i nogama ratne zarobljenike, da bi nakon toga ratni zarobljenici u 5-6 navrata u traktorskoj prikolici odvoženi prema Grabovu na oko 1 km od „Ovčare“, gde je vršeno njihovo streljanje, tako što su ratni zarobljenici izvođeni iz traktorske prikolice u grupama od 6, 7 ili 8 lica i postrojeni ispred prethodno iskopane jame, gde su pripadnici TO Vukovara opt. AA5 i opt. AA7, zv. „aa7“, zajedno sa pripadnicima dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“ opt. AA6, N.N. licem pod nadimkom „Topola“ i više drugih N.N. lica, formirali streljačke strojeve i iz vatrenog oružja pucali u njih, a potom su leševi u jami zatrpani, zgrtanjem zemlje buldožerom,

te su na ovaj način lišili života najmanje 200 (dvestotine) lica, od kojih je identifikovano 193 (stodevedesettri) lica i to:

1 do 193 lica navedena imenom i

čime bi

izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ.

U skladu sa odredbom člana 258. stav 2. ZKP. oštećeni se radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućuju na parnični postupak.

Troškovi krivičnog postupka, u skladu sa odredbom člana 265. stav 1. ZKP, padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Obrazloženje

1. Prvostepena presuda, izjavljene žalbe, odgovori na žalbu i izjašnjenje Tužioca za ratne zločine

Presudom Okružnog suda u Beogradu - Veća za ratne zločine K.V.br.4/2006 od 12.03.2009. godine, optuženi AA, AA2, AA3, AA5, AA6, AA7, AA8, AA9, LjLj, LjLj1, LjLj2, AA1 i AA4, oglašeni su krivim zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, u vezi člana 22 KZ SRJ, te je optuženi AA osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 (dvadeset) godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 06.06.2003. godine, pa nadalje, optuženi AA2 osuđen na kaznu zatvora u trajanju 20 (dvadeset) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 06.06.2003. godine, pa nadalje, optuženi AA3 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 31.01.2004. godine do 12.03.2009. godine, optuženi AA5 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 13 (trinaest) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 06.03.2003. godine, pa nadalje,

Istom presudom optuženi AA6, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 (dvadeset) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.03.2003. godine, pa nadalje, optuženi AA7 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 (petnaest) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 19.11.2003. godine, pa nadalje, optuženi AA8 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 (dvadeset) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 25.12.2003. godine, pa nadalje, optuženi AA9 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5(pet) godina, optuženi LjLj osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 (dvadeset) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 25.12.2003. godine, pa nadalje, optuženi LjLj1 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 (dvadeset) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 25.12.2003. godine, pa nadalje, optuženi LjLj2 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 06.06.2003. godine, pa do 06.12.2003. godine, optužena AA1 osuđena na kaznu zatvora u trajanju od 9 (devet) godina, u koju kaznu joj se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2003. godine, do 15.12.2008. godine, optuženi AA4 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 (dvadeset) godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 20.03.2005. godine, pa nadalje.

U oslobađajućem delu presude optuženi OO1 do OO6 su, na osnovu odredbi člana 355 tačka 3 ZKP-a, oslobođeni od optužbe. Istom presudom na osnovu odredbe člana 196 stav 1 u vezi člana 193 stav 2 ZKP-a, optuženi su obavezani da sudu plate na ime sudskog paušala i to optuženi AA i AA2 iznos od po 20.000,00 dinara, optuženi LjLj1, AA8 i AA4 iznos od po 15.000,00 dinara, optuženi AA6, LjLj, AA1 i AA7 iznos od po 10.000,00 dinara, a optuženi AA5, AA9, AA3 i LjLj2 iznos od po 5.000,00 dinara, kao i da svi optuženi solidarno na ime troškova ovog krivičnog postupka plate iznos od 1.348.031,00 dinar, a optužena AA1 i optuženi AA6, po istom osnovu i samostalno još optužena AA1 iznos od 139.016,00 dinara, a optuženi AA6 iznos od 56.000,00 dinara, a sve to u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudne naplate, a da troškovi postupka u odnosu na optužene Oo1 do OO5 padaju na teret budžetskih sredstava suda. Na osnovu odredbe člana 206 stav 3 Zakonika o krivičnom postupku oštećeni su upućeni na parnicu radi ostvarivanja svog imovinsko pravnog zahteva.

Protiv navedene presude blagovremeno su žalbe izjavili:

- Tužilac za ratne zločine, u odnosu na oslobađajući deo presude za optužene OO1 do OO5, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 370 stav 1, u vezi člana 367 tačka 3 ZKP-a, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11, u vezi člana 367 tačka 1 ZKP-a, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 369 tačka 4, u vezi člana 367 tačka 2 ZKP-a, u odnosu na osuđujući deo za optužene AA3 i LjLj2, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 370 stav 1, u vezi člana 367 tačka 3 ZKP-a, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11, u vezi člana 367 tačka 1 ZKP-a, i u odnosu na osuđujući deo za optužene AA7, AA5 i AA1, zbog odluke o kazni iz člana 371 stav 1, u vezi člana 367 tačka 4 ZKP-a, sa predlogom da drugostepeni sud, po održanoj sednici veća o kojoj bi bio obavešten Tužilac za ratne zločine, uvaži žalbu tužioca, prvostepenu presudu u oslobađajućem delu u odnosu na optužene OO1 do OO5, i u osuđujućem delu u odnosu na optužene AA3 i LjLj2, ukine shodno članu 389 ZKP-a i predmet vrati na ponovno suđenje, a u osuđujućem delu u odnosu na optužene AA7, AA5 i AA1, prvostepenu presudu preinači shodno članu 391 ZKP-a, u pogledu odluke o kazni, tako što će im izreći kazne zatvora u dužem vremenskom trajanju od izrečenih. U svojoj žalbi Tužilac za ratne zločine je tražio da bude obavešten o sednici veća, u smislu člana 375 ZKP-a,

- optuženi AA, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da drugostepeni sud uvaži njegovu žalbu i presudu ukine, te proces vrati na obnovu postupka, a njega pusti da se brani sa slobode. Optuženi je predao i dopunu žalbe u kojoj je priložio dokaze na kojima zasniva svoju odbranu, kao i dokaze vezane za događaje koji mu se stavljaju na teret. Optuženi je u svojoj žalbi tražio da bude obavešten o sednici veća,

- optužena AA1, ne navodeći osnov za pobijanje presude, a iz sadržine žalbe proizlazi da se žali zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, kao zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da je drugostepeni sud oslobodi optužbe za krivično delo koje apsolutno nije počinila ili da pobijanu presudu ukine i spis predmeta vrati na ponovni postupak. Optužena je predala i dopunu žalbe zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o kazni, sa predlogom da drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu i oslobodi je od optužbe, jer nema dokaza da je ona izvršila krivično delo koje joj se stavlja na teret ili eventualno da sud prvostepenu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu, drugom veću na ponovni postupak. U svojoj žalbi, kao i u dopuni žalbe optužena je tražila da bude obaveštena o sedici veća,

- branilac optuženih AA, AA2 i AA1, advokat AB, zbog bitnih povreda Zakonika o krivičnom postupku i zbog pogrešno i nepotpupno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da drugostepeni sud ukine pobijanu presudu u odnosu na okrivljenog AA, okrivljenog AA2 i okrivljenu AA1 i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno postupanje. Branilac je tražio da bude obavešten o danu i času održavanja javne sednice, kao i njegovi branjenici,

- branilac optuženog AA3, advokat AB1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog povrede krivičnog zakona, sa predlogom da drugostepeni sud u postupku po njegovoj žalbi preinači pobijanu presudu, tako što će na osnovu člana 355 tačka 3 ZKP-a, optuženog AA3 osloboditi od optužbe ili da shodno članu 377 stav 1 ZKP-a, ukine pobijanu presudu i da sam održi pretres ili da ukine presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i to pred drugim sudskim većem. Branilac je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća drugostepenog suda,

- optuženi LjLj2, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o kazni, sa predlogom da ga drugostepeni sud oslobodi odgovornosti za ovo krivično delo. Okrivljeni je tražio da bude obavešten o sednici veća,

- branilac optuženih AA3 i LjLj2, advokat AB2, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog povrede krivičnog zakonika, sa predlogom da drugostepeni sud donese odluku kojom će osloboditi od optužbe na osnovu člana 355 tačka 3 ZKP-a, optužene AA3 i LjLj2 ili da shodno članu 377 stav 1 ZKP-a, ukine presudu i da sam održi pretres ili da ukine presudu i vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, samo drugom sudskom veću. Branilac je tražio da on i njegovi branjenici budu obavešteni o sednici veća,

- branilac optuženog LjLj2, advokat AB15 zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, sa predlogom da drugostepeni sud pobijanu presudu u napadnutom delu preinači primenom člana 391 stav 1 ZKP-a, te da u smislu člana 355 tačka 3 ZKP-a, oslobodi okrivljenog LjLj2 optužbe da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ. Branilac je tražio da bude obavešten o sednici veća,

- optuženi AA5, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o kazni, sa predlogom da ga drugostepeni sud oslobodi odgovornosti za krivično delo koje mu se stavlja na teret i pusti na slobodu ili da predmet vrati na ponovno suđenje kod novog veća i ukine mu pritvor. Optuženi je tražio da bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda,

- branilac optuženog AA5, advokat AB3 zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da drugostepeni sud preinači presudu u odnosu na okrivljenog AA5 i oslobodi ga od optužbe, ili da drugostepeni sud ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Branilac okrivljenog je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o danu i času održavanja sednice veća, u smislu člana 375 stav 1 ZKP-a,

- optuženi AA6, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da drugostepeni sud uvaži njegovu žalbu i ukine pobijanu presudu i predmet vrati istom sudu na ponovni postupak i odluku, ili da ukine u potpunosti ili pak da pobijanu presudu preinači u smislu žalbenih navoda. Optuženi je tražio da bude obavešten o sednici veća,

- branilac optuženog AA6, advokat AB4 zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da drugostepeni sud ukine pobijanu presudu, i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, ili da preinači pobijanu presudu u smislu žalbenih navoda. Branilac optuženog je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća.

- optuženi AA7, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o kazni, sa predlogom da ga drugostepeni sud oslobodi od optužbe,

- branilac optuženog AA7, advokat AB5, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog povrede krivičnog zakona i zbog odluke o kazni, sa predlogom da se pobijana presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu, ali potpuno izmenjenom veću, na ponovno suđenje ili da se ista preinači i optuženi AA7 oslobodi od optužbe, ili da drugostepeni sud odluči da se održi pretres i ponovi dokaze i nakon toga donese presudu kojom će optuženog AA7 osloboditi od optužbe, ili da se ista preinači i optuženom izrekne blaža kazna. Branilac optuženog je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća,

- optuženi AA8, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog povrede krivičnog postupka, sa predlogom da ga drugostepeni sud oslobodi strašne optužbe, donese pravičnu odluku i pusti kući. Optuženi je predao i prilog uz blagovremeno dostavljenu žalbu, navodeći u istom da se nada da će drugostepeni sud uvideti svu farsu ovog nepoštenog suđenja, utvrditi pravu istinu i doneti jedinu ispravnu odluku, a to je da ga oslobodi od kazne i pusti na slobodu ili zakaže ponovno suđenje i to pred drugostepenim sudom. Optuženi je tražio da bude obavešten o sednici drugostepenog veća,

- branilac optuženog AA8, advokat AB6, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da drugostepeni sud pobijanu presudu, preinači u odnosu na optuženog AA8, tako što će ga osloboditi optužbe da je počinio krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, u vezi člana 22 KZ SRJ, ili da pobijanu presudu ukine i predmet uputi prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred izmenjenim većem. Branilac je predala i dopunu žalbe u kojoj je tražila da drugostepeni sud ne dozvoli da bude oglašen krivim i osuđen čovek koji zločin nije počinio. U svojoj žalbi branilac okrivljenog je tražila da ona i o obavešteni o sednici veća drugostepenog suda, u smislu člana 375 ZKP,

- branilac optuženog AA9, advokat AB7 zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o kazni, sa predlogom da drugostepeni sud ukine pobijanu presudu, imajući u vidu da u njoj nema utvrđenog činjeničnog stanja, niti u njoj ima adekvatne zakonske ocene iskaza saslušanih svedoka SS1 i SS2, niti u njoj ima zakonske ocene iskaza svedoka saradnika, niti u njoj ima zakonske ocene pravne teze nosioca formalne odbrane, niti u njoj ima zakonske ocene iznetog pravnog stanovišta, ili da je preinači u pogledu odluke o kazni, tako da se optuženom AA9 izrekne blaža kazna od izrečene mu kazne. Branilac je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća drugostepenog suda,

- optuženi LjLj, ne navodeći zakonski osnov za pobijanje presude, a iz sadržine žalbe proizilazi da se žali zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja kao i na odluku o krivičnoj sankciji sa predlogom da drugostepeni sud donese oslobađajuću presudu i prekine ciklus nepravdi,

- branilac optuženog LjLj, advokat AB8, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o krivičnoj sankciji i o troškovima krivičnog postupka, sa predlogom da drugostepeni sud njegovu žalbu usvoji i pobijanu presudu preinači, tako što će optuženog LjLj oslobiditi optužbe ili blaže kazniti, ili presudu ukine i predmet vrati na ponovno suđenje. Branilac optuženog je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća drugostepenog suda,

- optuženi LjLj1, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da ga drugostepeni sud oslobodi ove teške i prljave optužbe. Optuženi je tražio da bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda,

- branilac optuženog LjLj1, advokat AB9, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog povrede krivičnog zakona i zbog odluke o kazni, sa predlogom da drugostepeni sud prvostepenu presudu preinači, tako što će optuženog LjLj1 osloboditi od optužbe ili da ukine prvostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem, ili da održi glavni pretres i nakon završenog pretresa donese presudu kojom će optuženog LjLj1 osloboditi od optužbe za krivično delo koje mu se stavlja na teret. Branilac je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća,

- optuženi AA4, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog pogrešne primene zakona i zbog odluke o kazni, sa predlogom da drugostepeni sud pobijanu presudu preinači, tako što će ga osloboditi krivične odgovornosti. Optuženi je tražio da bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda, i

- branilac optuženog AA4, advokat AB11, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog povrede krivičnog zakona i zbog odluke o kazni, sa predlogom da drugostepeni sud preinači pobijanu presudu i optuženog AA4 oslobodi od krivične odgovornosti za delo koje mu se stavlja na teret ili da istu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Branilac optuženog je tražio da on i njegov branjenik u smislu člana 375 ZKP-a, budu obavešteni o javnoj sednici.

Odgovore na žalbu Tužioca za ratne zločine podneli su:

- branilac optuženog Marka Ljuboje, advokat Đorđe Dozet, sa predlogom da drugostepeni sud u javnoj sednici veća savesno i nepristrasno razmotri navode žalbe tužioca, presudu, odgovor na žalbu i ceo krivični spis, te žalbu tužioca u delu koji se odnosi na optuženog Ljuboju odbije kao neosnovanu. Branilac optuženog je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o javnoj sednici veća drugostepenog suda.

- branilac optuženog LjLj3, advokat AB16, sa predlogom da drugostepeni sud žalbu Tužilaštva za ratne zločine u pogledu optuženog LjLj3 odbije kao neosnovanu i prvostepenu presudu u pogledu ovog optuženog potvrdi. Branilac optuženog je tražio da bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda,

- branilac optuženog LjLj4, advokat AB17, sa predlogom da drugostepeni sud žalbu Tužioca za ratne zločine odbije kao neosnovanu i pobijanu presudu u odnosu na ovog optuženog potvrdi,

- branilac optuženog LjLj5, advokat AB9, sa predlogom da drugostepeni sud odbije žalbu Tužioca za ratne zločine u odnosu na optuženog LjLj5 i potvrdi prvostepenu presudu. Branilac je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća drugostepenog suda,

- branilac optuženog LjLj5, advokat AB18, sa predlogom da drugostepeni sud odbije žalbu Tužioca za ratne zločine i potvrdi pobijanu presudu u oslobađajućem delu koji se odnosi na LjLj4. Branilac je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća drugostepenog suda,

- branilac optuženog LjLj6, advokat AB19, sa predlogom da drugostepeni sud odbije žalbu Tužilaštva za ratne zločine u odnosu na deo presude kojom je LjLj6 oslobođen od optužbe i da potvrdi prvostepenu presudu. Branilac optuženog je tražio da on i njegov branjenik budu obavešteni o sednici veća drugostepenog suda.

- branilac optuženog AA7, advokat AB5, sa predlogom da se žalba Okružnog javnog tužioca u Beogradu - Tužioca za ratne zločine u odnosu na optuženog AA7 odbije kao neosnovana.

Tužilac za ratne zločine je u podnesku Ktrz.br.4/03 od 18.09.2009. godine, predložio da se žalbe optuženog LjLj1 i njegovog branioca, advokata AB9, optužeenog AA i optužene AA1 i njihovog branioca, advokata AB, optuženog AA7 i njegovog branioca, advokata AB5, optuženog LjLj i njegovog branioca, advokata AB8, optuženog AA5 i njegovog branioca, advokata AB3, optuženog LjLj2 i njegovih branilaca, advokata AB15 i advokata AB2, optuženog AA8 i njegovog branioca, advokata AB6, optuženog AA6 i njegovog branioca, advokata AB4, optuženog AA4 i njegovog branioca, advokata AB11, kao i žalbe branilaca, optuženog AA3, advokata AB1 i advokata AB2, branioca optuženog AA2, advokata AB, te branioca optuženog AA9, advokata AB7, shodno članu 388 ZKP-a, odbiju kao neosnovane.

2. Sednica veća i pretres pred drugostepenim sudom

Nakon što je odlukom Ustavnog suda broj Už-4461/2010 od 30.01.2014. godine naloženo da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe AA4 izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine KV br. 4/06 od 12.3.2009. godine, a koja odluka ima pravno dejstvo i prema svim ostalim licima iz predmeta KV br. 4/06, a koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji, te nakon što je presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz RZ br. 2/2014 od 19.06.2014. godine ukinuta pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž-1Po2 1/2010 od 14, 15, 16. 17, 18, 21. i 23. 6.2010. godine i predmet vraćen Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje o žalbama izjavljenim u odnosu na osuđujući deo presude, Apelacioni sud u Beogradu, Veće za ratne zločine, dana 09-12.02.2015. godine održao javnu sednicu veća u smislu člana 447 stav 1 i 2 ZKP-a. Javna sednica je održana u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Dušana Kneževića, optuženog AA, optuženog AA2, optužene AA1, njihovog branioca advokata AB, optuženog AA3, njegovih branilaca advokata AB1 i advokata AB2, optuženog AA5, njegovog branioca advokata AB3, optuženog AA6, njegovog branioca advokata AB4, optuženog AA7, njegovog branioca advokata AB5, optuženog AA8, njegovog branioca advokata AB6, optuženog AA9, njegovog branioca, advokata AB7, optuženog LjLj, njegovog branioca advokata AB8, optuženog LjLj1, njegovog branioca advokata AB9, optuženog LjLj2, njegovog branioca advokata AB2, optuženog AA4 i njegovog branioca advokata AB11, a u odsustvu uredno obaveštenog branioca optuženog LjLj2, advokata AB15.

Nakon što je razmotrio spise predmeta, zajedno sa pobijanom presudom, žalbama i odgovorima na žalbe, te predlogom Tužioca za ratne zločine iz citiranog podneska, Apelacioni sud u Beogradu je našao da je prvostepeni sud, u pojedinim delovima pobijane presude, učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. ZKP, jer pobijana presuda ne sadrži jasne i argumenotovane razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a i činjenično stanje, u odnosu na određene činjenice, nije pravilno i potpuno utvrđeno. Naime, prvostepeni sud u pobijanoj presudi nije dao valjane razloge o tome koje dokazne standarde je primenio prilikom utvrđivanja odlučnih činjenica, a na kojima se zasniva krivica pojedinih optuženih, kao npr. opt. AA5, AA7, kao i nekih drugih optuženih. S druge strane, prvostepeni sud nije npr. pribavio transkripte o saslušanju svedoka saradnika br.1 pred Haškim tribunalom, u predmetu Mrkšić i drugi, koji bi mogli poslužiti za proveru iskaza tog svedoka saradnika, posebno u situaciji kada je činjenično stanje u pobijanoj presudi u velikom delu utvrđeno upravo iz iskaza svedoka saradnika, te je stoga i činjenično stanje na kome se temelji pobijana presuda ostalo nepotpuno utvrđeno. S obzirom na činjenicu da je presuda u ovom predmetu već jednom ukidana, na osnovu odredbi člana 449. i 455. stav 2. ZKP, odlučio je da otvori pretres pred drugostepenim sudom.

Pretres pred drugostepenim sudom održan je dana 15-19.06.2015. godine, 10. i 11.05.2016 godine, 18. i 19.04.2017 godine i 18-20.09.2017 godine, u prisustvu: zamenika Tužioca za ratne zločine, Dušana Kneževića, optuženih: AA, AA2, i AA1, njihovog branioca, advokata AB, optuženog AA3, njegovih branilaca, advokata AB10 i advokata AB2, optuženog AA5, njegovog branioca, advokata AB3, optuženog AA6, njegovog branioca, advokata AB4, optuženog AA7, njegovog branioca, advokata AB5, optuženog AA8, njegovog branioca, advokata AB6, optuženog AA9, njegovog branioca, advokata AB7, optuženog LjLj, njegovog branioca, advokata AB8, optuženog LjLj1, njegovog branioca, advokata AB9, optuženog LjLj2, njegovih branilaca, advokata AB2 i AB10 i okrivljenog AA4 i njegovog branioca advokata AB11, punomoćnika oštećenih: advokata AB12, AB13 i AB14. Na pretresu su ispitani: svedok saradnik broj 1., svedok saradnik broj 2., svedok SS3, svedok SS4, te su pročitani sledeći dokazi: transkripti o ispitivanju svedoka saradnika broj 1. i svedoka saradnika broj 2. u krivičnom predmetu protiv opt. AA7, zapisnici o saslušanju svedoka saradnika broj 1. i svedoka saradnika broj 2. pred Tužiocem za ratne zločine, a pred dobijanja statusa svedoka saradnika, transkripti o saslušanju svedoka „P022“ pred Haškim tribunalom u predmetu Mileta Mrkšića i dr, a imajući na umu i ostale dokaze izvedene pred prvostepenim sudom, veće je, nakon razmatranja i ocene svih dokaza, donelo odluku kao u izreci ove presude.

Imajući na umu da je pomenutom presudom Vrhovnog kasacionog suda predmet vraćen Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje o žalbama izjavljenim u odnosu na osuđujući deo presude, Apelacioni sud u Beogradu nije ni razmatrao žalbu Tužioca za ratne zločine u delu kojim se pobija prvostepene presuda u oslobađajućem delu, a samim tim i date odgovore na žalbu Tužioca za ratne zločine, koji se odnose na ovaj deo žalbe.

3. Obustava krivičnog postupka u odnosu na opt. LjLj i promena imena i prezimena opt. AA6

S obzirom da je u toku trajanja postupka pred drugostepenim sudom opt. LjLj umro dana 28.8.2016. godine, što je utvrđeno iz izvoda iz matične knjige umrlih Grada Kruševca br. 203-1-5439/2016-06 od 28.10.2016. godine, rešenjem predsednika veća Kž1-Po2 br. 2/14 od 17.02.2017. godine, na osnovu odredbe člana 20. ZKP, obustavljen je krivični postupak protiv opt. LjLj. Samim tim, žalbe opt. LjLj i njegovog branioca su postale bespredmetne, pa ih ovaj sud nije ni razmatrao.

Opt. AA6 se sve do 1992. godine, kada je promenio ime i prezime, zvao AA6, da bi ponovo promenio ime i prezime, odnosno ponovo uzeo staro ime i prezime, tj. AA6, o čemu je sud obavestio sam optuženi, kao i Tužilac za ratne zločine, koji je sudu dostavio i rešenje Komesarijata za izbeglice i migracije br. 206-99/4-2007 od 15.06.2015. godine, kojim je promenjeno rešenje o priznavanju statusa izbeglice za imenovanog, tako što je umesto imena i prezimena „AA6“ navedeno ime i prezime „AA6“. U skladu s tim, ovaj sud je u izreci presude pored imena i prezimena AA6 u zagradi naveo i ime i prezime AA6.

4. Razlozi za potvrđujući deo presude – tačka I izreke presude

Neosnovano se žalbama: opt. AA i njegovog branioca advokata AB, branioca opt. AA2 advokata AB, opt. AA8 i njegovog branioca advokata AB6 i branioca opt. AA9, advokata AB7 pobija prvostepena presuda zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, jer prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, nije učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje u žalbama. Naime, prvostepeni sud je u obrazloženju presude dao jasne i argumentovane razloge o svim odlučnim činjenicama koje se tiču krivice opt. AA, AA2, AA8 i AA9, a te razloge i Apelacioni sud u Beogradu u potpunosti prihvata.

Pre svega, neosnovano se pomenutim žalbama, kao i žalbama drugih optuženih i njihovih branilaca, prvostepena presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP (član 368. stav 1. tačka 10. starog ZKP), odnosno da se pobijana presuda zasniva na dokazu na kome se, prema odredbama ZKP ne može zasnivati presuda. Naime, u žalbama se ističe da se pobijana presuda, između ostalog, zasniva na iskazu opt. AA5 datom u policiji (UBOPOK-u) dana 18.04.2003. godine, a taj iskaz je pribavljen na nezakonit način, pa se na takvom dokazu ne može zasnivati osuđujuća presuda. Međutim, ovakvi navodi nisu prihvatljivi za Apelacioni sud u Beogradu, iz razloga koji će u daljem delu obrazloženja biti navedeni.

4.1.) Razlozi za zaključak da je zapisnik o saslušanju opt. AA5 u policiji 18.4.2003. godine zakonit dokaz

Iskaz opt. AA5 dat u policiji dana 18.4.2003. godine, po nalaženju ovog suda, pribavljen je na zakonit način i u skladu sa odredbama tada važećeg ZKP, te kao takav predstavlja zakonit dokaz, na kome se može zasnivati presuda.

Iz činjenice da je opt. AA5 dao svoj iskaz u svojstvu osumnjičenog u vreme akcije „Sablja“, o čemu u prvom redu govori žalba branioca opt. AA5, advokata AB3, ne može se izvući zaključak da je zbog te činjenice taj iskaz nezakonit. Naime, validnost iskaza datih pred državnim organima u vreme proglašenog vanrednog stanja, procenjuje se prema odredbama ZKP-a i nema uzročno-posledične veze između okolnosti da je neki iskaz dat u vreme vanrednog stanja i procesne i sadržinske kvalitete datog iskaza.

Žalbeni navod da je opt. AA5 iskaz pred policijom dao u prisustvu branioca po službenoj dužnosti, uz osporavanje da je opt. AA5 uopšte i znao da ima postavljenog branioca po službenoj dužnosti je neosnovan. Ovo stoga što je opt. AA5 (tada u svojstvu osumnjičenog) imao stručnu odbranu, njemu je branilac postavljen iz reda advokata koji su položili zakletvu i članovi su Advokatske komore. Okolnost da branilac po službenoj dužnosti nije imao pismeno – formalno rešenje o svom postavljenju za branioca po službenoj dužnosti, kod postojanja notorne činjenice da se takva rešenja mogu donositi i usmeno, što je uostalom i učinjeno, a od strane nadležnog organa koji vodi postupak, nije od posebnog značaja.

U žalbama se posebno ukazuje na nedostatak u zapisniku o saslušanju tada osumnjičenog AA5 svih neophodnih pouka i upozorenja, a naročito onih o posledicama koje mogu da uslede nakon date izjave, posebno onih u smislu člana 13 stav 3 ZKP-a, te da osim toga osumnjičenom nisu predočeni ni dokazi koji ukazuju na postojanje osnova sumnje u odnosu na njega. Suprotno stavu žalilaca, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da okolnost da u zapisniku o saslušanju osumnjičenog AA5 nije konstatovano upozorenje iz člana 13 stav 3 ZKP-a, ne dovodi u pitanje zakonitost njegovog iskaza, jer u zapisniku o saslušanju postoji konstatacija da je osumnjičeni poučen o svim pravima koja mu pripadaju u krivičnom postupku, pre svega o pravu na branioca, da nije dužan da iznese svoju odbranu i da odgovara na postavljena pitanja, saopšteno mu je šta mu se stavlja na teret – ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, pa je pozvan da u prisustvu branioca da svoju odbranu. Drugim rečima, po nalaženju ovog suda, u svemu je postupljeno u smislu člana 89 stav 2 ZKP-a, osim što u zapisniku nije konstatovano upozorenje iz člana 13 stav 3 ZKP-a, već je navedeno da je osumnjičeni poučen o svojim pravima. Prema odredbi člana 89 stav 2 ZKP-a, organ koji vrši saslušanje dužan je da osumnjičenom ili okrivljenom saopšti prava iz člana 13 stav 3 ZKP-a, ali nije dužan da u zapisnik o saslušanju unese sadržaj tog člana i njegovu brojčanu oznaku.

Takođe, dužnost je organa da osumnjičenom omogući poverljiv razgovor sa braniocem, a koji razgovor, kako to uostalom potvrđuje i na te okolnosti saslušani svedok – tadašnji branilac osumnjičenog AA5, advokat AB20, je i obavljen. Nije bila zakonska obaveza organa koji vodi postupak da konstatuje da je obavljen poverljiv razgovor. To uostalom proizilazi i iz odredbe člana 89 stav 10 ZKP-a, prema kojoj se na iskazu osumnjičenog ili okrivljenog ne može zasnivati sudska odluka samo ukoliko osumnjičeni ili okrivljeni nije poučen o svojim pravima iz člana 89 stav 2 ZKP-a. Zakonik o krivičnom postupku ne traži da sva prava o kojima se osumnjičeni ili okrivljeni poučava moraju biti uneta u zapisnik u celokupnom zakonskom tekstu, već je dovoljno da se iz zapisnika o saslušanju jasno vidi da je osumnjičeni ili okrivljeni faktički, dakle stvarno upoznat sa tim pravima. Nadalje, ZKP predviđa obavezu unošenja u zapisnik celokupnog teksta samo u odnosu na izjavu osumnjičenog ili okrivljenog iz člana 89 stav 9 ZKP-a, koja se odnosi na prisustvo branioca. Ovaj, žalbama osporeni zapisnik o saslušanju osumnjičenog AA5 nesumnjivo su potpisali, kako sam osumnjičeni AA5, tako i njegov tadašnji branilac po službenoj dužnosti, advokat AB20, ovlašćeno službeno lice koje je saslušavalo osumnjičenog, zapisničar, kao uostalom i zamenik OJT-a, koji bi izvesno, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, u slučaju nekakvih zakonskih nepravilnosti pri saslušanju (u prvom redu branilac i zamenik OJT-a) intervenisali u cilju njihovog otklanjanja ili stavili primedbe, čega u konkretnom slučaju nema.

Prvostepeni sud je, osvrćući se na primedbe date tokom prvostepenog postupka, a koje su se odnosile na osporavanje ovog dokaza, koje su manje-više istovetne žalbenim navodima i kojima se osporava zakonitost ovakvog iskaza, na strani 144 pobijane presude pod tačkama a-ž, dao jasne, nedvosmislene i za drugostepeni sud u potpunosti prihvatljive razloge, zašto ovaj iskaz i ovakav zapisnik smatra zakonitim i prihvatljivim.

Jasno je da upozorenje iz člana 13 stav 3 ZKP-a ulazi u korpus prava koja osumnjičenom ili okrivljenom pripadaju u krivičnom postupku, a prema sadržini osporavanog zapisnika, osumnjičeni je poučen o svim svojim pravima u krivičnom postupku, tako da izostanak zakonskog teksta odredbe člana 13 stav 3 ZKP-a u zapisniku o saslušanju osumnjičenog ne čini taj iskaz, samo zbog toga nezakonitim. Suprotno stavu žalilaca, pravilan je zaključak prvostepenog suda da se radi o zakonitom iskazu iz člana 226 stav 9 ZKP-a koji se može koristiti u krivičnom postupku.

Osporavanje zakonitosti iskaza osumnjičenog AA5 od strane njegovog branioca, advokata AB3, tvrdnjom da je osumnjičeni saslušan od strane Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, a u vreme kada još nije bio donet Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, nije utemeljeno u odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Naime, ZKP-om su regulisani postupci i saslušanje osumnjičenih i okrivljenih od strane ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova i to posebno već pomenutim odredbama člana 89 i 226 ZKP-a. Posebni zakoni koji se tiču organizacije i nadležnosti državnih organa u postupcima protiv učinilaca ratnih zločina (kao i onoga koji se odnosi na organizovani kriminal), ni na koji način ne derogiraju niti supstituišu već pomenute odredbe ključnog zakona koji reguliše pravila krivičnog postupka, a to je upravo Zakonik o krivičnom postupku, kojih se je uostalom i pridržavalo ovlašćeno službeno lice Ministarstva unutrašnjih poslova kada je saslušavalo osumnjičenog AA5. Bez značaja je činjenica da je organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova kojoj je pripadalo ovo ovlašćeno službeno lice bila Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, zbog čega je ovaj žalbeni navod ocenjen neosnovanim.

Nadalje, žalbeni navodi branioca opt. AA i AA2, advokata AB, te opt. AA5 i njegovog branioca advokata AB3, kojima se osporava zakonitost zapisnika o saslušanju osumnjičenog AA5, tvrdnjom da je osumnjičeni bio obmanut, odnosno doveden u zabludu od strane ovlašćenih službenih lica unapred datim obećanjima, da će odmah po saslušanju biti pušten kući da se leči, što potkrepljuju delom iskaza svedoka – tadašnjeg branioca po službenoj dužnosti osumnjičenog AA5, advokata AB20 (čiji iskaz inače u mnogo čemu osporavaju), koji je nakon poverljivog razgovora sa osumnjičenim, bio „iznenađen“ njegovim iskazom koji je potom usledio, uz opisivanje načina saslušanja za koje tvrde da nije bilo zakonito, već da je reč o unakrsnom ispitivanju od strane više lica, ne mogu se prihvatiti. Naime, kako je već napred navedeno, iz sadržine osporavanog zapisnika o saslušanju osumnjičenog AA5, kao i iz iskaza saslušanog svedoka – tadašnjeg branioca, advokata AB20, proizilazi da je saslušanje osumnjičenog sprovedeno u skladu sa odredbama ZKP-a, te da tokom tog saslušanja nije bilo nepravilnosti ili nezakonitosti, kojih da je eventualno bilo izvesno bi izazvale intervenciju njegovog tadašnjeg branioca, koji o sadržini onoga što je osumnjičeni AA5 rekao i o tačnosti unošenja njegovih odgovora u zapisnik odgovara da je tačnost unošenja bila „apsolutna“. Izvesno, osumnjičeni kao i njegov tadašnji branilac su pre početka samog saslušanja znali da će osumnjičeni biti saslušavan na okolnosti ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika na Ovčari, to je uostalom advokatu AB20 rekao i sam osumnjičeni AA5, a to je jasno vidljivo i stoji u uvodu zapisnika koji su potpisali svi prisutni, uključujući i osumnjičenog i njegovog branioca. Iznenađenje branioca sadržajem iskaza osumnjičenog samo po sebi nije razlog da se zbog toga posumnja u tačnost i istinitost iskaza osumnjičenog. Ostali žalbeni navodi koji su napred pomenuti (bolan prst, unakrsno ispitivanje, obećanje i obmana), iskazom branioca, advokata AB20, koji govori o u osnovi korektnom načinu saslušanja, bez prekidanja i bez sa njegove strane uočenih nepravilnosti, koje bi za posledicu imale potrebu za njegovom intervencijom u vidu unošenja primedbi, konstatacija ili spornih momenata u vezi načina saslušanja, ukazuju da takvih nepravilnosti nije bilo. Branilac, kao uostalom i svi drugi prisutni, uključujući tu i samog osumnjičenog, a svakako i zamenika OJT-a, imali su pravo, odnosno obavezu reagovanja u takvim slučajevima, čega nema, već kao što se vidi, zapisnik o saslušanju je potpisan bez ikakvih primedbi.

Tvrdnja nekih žalilaca (u prvom redu branilaca okrivljenih AA, AA2, advokata AB i okrivljenog AA5, advokata AB3) da je reč o neprofesionalnom i nezakonitom ponašanju i obavljanju dužnosti branioca od strane advokata AB20, koji je u svojstvu branioca po službenoj dužnosti pasivno promatrao i nije reagovao na niz propusta i pogrešaka prilikom saslušanja osumnjičenog AA5 i sastavljanja zapisnika o saslušanju, bi imale osnova i mogle da dovedu u sumnju zakonitost postupka pri saslušanju osumnjičenog AA5, pa samim time i njegov iskaz, da je ta tvrdnja potvrđena pravnosnažnom osuđujućom odlukom kojom bi se takve zloupotrebe i kršenja zakona od strane branioca po službenoj dužnosti jedino mogle dokazati.

Nije sporno da navedeni branilac opt. AA5 nije kasnije preduzimao druge radnje u postupku, s obzirom da iz spisa predmeta proizlazi da mu nije dostavljeno rešenje od zadržavanju od 22.04.2003. godine, kao ni rešenje o produženju zadržavanja od 19.05.2003. godine, te da on nije posećivao opt. AA5, kao i da je porodica opt. AA5 angažovala branioca advokata AB3 (iz potpisanog punomoćja se ne vidi kada je ono dato), koji je bio prisutan prilikom njegovog ispitivanja pred istražnim sudijom dana 06.6.2013. godine. Međutim, to nikako ne dovodi u sumnju činjenicu da je opt. AA5, prilikom saslušanja u policiji imao branioca iz reda advokata i da je njegovo saslušanje obavljeno u skladu sa odredbama ZKP. Stoga su i neprihvatljivi navodi žalbe advokata AB da se radilo o braniocu „za jednokratnu upotrebu“.

Sledstveno tome, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da su neosnovani žalbeni navodi žalilaca kojima se osporava zakonitost i pravilnost zapisnika o saslušanju osumnjičenog AA5, sačinjenog u pretkrivičnom postupku u policiji, kroz ukazivanje da je prilikom saslušanja, osumnjičeni bio izložen torturi, da je priznanje bilo iznuđeno, da je bio obmanut, odnosno da mu nije predočeno šta mu se stavlja na teret. Naime, nije logično tvrditi da osumnjičeni nije znao šta mu se stavlja na teret i šta je uopšte predmet saslušanja, već zbog toga što (kako je napred već pomenuto) u uvodu osporavanog zapisnika jasno stoji da je reč o ratnom zločinu protiv ratnih zarobljenika, te se stoga postavlja logično pitanje kako bi uopšte osumnjičeni mogao da odgovara na pitanja o nečemu o čemu ništa ne zna, niti ima ikakve veze sa tim.

Žalbama opt. AA5, njegovog branioca, advokata AB3, branioca opt. AA i AA2, advokata AB, opt. AA7 i njegovog branioca, advokata AB5, opt. AA6 i njegovog branioca advokata AB4, osporava se i sadržina zapisnika o saslušanju op. AA5, datog u pretkrivičnom postupku, za koji se tvrdi da je netačan i nelogičan i to kako u odnosu na samog tada osumnjičenog AA5, u prvom redu u pogledu njegovog statusa kao borca, vremena kada je bio na ratištu kod Vukovara, uniformi i opremi koju jeste odnosno nije zadužio i imao u vreme događaja koji je predmet ovoga postupka, tako i u pogledu opisa samog streljanja na Grabovu, uloge opt. AA5 u tom događaju, njegovog ponašanja i radnji, lica koja je tamo video i njihovih radnji i ponašanja, vremena koje je proveo na Grabovu, odnosno na Ovčari, a sve to kroz analizu sadržine iskaza opt. AA5. Žalbama se zapravo tvrdi da ništa od toga što je u zapisniku navedeno nije tačno, te da je ceo taj zapisnik u osnovi obična konstrukcija policije koja je prethodno razgovarala sa nekim licima koja su bila u Vukovaru na ratištu i dala neke elemente na osnovu kojih je policija proizvoljno „složila priču“ i stavila je u usta tada osumnjičenom AA5. Suprotno stavu žalilaca, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je zaključak prvostepenog suda kojim, nakon svestrane analize, utvrđuje da je iskaz osumnjičenog AA5 od 18.04.2003., u svemu zakonit i da se na njemu i njegovoj sadržini može zasnivati sudska odluka, u potpunosti je prihvatljiv i za ovaj sud. Prvostepeni sud je detaljno na stranama 140-143 presude obrazložio zašto nije ni logično ni moguće da su ovlašćena službena lica policije iskonstruisali ceo zapisnik, nudeći o tom svom stavu niz logičnih zaključaka koji se odnose na utvrđivanje i postojanje nekih kontrolnih činjenica i dokaza kojima se dodatno potvrđuje tačnost iskaza okr. AA5. To su npr. devojačko prezime supruge jednog od ubijenih (_) i činjenica da je ona išla sa njim u srednju školu, detalji prilaznog puta do Grabova, karakteristični nadimci nekih lica („_“, „_“ ili „_“, „_“-čiji je brat bio u ZNG – reč je o okrivljenom AA6), što, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, a prihvata i Apelacioni sud u Beogradu, može da zna samo neko ko je bio na mestu događaja i u to vreme, a to je upravo opt. AA5. Stoga je ovaj sud prihvatio zaključak prvostepenog suda da iskaz opt. AA5, dat u pretkrivičnom postupku, nije nezakonit, niti je pribavljen upotrebom nedozvoljenih sredstava, a da su navodi koje je on dao u svojoj odbrani u kasnijem toku krivičnog postupka, kojima je negirao da je bio na Grabovu iskonstruisani i dati u cilju izbegavanja krivice.

4.2. Razlozi za zaključak da je dodeljivanje statusa „svedoka saradnika“ izvršeno u skladu sa odredbama ZKP-a i da nije bilo razloga da se u toku postupka taj status oduzme

U više žalbi optuženih i njihovih branilaca osporava se prvenstveno odluka prvostepenog suda o davanju statusa „svedoka saradnika“ svedoku saradniku br. 1 i svedoku saradniku br.2, jer oni, po tvrdnjama žalilaca, ne ispunjavaju zakonom propisane uslove za dobijanje i zadržavanje tog statusa. U vezi s tim, u žalbama se, pre svega, navodi da je svedok saradnik br.1., koji je prvi dobio taj status, u svom iskazu, između ostalog, teretio i svedoka saradnika br.2, koji je tada imao svojstvo osumnjičenog, a obojica su imali istog branioca, advokata AB21, prepoznajući u takvoj situaciji koliziju odbrana, odnosno postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 3 ZKP-a, (član 438. stav 1. tačka 5. sada važećeg ZKP), jer je glavni pretres održan bez lica čije je prisustvo obavezno. Ovakvi navodi žalbi nisu prihvatljivi za Apelacioni sud u Beogradu. Naime, prema odredbama člana 69 stav 1 ranije važećeg ZKP-a, više okrivljenih mogu imati zajedničkog branioca samo ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane. Dakle, navedena odredba odnosi se na lica sa statusom okrivljenog, što u konkretnoj situaciji nije slučaj, jer oba lica o kojima je reč imaju status svedoka saradnika, čiji su iskazi dati u svojstvu osumnjičenih prema odredbama člana 504c stav 4 ZKP izdvojeni iz spisa predmeta. Procesnim zakonom nije zabranjeno da dva i više svedoka saradnika imaju istog branioca, posebno obzirom na njihove obaveze propisane članom 504đ stav 1 i 2 ZKP-a (koji je važio u vreme prvostepenog postupka), zbog čega se na ova lica ne može analogijom primeniti odredba člana 69 stav 1 ZKP-a. Dakle, stoga nisu osnovani žalbeni navodi da je time, što je isti branilac branio dvojicu osumnjičenih lica, pri čemu je jedan osumnjičeni stekao svojstvo svedoka saradnika pre drugog, učinjena pomenuta bitna povreda odredaba krivičnog postupka, budući da se navedena procesna povreda odnosi na glavni pretres, kada su oba ova lica već imala svojstvo svedoka saradnika, a ne okrivljenih, pa da bi se zbog toga eventualno i moglo postaviti pitanje „kolizije njihovih odbrana“ i procesne povrede na koju se ukazuje.

Neosnovani su i navodi žalbi da su oba svedoka saradnika, zbog razloga koji se navode u žalbama, morali u toku krivičnog postupka izgubiti taj status. Naime, status svedoka saradnika koji je dobijen na početku ovog krivičnog postupka u odnosu na oba svedoka saradnika, dobijen je na osnovu odgovarajućih odredbi Zakonika o krivičnom postupku i suštinski nije kompromitovan prigovorima odbrane tokom celog postupka i žalbenim navodima kojima se pokušavaju i u ovoj fazi postupka osporiti razlozi i osnovi za dobijanje tog statusa i njegovo zadržavanje u daljem toku postupka.

Osim toga, pojedini branioci optuženih su i na pretresu pred drugostpenim sudom predlagali da Apelacioni sud u Beogradu obojici svedoka saradnika oduzme taj status, navodeći za to i odgovarajuće razloge, a u vezi s tim, ovaj sud napominje da nijedna odredba ZKP ne ovlašćuje drugostepeni sud, čak i u slučaju da su za to ispunjeni uslovi, da nekom licu oduzme status svedoka saradnika. Međutim, ovaj sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se svedocima saradnicima oduzme taj status, a o tome zbog čega su iskazi svedoka saradnika valjani dokazi, za razliku od žalbenih navoda optuženih i njihovih branilaca koji tvrde suprotno, i zbog čega je pravostepeni sud pravilno postupio kada je njihove iskaze prihvatio i na njima zasnovao prvostepenu presudu u osuđujućem delu, biće reči u nastavku obrazloženja ove presude.

4.3. Razlozi za odbijanje žalbi u odnosu na ostale bitne povrede odredaba krivičnog postupka

Žalbom branioca opt. AA i AA2, advokata AB pobija se prvostepena presuda zbog postojanja bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP-a (član 438. stav 1. tačka 2. važećeg ZKP), a koja se sastoji u tome što je izreka pobijane presude nerazumljiva, jer u izreci nema opisanih subjektivnih okolnosti iz kojih bi se videlo da je krivično delo skrivljeno, u kojem slučaju, a kako to tvrdi ovaj branilac, zapravo nema ni krivičnog dela. Suprotno stavu branioca, drugostepeni sud nalazi da su u izreci prvostepene presude jasno opisane radnje izvršenja krivičnog dela za koje su između ostalog i opt. AA i AA2 oglašeni krivima iz kojih se na nesumnjiv način mogu utvrditi sva bitna obeležja krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ u vezi sa članom 22 KZ, i to, kako ona objektivna, tako i subjektivna obeležja ovog krivičnog dela. Apelacioni sud nalazi da su bitni elementi ovog krivičnog dela jasno opisani u odnosu na svakog od optuženih, zbog čega su suprotni žalbeni navodi ocenjeni neosnovanim.

Neosnovano se žalbom branioca opt. AA i AA2, advokata AB, kao i samog opt. AA ukazuje da je izreka pobijane presude nerazumljiva i protivrečna razlozima u pogledu činjenice da su opt. AA i AA2 imali status i zvanje komandanta odnosno zamenika komandanta Teritorijalne odbrane Vukovara, jer je prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, u izreci presude jasno naveo da su ova dvojica optuženih prilikom izvršenja krivičnog dela postupali u navedenom svojstvu, dok je u obrazloženju presude naveo jasne i argumentovane razloge u pogledu ove činjenice, koji razlozi su prihvatljivi i za ovaj sud. S obzirom da je pitanje njihovog svojstva i činjenično pitanje, o ovome će biti više reči kod obrazlaganja žalbi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Apelacioni sud je razmatrao i navode žalbi kojima se ukazuje i na neke druge bitne povrede odredaba krivičnog postupka, ali je našao da prvostepeni sud nije učinio bitne povrede koje se navode u žalbama, te je žalbe, kojima se prvostepena presuda pobija po ovom osnovu, odbio kao neosnovane.

4.4. Standard u pogledu dokazanosti pojedinih činjenicama

Kada je u pitanju dokazivanje radnji pojedinih optuženih u izvršenju krivičnog dela, a s obzirom i na razlike u iskazima svedoka saradnika u pogledu određenih činjenica, koje iskaze je cenio sa posebnom pažnjom, te imajući na umu da je prvostepeni sud činjenično stanje utvrđivao na osnovu raletivno malog broja dokaza, ovaj sud je morao na početku postaviti određeni standard u pogledu dokazanosti pojedinih činjenica. Pre svega, treba poći od činjenice da je Tužilaštvo za ratne zločine optužnicu za veći broj lica i veći broj krivičnopravnih radnji zasnovalo na relativno malom broju dokaza, a prvenstveno na iskazu opt. AA5 datog u policiji i iskazima svedoka saradnika. Od ostalih dokaza, optužnica se temelji na iskazima određenih svedoka i nekoliko materijalnih dokaza. Osim toga, u iskazima svedoka saradnika br.1 i svedoka saradnika br.2, koji su, pored iskaza opt. AA5 iz policije, ključni dokazi (kako ih ocenjuje i prvostepeni sud), postoje određene razlike, na koje je ukazano i u obrazloženju prvostepene presude ( u delu pod naslovom: „Ocena iskaza svedoka saradnika“ - str.207-2016). Naime, razlike u iskazima svedoka saradnika tiču se mesta gde je ubijena _, opisa odlaska _ na Grabovo, vremena kada je svedok saradnik br.2 otišao na Grabovo, činjenice da li su ratni zarobljenici prilikom streljanja stajali ili ležali pored iskopane rupe, vremena kada je svedok saradnik br.1 izvodio iz hangara i ubijao ratne zarobljenike, te činjenice da li je OO4 bio u streljačkom stroju i ubijao ratne zarobljenike. Osim toga, u iskazima svedoka saradnika datim u toku prvostepenog postupka postoje i određene manje razlike u pogledu učešća pojedinih lica u pojedinim radnjama, pa tako npr. svedok saradnik br.1. u svom iskazu pred Tužiocem za ratne zločine 25.12.2003. godine (pre dobijanja statusa „svedoka saradnika“) pominje devet lica koja su bila u špaliru i udarala ratne zarobljenike (među njima su opt. AA9, LjLj1 i AA4), dok na glavnom pretresu dana 31.8.2004. godine pominje sedam lica, ali ne pominje opt. AA4, da bi ga kasnije pominjao u svim iskazima.

S obzirom na izneto, a polazeći od činjenice da su oba svedoka saradnika nesporno učestvovali u radnjama izvršenja krivičnog dela, te da su status „svedoka saradnika“ i prihvatili prvenstveno da bi izbegli krivično gonjenje za učinjeno krivično delo, te uzimajući u obzir da i prvostepeni sud nije prihvatio iskaz svedoka saradnika br.1 kada je u pitanju učešće opt. OO4 u streljanju ratnih zarobljenika, a koji je oslobođen od optužbe, ovaj sud je njihove iskaze cenio sa posebnom pažnjom i pošao od toga da samostalni iskaz svakog od njih nije dovoljan za dokazivanje radnji pojedinih optuženih, ako to nije potvrđeno i iskazom drugog svedoka saradnika, ili još nekim drugim dokazima. Osim toga, ovaj sud je imao na umu i to da je svedok saradnik „osetljivo“ i specifično dokazno sredstvo, a posebno zbog činjenice šta je motiv da prihvati taj status, te uzimajući u obzir sve prethodno izneto u vezi sa svedočenjem svedoka saradnika u konkretnom slučaju, a pre svega razlike u njihovim iskazima, kao i činjenicu da je od strane veštaka neuropsihijatra utvrđeno da kod svedoka saradnika br.1 postoje crte osvetoljubivosti, ovaj sud je bio posebno oprezan kada je u pitanju izvesnost u pogledu dokazanosti pojedinih činjenica o kojima su oni svedočili. Drugim rečima, ovaj sud u konkretnom slučaju nije mogao prihvatiti kao dovoljno pouzdano da se samo iskazom jednog svedoka saradnika dokazuje učešće nekog optuženog u radnji izvršenja krivičnog dela, ukoliko učešće tog optuženog drugi svedok saradnik uopšte ne spominje, a ne postoji ni neki drugi dokaz. Naime, iako je iskaz svedoka saradnika zakonito dokazno sredstvo i da se nekada utvrđivanje određenih činjenica može dokazivati i iskazom samo jednog svedoka saradnika, ovaj sud je, s obzirom na sve prethodno navedeno, ocenjujući dokazanost pojedinih radnji optuženih, u konkretnom slučaju pošao od standarda da nije dovoljno da se samo iskazom jednog svedoka saradnika dokazuje učešće nekog optuženog u određenoj radnji. Drugim rečima, iako je prihvatio iskaze svedoka saradnika, a posebno u pogledu činjenica o kojima identično svedoče, te kada su njihovi iskazi u skladu sa drugim dokazima, drugostepeni sud je pošao od toga da je za dokazivanje određene radnje krivičnog dela potrebno da učešće nekog optuženog u izvršenju te radnje potvrđuju ili oba svedoka saradnika ili da se pored iskaza jednog svedoka saradnika to dokazuje i još nekim drugim dokazima.

4.5. Razlozi za odbijanje žalbi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

Neosnovano se žalbama opt. AA i njegovog branioca, advokata AB, kao i branioca opt. AA2, advokata AB, opt. AA8 i njegovog branioca advokata AB6 i branioca opt. AA9, advokata AB7 pobija prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, dokazima izvedenim na glavnom pretresu i njihovom svestranom ocenom, nesporno utvrdio sve odlučne činjenice o značaja za pravilno presuđenje ove krivične stvari u odnosu na opt. AA, AA2, AA8 i AA9. Naime, na osnovu iskaza opt. AA5 datog u policiji, iskaza svedoka saradnika br.1 i svedoka saradnika br.2, te drugih dokaza, nesumnjivo je utvrđeno da su opt. AA, AA2, AA8 i AA9 u svemu postupali na način opisan u izreci prvostepene presude.

4.5.1. Utvrđeno činjenično stanje u odnosu na radnje opt. AA i AA2

Suprotno navodima žalbi, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud na okolnost postojanja TO Vukovar, kao i ko je, kada i kako bio i postao njen komandant, odnosno zamenik komandanta, te da li su i opt. AA i AA2 u navedenim zvanjima i svojstvima tako i postupali tempore criminis na poljoprivrednom dobru Ovčara, odnosno na Grabovu, a kako je to i opisano u izreci pobijane presude, izveo, pravilno ocenio i zaključio da je na području Vukovara neposredno po započinjanju oružanog sukoba kao i za vreme njegovog trajanja postojala TO Vukovara, kao i TO Petrove gore (jednog od delova Vukovara), kao u ostalom i nekih drugih mesta, da je TO imala svoju komandnu strukturu, da je u početku na čelu TO Vukovara bio SS5, a negde početkom novembra 1991. godine komandant TO je postao opt. AA, kome je zamenik bio opt. AA2. U vezi s tim, prvostepeni sud je, između ostalog, citirao i cenio iskaze npr. svedoka saradnika br.2, opt. LjLj1, svedoka: SS5 do SS19, te zaštićenih svedoka D.V. i M.D. Apelacioni sud je posebno imao na umu da se žalbama u tom delu zapravo napada pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, pa je u tom smislu prihvatio stav prvostepenog suda, koji je upravo na osnovu tih iskaza utvrdio činjenično stanje, jer je reč o licima koji su bili neposredno uključeni i prisutni u vreme i na mestu kada su se dešavali događaji i to, kako oni koji su prethodili krivičnom delu koje je predmet ovog postupka, odnosno u vreme izvršenja ovog krivičnog dela, kao i to da je reč o licima od kojih su neki meštani Vukovara, drugi visoki funkcioneri tadašnje SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem ili pripadnici JNA – vojnici i oficiri.

Osim toga, i niz pisanih dokaza – npr. Naređenje Komande OG „Jug“ od 21.11.1991. godine ili Naređenje Komande 1 VO od 18.11.1991. godine, koja se između ostalog upućuju i dostavljaju i komandantu TO Vukovara, ukazuju na postojanje TO Vukovara. O tome se piše i u Naređenju 1 Vojne oblasti o pretpočinjavanju jedinica TO od 21.11.1991. godine, ukazuje, i po mišljenju Apelacionog suda u Beogradu, na pravilan zaključak prvostepenog suda o stvarnom postojanju, operativnosti i funkcionalnosti jedinica TO Vukovara. Stoga su neosnovani žalbeni navodi optuženih i branilaca kojima se osporava postojanje Teritorijalne odbrane Vukovara. Zaista, postavlja se logično pitanje zbog čega bi se inače naredbe JNA i to sa operativnom sadržinom kojima se traži učešće jedinica TO Vukovara (npr. o pretpočinjavanju jedinica TO ili o jačanju discipline) uopšte dostavljale nekoj komandi ili nekoj jedinici koja ne postoji i nekom komandantu koji njome ne komanduje. Iskazi svedoka i to ne samo svedoka saradnika, već i „običnih“ svedoka, kao i nekih od okrivljenih, kao na primer opt. LjLj1, a reč je o licima koja po pravilu nemaju razloga da govore neistinu (ovo tim pre što dobar deo njih su zapravo poreklom Vukovarčani), dakle nisu pripadnici JNA i naročito ne njenih bezbednosnih struktura, koje su kako to tvrdi žalilac – opt. AA, „montirale“ ovaj postupak i njega – opt. AA i opt. AA2 promovisale za nepostojeće rukovodstvo nepostojeće TO Vukovara, upravo potvrđuju ove pisane dokaze i na saglasan i logičan način potvrđuju navod prvostepene presude o postojanju TO Vukovara i o komandnoj ulozi opt. AA kao komandanta TO i opt. AA2 kao zamenika komandanta TO.

Tvrdnje branioca opt. AA i AA2, advokata AB i samog okr. AA da on nije smenio SS5 sa mesta komandanta TO Vukovara opovrgnute su, a kako je to u ostalom iscrpno obrazložio prvostepeni sud, iskazima svedoka saradnika saradnika br.1 i svedoka saradnika br.2, te iskazima drugih brojnih svedoka, u najvećoj meri istih onih koji su govorili o postojanju TO Vukovara i o opt. AA i AA2 kao komandantu i zameniku komandanta TO, o čemu je prvostepeni sud opširno govorio sa citiranjem delova iskaza tih svedoka, kao i opt. AA5 i opt. LjLj1, a što je navedeno na stranama 80 – 92 pobijane presude, a što u potpunosti prihvata i drugostepeni sud.

Prilikom osporavanja utvrđenog činjeničnog stanja u pobijanoj presudi, žalbama branioca opt. AA i AA2, a posebno žalbom samog opt. AA se insistira i na različitostima, nelogičnostima i protivrečnostima u iskazima nekih od saslušanih svedoka, kao i svedoka saradnika u delu u kojem se osporava učešće i uloga opt. AA i AA2 u odnosu na sam događaj na Ovčari, odnosno na Grabovu. U prvom redu, ukazuje se na nelogičnosti koje se odnose na način, mesto i lice koje je ubilo _, koju je ubio „LjLj8“, ali se u presudi ne utvrđuje da li je to LjLj8 ili LjLj8 sa Karaburme, ukazuje se na, po mišljenju žalilaca, propust prvostepenog suda da pažljivije prouči i valorizuje ulogu vojne policije, ukazuje na iskaze svedoka koji govore o postojanju, aktivnostima i ulozi vojne policije na Ovčari, osporavaju iskazi svedoka koji govore o opt. AA kao komandantu TO i njegovoj odgovornosti u odnosu na događaje na samom poljoprivrednom dobru Ovčara, ukazuje na odgovornost 80-te motorizovane brigade JNA u čijoj zoni odgovornosti je bilo poljoprivredno dobro Ovčara, insistira na pitanju ko je, kome i kako predao zarobljenike, kada su oni prešli u nadležnost „tzv. TO Vukovar“, ko je naredio i kako je vršen odabir lica koja će vršiti streljanje, ko je naređivao pripadnicima dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“, da li su u streljanju između ostalih učestvovali i pripadnici JNA. Takođe, osporava se uloga i autoritet opt. AA i AA2, kao nepostojećih komandanta i zamenika komandanta TO Vukovara i njihov navodni autoritet, ukazuje na protivrečnosti koje se po mišljenju žalilaca sastoje u vremenu kada je počeo odvoženje zarobljenika iz hangara na Grabovo i likvidacija tih zarobljenika (16,00 – 16,30 sati), a predaja i obezbeđenje ratnih zarobljenika od strane 80-te motorizovane brigade je, prema navodima iz žalbi, završeno u 22.35 časova, što, kako tvrde žalioci, upravo govori o važnoj ulozi ove jedinice JNA u događajima na Ovčari. Osim toga, osporava se autentičnost dnevnika – ratnog i operativnog 80-te motorizovane brigade JNA, ukazuje na nadimak „aa8“, jednog od vojnika te jedinice, insistira se na stavu da je kadrovsko i organizaciono stvaranje TO Vukovara počelo kasnije, te da u početku nije bilo nikakvih jedinica, već samo personalnih poslova, prigovara postupku prvostepenog suda koji nije učinio više na obezbeđenju svedoka – lica odnosno vozača građevinske mašine - utovarivača koja je iskopala rupu na Grabovu ispred koje su nešto kasnije streljani zarobljenici, a potom i zatrpani u toj rupi.

Suprotno ovakvim žalbenim navodima, Apelacioni sud nalazi da je dokazima koje je izveo prvostepeni sud, iscrpno ih citirao i jasno ocenio, na nesumnjiv način utvrđeno da su opt. AA i AA2 imali i ispoljavali svoju komandnu ulogu i na samoj Ovčari, te da su i sami preduzeli određene konkretne radnje izvršenja, kako je to u ostalom i opisano u izreci prvostepene presude. O tome govore iskazi svedoka saradnika br.1 i svedoka saradnika br.2, komandanta 80-te motorizovane brigade, SS, zatim niz saslušanih svedoka – oficira JNA, kao što su SS20 i SS21, oštećeni OO6 (koji je bio pripadnik hrvatskih oružanih snaga), pa i opt. LjLj1 i AA5, a u određenoj meri i iskazi svedoka SS22 i SS23, a o tim okolnostima govori i okrivljeni, sada pokojni, AA7P prilikom saslušanja u istražnom postupku. Zaključivanje prvostepenog suda o postojanju „faktičkog autoriteta“ kod opt. AA i AA2, se žalbama ne dovodi u sumnju. Ovi okrivljeni imaju, a kako je to pravilno uočio prvostepeni sud, moć da neke od zarobljenika izdvoje i spasu od streljanja, da neke vrate nazad, da traže „garancije“ kao npr. od opt. LjLj1 o „kvalitetu“ zarobljenika i „podobnosti“ da bude spašen, što sve govori, uz zaključke koje je na stranama 204 – 205 prvostepene presude naveo taj sud, o nespornom autoritetu i konkretnim radnjama koje su opt. AA i AA2 činili, pa samim time i njihovoj rukovodećoj ulozi na poljoprivrednom dobru Ovčara. U žalbama se insistira na razlikama u nebitnim činjenicama i pokušava se izvesti zaključak o protivrečnosti u pogledu odlučnih činjenica, koje su po oceni drugostepenog suda u ovom delu pobijane presude pravilno utvrđene i ocenjene.

Što se pak tiče vremena povlačenja obezbeđenja postavljenog od strane pripadnika JNA, kako je to i navedeno u taktičko – operativnom dnevniku 80-te motorizovane brigade (22,35 sati), a kako je to i objašnjeno u pobijanoj presudi na stranama 219 – 220 i kako je utvrđeno saslušanjem lica koje je i unelo tu belešku (kapetan SS24) vreme kada je on napisao tu belešku, a ne vreme izdavanja same nadredbe. Stav odbrane ovih optuženih koji proizilazi i iz izjavljenih žalbi da je ovaj događaj „nameštaljka“ JNA i generala SS25, tadašnjeg načelnika Uprave za bezbednost JNA se kod izostanka bilo kojeg relevantnog dokaza koji bi to potkrepio, ocenjuje neosnovanim.

O ulozi i radnjama opt. AA i AA2 na Ovčari i na Grabovu izjašnjavao se opt. AA5 u svom iskazu iz policije, u kojem je, između ostalog, naveo da je opt. AA postavljen na mesto komandanta TO Vukovara kada je smenjen SS5, a da je njegov zamenik bio opt. AA2 da je oficir JNA, koji je došao na Ovčaru, razgovarao sa opt. AA i AA2, da je njima preneta poruka sa Grabova da je nestalo municije, te da je video da su ova dvojica optuženih učestvovala u streljanju desetak ratnih zarobljenika kod hangara na Ovčari. O tome kakva je bila uloga opt. AA i AA2, te koje su radnje oni preduzimali na Ovčari i na Grabovu, detaljno su se izjašnjavali oba svedoka saradnika, koji su u svim iskazima u toku postupka, pa i u iskazima datim na pretresu pred drugostepenim sudom, bili kategorični da su ova dvojica optuženih u svemu postupali na način opisan u izreci prvostepene presude.

4.5.2. Utvrđeno činjenično stanje u odnosu na radnje opt. AA8

Neosnovano se žalbama opt. AA8 i njegovog branioca advokata AB6 pobija prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a navodi žalbi su prvenstveno usmereni na pobijanje tačnosti i istinitosti iskaza svedoka saradnika br.1 i svedoka saradnika br.2, koji su, kako se to tvrdi u žalbama, smatraju isključivim dokazima za osuđujuću presudu u odnosu na opt. AA8. Suprotno navodima žalbi, pravilno je prvostepeni sud našao da je opt. AA8 bio u špaliru i tukao zarobljenike koji su prolazili kroz špalir, zasnivajući taj zaključak u prvom redu na iskazu svedoka saradnika br.2, koji je i nakon suočenja sa opt. AA8 potvrdio svoj prvobitni iskaz. Odbranu opt. AA9, koji tvrdi, da je kasnije došao na Ovčaru, da su u tom trenutku zarobljenici već bili u hangaru i da nije bilo špalira, opovrgava u svojoj odbrani i opt. AA9, koji navodi da je u vreme kada je on – AA9 bio u špaliru, video je opt. AA8, što dodatno potkrepljuje iskaz svedoka saradnika br.2, koji tvrdi da je video opt. AA8 u špaliru i da je video da je i on udarao ratne zarobljenike. Stoga je pravostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio iskaz svedoka saradnika br.2 u odnosu na radnje koje je ispred hangara preduzimao opt. AA8. Neosnovano se žalbama opt. AA8 i njegovog branioca osporava prvostepena presuda i u delu gde je utvrđeno prisustvo opt.AA8 na Grabovu, kao i utvrđenje prvostepenog suda da je opt. AA8 zaklao jednog od zarobljenika, te da je nakon streljanja prilazio do rupe sa leševima i pucao u one koji su davali znakove života. Da je opt. AA8 zaklao jednog zarobljenika prvostepeni sud je utvrdio na osnovu iskaza svedoka saradnika br.1, koji je osim opt. AA( kao izvršioce u ubijanju zarobljenika klanjem označio još i opt. LjLj i NN lice sa nadimkom „nn“. Ovaj svedok saradnik je naveo da je opt. AA8 i „overavao“ streljane zarobljenike. Taj deo iskaza svedoka saradnika br.1 potvrđen je i iskazom svedoka saradnika br.2, koji takođe navodi opt. AA8 kao lice koje je bilo na Grabovu i „overavalo“ streljane zarobljenike. Svedoci saradnici daju i relativno saglasan opis izgleda opt. AA8, kojeg inače dobro poznaju, a koji se poklapa sa grubim opisom izgleda nepoznatog lica koje je, i po iskazu okr. AA5 datog u policiji (a koji inače ne poznaje opt. AA8), nakon streljanja „overavalo“ zarobljenike koji su pokazivali znakove života.

Osporavanje ovih iskaza u žalbama vršeno je kroz ukazivanje na delove nalaza i mišljenja sudsko-medicinskih veštaka koji ne ukazuju na postojanje reznih rana na ekshumiranim telima. Suprotno žalbama, razlozi koji su s tim u vezi dati na stranama 173-175 prvostepene presude, u svemu su prihvatljivi i za drugostepeni sud i svode se na uvažavanje mišljenja dr. Budakova da se u četiri slučaja od 200 obdukovanih tela uzrok smrti ne može klasifikovati zbog odmaklih lešnih promena i znatnih nedostataka mekih tkiva, što onemogućava utvrđivanje eventualnog postojanja ubodno – reznih rana na objektivan način, uz postojanje još tri slučaja u kojima su kod jednog leša kao uzrok smrti konstatovane ubodne rane glave, vrata i torza, a kod ostala dva kombinovane povrede – ubodno – strelne rane. Kod postojanja iskaza svedoka saradnika u tom delu, uz činjenicu da postojeći materijalni dokazi ne isključuju takve iskaze i izostanak materijalnih dokaza koji bi potvrđivali suprotno tim iskazima, drugostepeni sud smatra ove žalbene navode neosnovanim.

Što se pak tiče „overavanja“ onih ratnih zarobljenika koji su pokazivali znakove života, žalbama se posebno ukazuje na izostanak revolverske municije – čaura među municijom pronađenom na mestu streljanja. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da su iskazi oba svedoka saradnika saglasni u pogledu ključne činjenice, a to je da je vršena „overa“ i da je to radilo svedocima poznato lice – opt. AA8, da „overavanje“ potvrđuje i opt. AA5, koji ne navodi o kojem je licu reč, te da ne postojanje revolverske municije, odnosno čaura među čaurama koje su pronađene na mestu događaja suštinski ne dezavuiše ove iskaze, a objašnjenje koje je dao prvostepeni sud s tim u vezi prihvatljivo je i za drugostepeni sud. I po mišljenju drugostepenog suda, odlučna činjenica važna za postojanje krivičnog dela u ovom slučaju jeste pucanje u eventualno preživele ratne zarobljenike nakon streljanja, a ne da li je pucanje u zarobljenike bilo iz revolvera, pištolja ili automatskog pištolja.

Žalbama opt. AA8 i njegovog branioca ponavlja se i navod iz odbrane opt. AA8 da je ovaj optuženi nakon kratkog boravka na Ovčari zajedno sa opt. AA3 (koji inače u to nije siguran), otišao na večeru kod Vukovarčanke SS26 zajedno sa kapetanom SS7. Upravo iskazima pomenutih svedoka (SS7 i SS26) osporen je ovaj deo odbrane opt. AA7 i osnovanost ovog žalbenog navoda. Primedbe žalilaca da svedokinja SS26 koja je srpske nacionalnosti i dalje živi u Hrvatskoj, što može da kompromituje tačnost njenog iskaza, kao i da je svedok SS7 poricanjem te večere hteo da se distancira od opt. AA8 kao i drugih optuženih protiv kojih se vodi postupak za ratni zločin u vreme kada i protiv svedoka SS7 pred MKTJ-om, se i po mišljenju Apelacionog suda u Beogradu, samo zbog tog razloga ne mogu prihvatiti kao osnovane.

Pozivanje na iskaz svedoka – oštećenog Vilima Karlovića kojeg je, kako to sam svedok tvrdi, spasao svedok saradnik br.1, a sutradan u Vukovaru, kada mu je zapretila likvidacija od nekih „četnika“, bio je spašen od strane opt. AA8 i OO1, što govori o pozitivnoj ličnosti opt. AA8, nije od posebnog značaja kada se imaju u vidu već pomenuti dokazi, a prvostepeni sud je dao prihvatljivo obrazloženje zašto je moguće da je dan ranije opt. AA8 učestvovao u streljanju ratnih zarobljenika, a sutradan spašavao jednog takvog ratnog zarobljenika. Pomenuti svedok SS4 je saslušan i na pretresu pred drugostepenim sudom, a u svom iskazu je uglavnom govorio o tome kako je od strane „aa8“, tj. opt. AA8 i „LjLj9“, tj. opt. OO1 spašen, ali nema nikakvih neposrednih saznanja o radnjama opt. AA8 na Ovčari, odnosno na Grabovu. Ovaj svedok je i na pretresu pred drugostepenim sudom posebno istakao da je njegovo mišljenje da „aa8“ i „ljlj9“ sigurno nisu mogli bezočno ubijati i streljati ljude a da se sutradan bore za njegov život. Međutim, njegov iskaz nije mogao dovesti do utvrđivanja drugačijeg činjeničnog stanja u odnosu na ono koje je utvrdio prvostepeni sud, s obzirom na dokaze kojima se utvrđuje krivica opt. AA8.

Ne mogu se prihvatiti navodi iz završne reči branioca opt. AA8, koji tumačenjem dela iskaza svedoka saradnika br.1 pred Haškim trinunalom od 01.3.2006. godine (str. 30) zaključuje da je svedok saradnik br.1 odveden u zatvor pod pritiskom opt. AA8, te da je to, s obzirom da je osvetoljubiv, razlog što se sveti opt. AA8 i lažno ga tereti. Naime, iz sadržine pomenutih transkripta od 01.3.2006. godine proizlazi da je svedok saradnik pitan u vezi s tim koliko dugo je čuvao istinu o događajima na Ovčari, i koliki je to za njega bio teret, a on je objasnio da je ta za njega bio veliki teret, sve do njegovog hapšenja i odvođenja u zatvor u Novom Sadu, a da je do tada, pod pritiskom opt. AA8, skrivao pravu istinu. Naime, svedok saradnik br.1 je u svojim iskazima u toku ovog postupka objasnio da je zbog dogovora između njega, opt. AA8 i drugih optuženih on u početku govorio o navodnoj večeri kod SS26, gde su bila određena lica, pa i kapetan SS7, te da je kasnije, kada je dobio status svedoka saradnika, rekao istinu o događajima na Ovčari.

4.5.3. Utvrđeno činjenično stanje u odnosu na radnje opt. AA9

Neosnovano se žalbom branioca opt. AA9 advokata AB7 pobija prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je prvostepeni sud, dokazima izvedenim na glavnom pretresu i njihovom svestranom ocenom nesumnjivo utvrdio da je opt. AA9 preduzeo radnje opisane u izreci pobijane presude. Naime, odlučne činjenice koje se tiču krivice opt. AA9 utvrđene su iz iskaza svedoka saradnika br.1 i iskaza oštećenog svedoka SS1. Osim toga, i svedok saradnik br.2 u svom iskazu potvrđuje da je opt. AA9 bio na početku špalira i da je pretresao ratne zarobljenike, odnosno oduzimao stvari od zarobljenika, a li se ne izjašnjava o tome da li je i on tukao ratne zarobljenike. Pre svega, treba istaći da je nesporno prisustvo opt. AA9 na Ovčari, a i on sam priznaje da je pretresao ratne zarobljenike u špaliru ali negirajući da je udarao zarobljenike. Međutim, krivica opt. AA9 se dokazuje iskazom svedoka saradnika br.1, koji sam za sebe priznaje da je bio u špaliru i da je tukao zarobljenike, prepoznajući u licima koja su bila u špaliru i tukla zarobljenike, a među njima i opt. AA9, te iskaza oštećenog SS1, koji tvrdi da ga je opt. AA9 ošamario, a da je video da je udarao i druge zarobljenike rukama i nogama i da im je uzimao novac. Navodi iz žalbe branioca opt. AA9 da je oštećeni SS1 „podmetnuti svedok“ iz kojeg govori mržnja, a da se svedoku saradniku br.1 ne može verovati, jer je višestruki ubica koji sebe spašava, ne nudeći osim takvih tvrdnji i dokaze kojima bi potkrepili žalbene navode, ne mogu se prihvatiti. S druge strane, iskaz svedoka – oštećenog SS2 i njegov korektan odnos prema opt. AA9 u toku postupka, te činjenica da ovaj svedok ne tereti opt. AA9, ne dovodi u sumnju tačnost pomenutih iskaza i pravilan zaključak prvostepenog suda sa tim u vezi, tj. utvrđenje da je opt. AA9 izvršio krivično delo kako je to i opisano u izreci prvostepene presude.

4.5.4. Ocena iskaza svedoka saradnika

S obzirom da je prvostepeni sud pobijanu presudu u osuđujućem delu u najvećem delu zasnovao na osnovu iskaza svedoka saradnika br.1 i svedoka saradnika br.2, a da se žalbama većine optuženih i njihovih branilaca ti iskazi osporavaju, u nastavku obrazloženja biće navedeni razlozi za zaključak da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio iskaze svedoka saradnika i na njima zasnovao presudu.

Prvostepeni sud je u obrazloženju pobijne presude, na str.207-216 („Ocena iskaza svedoka saradnika“), naveo razloge koji su ga opredelili da prihvati iskaze svedoka saradnika i da na njima zasnuje presudu u osuđujućem delu.

Žalbama optuženih i branilaca se osporavaju iskazi svedoka saradnika br.1 i svedoka saradnika br.2, te ukazuje na netačnost i neistinitost njihovih iskaza, na međusobnu suprotstavljenost tih iskaza, na različitosti tih iskaza u odnosu na iskaze koje su dali kao „obični svedoci“, ukazuje se da je svedok saradnik br.1 prvi započeo likvidaciju zarobljenika na Ovčari, a da je svedok saradnik br.2 bio jedan od glavnih organizatora i izvršilaca streljanja na Grabovu, da ni Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju nije poverovao iskazu svedoka saradnika br.1, kada je on tamo svedočio u predmetu protiv okrivljenih Mrkšića, Šljivančanina i Radića, da ni sam prvostepeni sud nije u nekim čak i važnijim delovima poverovao iskazima svedoka saradnika, da ih je i suočavao na okolnost tačnosti i istinitosti određenih činjenica, pa je tako neke od optuženih i oslobodio uprkos iskazima svedoka saradnika koji su ih teretili (naprimer, oslobođen je opt. LjLj5 uprkos terećenju od strane svedoka saradnika br.1), što je sve obzirom na ključnu ulogu ova dva lica u dešavanjima na Ovčari i Grabovu prilikom streljanja zarobljenika, kao i neistine koje su iznosili u svojim iskazima, za posledicu trebalo da sud ne prihvati njihove iskaze iz razloga što su neistiniti, a njihova uloga i značaj u izvršenju krivičnog dela koji je predmet postupka je pretežniji od iskaza koje su dali.

I pored određenih razlika u iskazima svedoka saradnika, u pogledu pojedinih činjenica na koje se osvrnuo prvostepeni sud u obrazloženju pobijane presude, nesumnjivo je da su svedoci saradnici o većini odlučnih činjenica u ovoj krivičnoj stvari identično kazivali. Naime, njihovi iskazi su identični u pogledu činjenica o pretresanju i udaranju ratnih zarobljenika u špaliru, po izlasku iz autobusa a pre ulaska u hangar, o popisivanju ratnih zarobljenika, o razgovoru opt. AA i AA2 sa oficirom JNA, o organizovanju i načinu prevoženja ratnih zarobljenika na Grabovo, o načinu streljanja zarobljenika i „overavanju“ streljanih koji su davali znake života i dr. Nesporno je, a što se ističe i u žalbama optuženih i njihovih branilaca, da u njihovim iskazima postoje određene razlike, koje je prvostepeni sud analizirao u obrazloženju pobijane presude i o tome dao razloge koji su prihvatljivi i za ovaj sud. Osim iznetog, treba imati na umu i konkretne okolnosti u to vreme kada su se desili događaji na Ovčari i Grabovu, što donekle može uticati na razumevanje zbog čega se pojavljuju pojedine razlike u iskazima svedoka saradnika. Naime, događaji su se dešavali od samog početka, praktično u noćnim uslovima, sa slabim osvetljenjem (na Grabovu je mesto gde su streljani zarobljenici bilo osvetljeno svetlima automobila), da je na Ovčari bio prisutan veliki broj ljudi, s obzirom da je osim ratnih zarobljenika bilo pripadnika teritorijalne odbrane, dobrovoljaca, pripadnika JNA i civila, da je atmosfera bila „naelektrisana“, sa nabojem mržnje i osvetoljubivosti prema ratnih zarobljenicima i sl., te u takvim uslovima ni od svedoka saradnika se ne može očekivati da svaki događaj i situaciju potpuno identično uoče, zapamte i verno reprodukuju nakon više od 10 godina od momenta izvršenja krivičnog dela.

Takođe, nesumnjivo je da ovaj krivični postupak dosta dugo traje, da su svedoci saradnici saslušavani više puta, da su saslušavani i u predmetu osuđenog Damira Sirete, a svedok saradnik br. 1 i pred Haškim tribunalom, te njihovi iskazi tokom postupka ne odstupaju od iskaza koje su dali pre dobijanja statusa svedoka saradnika (ne uzimajući u obzir iskaze koje su dali kao „obični svedoci“ ili okrivljeni) i nakon što su dobili taj status. Na insistiranje optuženih i njihovih branilaca na pretresu pred drugostepenim sudom, ovaj sud je od Haškog tribunala pribavio transkripte o saslušanju svedoka saradnika br.1 u predmetu Mrkšić i dr., a iz tih transkripata, koji dokaz je izveden na pretresu pred drugostepenim sudom, proizlazi da je taj svedok saradnik praktično identično svedočio kao i u ovom postupku, čime su opovrgnute tvrdnje iz žalbi da je on pred Haškim tribunalom svedočio drugačije. Osim toga, treba istaći i to da je na svedoke saradnike vršen pritisak od strane pojedinih optuženih, jer iz njihovih iskaza, a prvenstveno iz iskaza svedoka saradnika br.1 proizilazi da je, nakon što je policija počela obavljati informativne razgovore u vezi događaja na Ovčari i nakon što su usledila prva hapšenja i privođenja osumnjičenih, bilo više sastanaka između pojedinih optuženih, na kojima je razmatrano šta je ko izjavio u postupku, te dogovarano šta oni koji budu pozvani od nadležnih organa treba da kažu u vezi pomenutih događaja.

Uprkos svemu, svedoci saradnici su u toku čitavog postupka bili dosledni u svojim iskazima, pa čak i prilikom suočenja sa optuženima, a kod svojih iskaza su ostali i na pretresu pred drugostepenim sudom, gde je drugostepeni sud i sam mogao steći neposredni utisak o njihovom svedočenju.

Istinitost iskaza svedoka saradnika u pogledu pojedinih činjenica potvrđena je drugim dokazima, kao npr. iskazom opt. AA5 datog u policiji, iskazima svedoka SS27, SS1, SS28 i dr., kao i pojedinim pisanim dokazima.

Nije sporno, a što se navodi u pojedinim žalbama, da Haški Tribunal nije prihvatio iskaz svedoka saradnika br. 1 u predmetu Mrkšić i dr., ali pri tom treba imati na umu da se njegovo svedočenje u tom predmetu prvenstveno odnosilo na ulogu kapetana SS7 u događajima na Ovčari. Naime, svedok saradnik br.1 pred Haškim tribunalom govorio je uglavnom o tome kada ga je kapatan SS7 poslao na Ovčaru, šta je bio njegova zadatak, kada je trebao da se vrati, i sl., ali se izjašnjavao i o samim događajima na Ovčari i na Grabovu. Međutim, to što njegov iskaz nije prihvaćen kao verodostojan, iz razloga koji su navedeni u obrazloženju presude protiv opt. Mrkšića i dr., ne može uticati na istinitost iskaza svedoka saradnika br. 1 koji je dao u ovom krivičnom postupku, posebno kada se uzme u obzir već pomenuta činjenica da iz pribavljenih transkripata o iskazu ovog svedoka pred Haškim tribunalom ne proizlazi da je on u tom iskazu drugačije svedočio.

Nije sporno da su svedoci saradnici prihvatili taj status da bi izbegli krivično gonjenje za krivično delo koje su nesumnjivo izvršili, zbog čega je ovaj sud njihove iskaze cenio s posebnom pažnjom, pa je u skladu s tim i postavio prethodno pomenuti standard u vezi sa dokazanošću pojedinih činjenica.

Imajući na umu sve izneto, bez obzira na pojedine razlike u iskazima svedoka saradnika, uključujući i činjenicu da prvostepeni sud nije poverovao iskazu svedoka saradnika br. 1 o učešću Vuje Zlatara u streljanju ratnih zarobljenika, a koji je oslobođen od optužbe, a što je sve detaljno analizirano u pobijanoj presudi, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio iskaze svedoka saradnika, kao istinite i dosledne i na njima zasnovao presudu u osuđujućem delu u odnosu na opt. AA, AA2, AA8 i AA9.

Analiziranjem svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, prvostepeni sud je ocenio i zaključio da se mogu prihvatiti iskazi svedoka saradnika uprkos određenim netačnostima i nedoslednostima, o čemu je napred bilo reči, te da se na njima može zasnivati presuda. Ovakav stav prvostepenog suda prihvata i Apelacioni sud u Beogradu. Na sličan način razmišlja i Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju koji u presudi Žalbenog veća u predmetu „Kupreškić“ (IT-95-16-A od 23.10.2001. godine) između ostalog zaključuje „pretresno veće je najpozvanije da utvrdi da li je svedok verodostojan i da odluči kom će svedočenju dati prednost, a da pri tom ne mora nužno artikulisati svaki korak u rezonovanju koje ga je dovelo do odluke o tim pitanjima“.

4.5.5. Razlozi za obijanje žalbi zbog povrede krivičnog zakona

Na pravilno i potpuno utvrđeno činjnično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio krivični zakon, kada je našao da su u radnjama opt. AA, AA2, AA8, i AA9 sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ, za koje ih je i oglasio krivim. Stoga se neosnovano žalbama optuženih i njihovih branilaca pobija prvostepena presuda zbog povrede krivičnog zakona. Naime, u pojedinim žalbama osporen je stav prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju reč o ratnom zločinu protiv ratnih zarobljenika, uz isticanje da pripadnici hrvatskih oružanih snaga nisu mogli biti definisani niti im je mogao biti dat status ratnih zarobljenika, obzirom da je Hrvatska tada bila još u sastavu jedine međunarodno priznate države – SFRJ, pa prema tome, nije ni imala pravo na sopstvene oružane snage. Osim toga, ističe se da su se u bolnici u Vukovaru sklonili i mnogi koji su ranije počinili zločine i koji su se „maskirali“ u bolesnike. Takođe, navodi se da su se među ubijenima nesporno nalazile i dve žene, od kojih je jedna bila u visokom stepenu trudnoće, a druga stara 60 godina, što bi ukazivalo na postojanje civila među ubijenima, te da su kod 50 obdukovanih lica konstatovani medicinski razlozi previjanja tela, što implicira na zaključak da je reč o ranjenicima ili bolesnicima.

Po oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je oružani sukob na području Vukovara u to vreme okvalifikovao kao nemeđunarodni oružani sukob, koji zapravo predstavlja sukob na teritoriji jedne države (tada još uvek jedino međunarodno priznate države – SFRJ), gde oružane snage druge države ne učestvuju u vojnim operacijama. Nemeđunarodni oružani sukob je uređen kako domaćim, tako i međunarodnim pravom koji se odnosi na ljudska prava, zatim posebno i članom 3 zajedničkim za sve Ženevske konvencije iz 1949. godine, Dopunskim protokolom II, drugim posebnim ugovornim pravilima koja se odnose na unutrašnji oružani sukob i pravilima međunarodnog običajnog prava.

4.5.6. Status ratnih zarobljenika

Što se pak tiče statusa ratnog zarobljenika, on se, kao što je poznato, ne pojavljuje u unutrašnjem (nemeđunarodnom) oružanom sukobu, osim ako se strane u sukobu ne saglase da taj status obezbede licima lišenim slobode. Izvesno je (a kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud) da se u konkretnom slučaju radi o ratnim zarobljenicima i to već zbog toga što je kod izvršilaca ovog krivičnog dela evidentno postojala svest da se radi o pripadnicima protivne strane, jer okrivljeni, svedoci, svedoci saradnici, dakle svi govore o ratnim zarobljenicima, iako među njima postoje i dve kasnije ubijene žene i određeni broj izvesno medicinski zbrinutih lica, dakle – ranjenika. Na to uostalom ukazuje i Spisak Glavnog štaba saniteta Republike Hrvatske, kao i stav Vlade SAO Krajine, kojima se od JNA traži predaja zarobljenika („ZNG“ i „ustaša“). O tome takođe govore i određeni pisani dokazi koji ukazuju na prihvatanje i primenu odredaba međunarodnog prava od strane JNA, a koji su izvedeni u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom i pomenuti u presudi, kao što su: Naredba Komande Prve Vojne oblasti od 18.11.1991. godine iz koje proizilazi da je JNA pristala da pripadnike hrvatskih oružanih snaga smatra ratnim zarobljenicima i da se prema njima ima primeniti III Ženevska konvencija. O tome govori i ratni dnevnik Gardijske motorizovane brigade, koji je takođe pročitan na glavnom pretresu, gde je na strani 02935479 za dan 18.11.1991. godine major Trifunović uneo belešku „K-dant OG „Jug“ razgovarao sa predstavnikom (poverenikom) HDZ za Vukovar oko uslova za predaju ustaških snaga u Vukovaru. Završeno je bezuslovnom predajom i garantovana sigurnost ustaškim snagama u skladu sa Ženevskom konvencijom“. To upravo dokazuje, ne samo postojanje pregovora između strana u sukobu, u kojima se između ostalog dogovarao i status lica lišenih slobode, već i postojanje nesumnjivog zaključka da se takva lica tretiraju kao ratni zarobljenici.

Iz ovih pisanih dokaza kao i iskaza saslušanih svedoka proizilazi nesumnjiv zaključak da su pripadnici hrvatskih oružanih snaga bili identifikovani i stavljeni pod nadzor JNA u svojstvu ratnih zarobljenika, te da je JNA i zvanično kroz pisane dokumente – dokaze koji su izvedeni u prvostepenom postupku i kroz iskaze saslušanih svedoka koji o tome govore, tretirala prilikom pregovaranja kao i prilikom zarobljavanja lica lišena slobode, kao ratne zarobljenike. Ovakav tretman se odnosio ne samo na lica lišena slobode prilikom predaje i preuzimanja bolnice već i nešto ranije, prilikom predaje tzv. Mitničkog bataljona hrvatskih oružanih snaga. Ovakav stav prvostepenog suda u pogledu statusa ratnih zarobljenika, za posledicu ima pravilan zaključak istog suda da je kasnijim postupkom prema zarobljenim pripadnicima hrvatskih oružanih snaga (koji su opisani u izreci prvostepene presude), postupljeno suprotno članu 3 stav 1 tačka a i c, članu 4 -a stav 1, 2 i 4 III Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima i članu 4 stav 1 i stav 2 tačka a i e Dopunskog protokola iz 1977. uz Ženevske konvencije iz 1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba.

Prisustvo dve žene za koje se sa izvesnošću može pretpostaviti da su bile civili i određenog broja ranjenika, a što bi impliciralo i na kršenje i nekih drugih Ženevskih konvencija, i po oceni drugostepenog suda, ne dovodi u sumnju pravilan zaključak prvostepenog suda da je obzirom na sve u obrazloženju pobijane presude date razloge i napred navedene stavove Apelacionog suda u Beogradu sa tim u vezi, reč o krivičnom delu ratni zločin protiv ratnih zarobljenika. Žalbama se zapravo ukazuje na postojanje više krivičnih dela u sticaju i implicitno nagoveštava na moguće postojanje ili realnog ili idealnog sticaja krivičnih dela. Naime, sugeriše se da su optuženi moguće je svojim radnjama kršili i neke druge Ženevske konvencije i to I Ženevsku konvenciju koja se odnosi na poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu i IV Ženevsku konvenciju koja se odnosi na zaštitu građanskih lica za vreme rata. Žalbeno osporavanje postojeće kvalifikacije krivičnog dela za koje je utvrđeno da su ga optuženi učinili ide za tim da se tvrdi kako se ne zna sa sigurnošću koje su to krivično delo optuženi izvršili, obzirom da su ostvareni elementi krivičnog dela koji sadrže dve ili tri kvalifikacije, odnosno inkriminacije, pa bi se učinjeno delo moglo pravno oceniti i prema tim kvalifikacijama. U vezi s tim, prvostepena presuda, kako se navodi u žalbama, ne daje jasan odgovor na to pitanje.

Apelacioni sud u Beogradu nalazi da se u konkretnom slučaju izvesno radi o prividnom idealnom sticaju na osnovu alternativiteta. Naime, jasno je da su optuženi (oni koji su oglašeni krivima), svaki svojom radnjom izvršenja izvršili krivično delo, tako da u toj radnji izvršenja postoje elementi ne jednog nego dva odnosno tri oblika izvršenja krivičnog dela za koji je KZ-om predviđena ista kazna. To su osim krivičnog dela koje im je stavljeno na teret i za koje su oglašeni krivim, dakle, osim krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ još i elementi krivičnog dela ratnog zločina protiv ranjenika i bolesnika iz člana 143 KZ SRJ i krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142 KZ SRJ, a koja su krivična dela iste težine i sa istom predviđenom kaznom. Jasno je da se ne može uzeti da postoji realni sticaj tih krivičnih dela, već da postoji samo jedno krivično delo, jer je samo jednom povređeno zaštitno dobro i ostvarena je samo jedna zabranjena posledica. Pravilno je prvostepeni sud u ovom slučaju ocenio i kvalifikovao radnje optuženih kao krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ. Radnje optuženih sa obeležjima ovog krivičnog dela, dakle sa obeležjima krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika dominiraju i pretežnije su u odnosu na druge izvršene radnje. Ove druge radnje se ne mogu samostalno procenjivati, niti se one mogu smatrati posebnim krivičnim delima, već upravo i samo kao jedno krivično delo, a kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Činjenica da je nesumnjivo najveći broj ubijenih lica pripadao licima koja su imala i zasluživala status ratnih zarobljenika, te da je, kako je to već napred navedeno, kod optuženih postojala svest o tome da su ta lica ratni zarobljenici, da su ih okrivljeni i povređivali i ubijali u kontekstu činjenice da ih oni smatraju ratnim zarobljenicima, jeste osnov za pravilan zaključak prvostepenog suda u pogledu odlučne činjenice da se u konkretnom slučaju radi o ratnim zarobljenicima. Naime, do identičnog zaključka došlo je i Žalbeno veće MKTJ-a u predmetu „Blaškić“ (IT-95-14-A od 29.7.2004. godine, str. 46) koje zaključuje:“Osobe koje su bile borci, ali u vreme kada su zločini protiv njih počinjeni nisu više učestvovale u borbama zato što su napustile vojsku, nisu više nosile oružje, ili su stavljene van stroja zbog ranjavanja ili zarobljavanja, ne dobijaju status civila time što u vreme izvršenja zločina nisu naoružane ili u borbi“.

4.5.7. Razlozi za odbijanje žalbi zbog odluke o kazni

Ispitujući pobijanu presudu u delu odluke o izrečenim kaznama, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud u odnosu na opt. AA, AA2, AA8 i AA9 pravilno utvrdio sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, a koje su u smislu člana 41 KZ SRJ od uticaja da kazna bude manja ili veća, te da je potpuno i pravilno cenio njihov značaj. Stoga su ocenjene kao neosnovane žalbe opt. AA i AA8, te branioca opt. AA9, koji prvostepenu presudu pobijaju i zbog odluke o kazni, kao i žalbe branilaca opt. AA, AA2 i AA8, koje u smislu odredbe člana 383. ranije važećeg ZKP sadrže i žalbu zbog odluke o kazni, odnosno u skladu sa odredbom člana 451. stav 2. važećeg ZKP, prema kojoj sud po službenoj dužnosti ispituje i odluku o kazni, ako je žalba izjavljena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede krivičnog zakona. Naime, kazne zatvora izrečene opt. AA, AA2 i AA8, u trajanju od po 20 godina su pravilno odmerene, te bez obzira na pravilno utvrđene olakšavajuće okolnosti (koje su navedene u obrazloženju prvostepene presude), ne može se opravdati blaže kažnjavanje navedenih optuženih, a posebno kada se imaju na umu otežavajuće okolnosti koje je pravilno cenio prvostepeni sud. Ovo iz razloga što se u konkretnom slučaju radi o jednom od najtežih oblika izvršenja krivičnog dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, koje, i po nalaženju ovog suda, zaslužuje teške pa i najteže kazne koje su srazmerne ulogama ovih okrivljenih u izvršenju krivičnog dela i stepenu njihove krivice. Izrečene kazne predstavljaju, pored ostalog, i neophodnu društvenu osudu za izvršeno krivično delo, pravilno su odmerene i po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu nužne su i dovoljne za ostvarenje zakonom predviđene svrhe kažnjavanja. I kazna izrečena opt. AA9, po nalaženju ovog suda, je pravilno odmerena, a prvostepeni sud je pravilno cenio kao olakšavajuće okolnosti: da je otac dvoje maloletne dece, da je bez zaposlenja i nepokretne imovine, te da ranije nije osuđivan, dok je kao otežavajućće okolnosti cenio upornost u izvršenju krivičnog dela i ispoljenu bezobzirnost. Izrečenom kaznom u trajanju od 5 (pet) godina, koja je izrečena opt. AA9, i po oceni ovog suda, u potpunosti će se ostvariti zakonom propisana svrha kažnjavanja.

5. Razlozi za preinačavanje presude u odnosu na opt. LjLj1 i AA4 – tačka II izreke presude

Neosnovano se, pre svega, žalbama opt. LjLj1 i njegovog branioca advokata AB9, te žalbom branioca opt. AA4, advokata AB11 pobija prvostepena presuda zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, jer prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, nije učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje u žalbama. Naime, neosnovani su navodi iz žalbi u kojima se osporava zakonitost pribavljanja iskaza opt. AA5 u policiji, te sadržina tog iskaza, kao i status svedoka saradnika i iskazi koje su oni dali u toku ovog postupka, o čemu je takođe bilo reči u prethodnom delu obrazloženja, te je nepotrebno to ponavljati.

Neosnovani su žalbeni navodi branioca opt. LjLj1 advokata AB9 da je zbog neomogućavanja prisustva branioca optužnog, odnosno stručnog lica da prisustvuje neuropsihijatrijskom veštačenju svedoka saradnika br.1, povređeno pravo na odbranu opt. LjLj1, jer propust prvostepenog suda da obavesti odbranu o datumu veštačenja i neprisustvovanje branioca ili stručnog lica veštačenju koje inače obavlja sudski veštak, samo zbog toga suštinski ne dezavuiše niti sadržinu pa niti postupak veštačenja, a naročito ne kvalitet nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Naime, ovakav propust prvostepenog suda može predstavljati samo relativno bitnu povredu odredaba krvičnog postupka, odnosno navedeni propust prvostepenog suda nije bio od odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Kada su u pitanju opt. LjLj1 i AA4, obojica su prvostepenom presudom oglašeni krivim, da su udarali ratne zarobljenike u špaliru na Ovčari i da su učestvovali u streljanju ratnih zarobljenika na Grabovu. Prvostepeni sud je odluku o krivici optuženih zasnovao, pre svega na iskazu svedoka saradnika br. 1, koji u svojim iskazima u toku postupka tvrdi da su obojica optuženih učestvovali kako u udaranju ratnih zarobljenika u špaliru na Ovčari, tako i u streljanju ratnih zarobljenika na Grabovu. Osim toga, prvostepeni sud je osuđujuću presudu u odnosu na ovu dvojicu optuženih zasnovao i na iskazu svedoka saradnika br. 2, koji je u svojim iskazima datim u postupku bio kategoričan da su opt. LjLj1 i AA4 bili u špaliru i da su tukli ratne zarobljenike, ali da ih nije video u streljačkom stroju prilikom streljanja ratnih zarobljenika.

Razmatrajući pobijanu presudu, a pre svega dokaze na kojima je prvostepeni sud zasnovao krivicu opt. LjLj1 i AA4, te imajući u vidu i navode žalbi opt. LjLj1 i AA4, te njihovih branilaca, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je nesporno utvrđeno da su opt. LjLj1 i AA4 preduzeli radnje krivičnog dela opisane u izreci prvostepene presude koje se tiču udaranja ratnih zarobljenika u špaliru na Ovčari, a kako je to pravilno utvrdio i prvostepeni sud. Naime, oba svedoka saradnika su u svojim iskazima u toku postupka pred prvostepenim sudom, pa i na pretresu pred drugostepenim sudom, bili kategorični da su opt. LjLj1 i AA4 bili u špaliru na Ovčari i tukli ratne zarobljenike, a da je opt. LjLj1, što i on sam priznaje, u hangaru iz puške pucao iznad glave jednog ratnog zarobljenika. Međutim, kada je u pitanju učešće ove dvojice optuženih u streljanju ratnih zarobljenika na Grabovu, Apelacioni sud u Beogradu smatra da Tužilaštvo za ratne zločine nije dokazalo van razumne sumnje da su opt. LjLj1 i AA4 učestvovali i u ovoj radnji koja im se stavlja na teret. Naime, jedini dokaz za učešće ove dvojice optuženih u streljanju ratnih zarobljenika je iskaz svedoka saradnika br. 1, koji, iako ga ovaj sud prihvata, nije dovoljan da bi se samo na osnovu njega utvrdila krivica opt. LjLj1 i AA4 za streljanje ratnih zarobljenika. U vezi sa tim, ovaj sud je ocenjujući dokazanost pojedinih radnji optuženih, pošao od pomenutog standarda, o kojem je bilo reči u prethodnom delu ovog obrazloženja. Dakle, kako o učešću opt. LjLj1 i AA4 u streljanju ratnih zarobljenika ne postoji nijedan drugi dokaz, osim iskaza svedoka saradnika br. 1, drugostepeni sud nalazi da ova radnja optuženih nije dokazana, pa je uvažavajući žalbe optuženih i njihovih branilaca, pobijanu presudu preinačio u delu odluke o krivici, tako što je ovu radnju izostavio iz činjeničnog opisa izreke presude.

U činjeničnom opisu prvostepene presude je, između ostalog, navedeno da su opt. LjLj1 i AA4, udarajući ratne zarobljenike u špaliru, iste i telesno povređivali, ali, s obzirom da činjenice u vezi sa telesnim povređivanjem ratnih zarobljenika nisu utvrđivane u toku postupka, odnosno faktički i nisu mogle da se utvrde, jer su skoro svi ratni zarobljenici koji su prolazili kroz špalir kasnije streljani na Grabovu, to je ovaj sud iz činjeničnog opisa izreke presude izostavio deo koji se odnosi na telesno povređivanje ratnih zarobljenika. Međutim, i samo udaranje ratnih zarobljenika u špaliru, na način opisan u izreci presude, po oceni ovog suda, predstavlja nečovečno postupanje, odnosno postupanje kojim se vređa ljudsko dostojanstvo ratnih zarobljenika, što je obeležje predmetnog krivičnog dela.

Opt. LjLj1 i AA4, kada je u pitanju udaranje ratnih zarobljenika u špaliru, postupali su sa direktnim umišljajem, odnosno bili su svesni svoga dela i hteli njegovo izvršenje, te svesni da je njihovo delo zabranjeno. Naime, optuženi su bili svesni da se radi o ratnim zarobljenicima odnosno o zaštićenoj kategoriji lica, koji uživaju zaštitu po odredbama međunarodnog prava, te da udaranjem ratnih zarobljenika u špaliru nečovečno postupaju i vređaju njihovo ljudsko dostojanstvo, pa su i pored toga ratne zarobljenike udarali u špaliru.

S obzirom da radnje opt. LjLj1 i AA4 koje se sastoje u udaranju ratnih zarobljenika u špaliru, takođe predstavljaju obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, u vezi člana 22 KZ SRJ, ovaj sud ih je oglasio krivim za to krivično delo.

S obzirom da su opt. AA4 i njegov branilac adv. AB11 branilac opt. LjLj1 adv. AB9 izjavili žalbe i zbog odluke o kazni, ovaj sud je ispitao pobijanu presudu i u tom delu, a žalbu opt. LjLj1 u skladu sa odredbom člana 451 stav 2 tačka 1 ZKP, pa je našao da su žalbe u tom delu osnovane. Naime, s obzirom na činjenicu da je ovaj sud našao da nije dokazano učešće opt. LjLj1 i AA4 u streljanju ratnih zarobljenika, zbog čega je i preinačio pobijanu presudu u delu odluke o krivici, odnosno da su ova dvojica optuženih oglašeni krivim samo za udaranje ratnih zarobljenika u špaliru, to se i kazne koje su im izrečene pobijanom presudom pokazuju kao neadekvatne. Stoga je Apelacioni sud u Beogradu preinačio pobijanu presudu i u delu odluke o kazni u odnosu na opt. LjLj1 i AA4, tako što im je izrekao kazne zatvora u trajanju od po 5 (pet) godina, u koje će im se uračunati vreme koje su proveli u pritvoru i na izdržavanju kazne, a kako je to navedeno u izreci ove presude. Prilikom odmeravanja kazne, sud je opt. LjLj1 kao olakšavajuće okolnosti cenio njegove porodične prilike, odnosno da je otac jednog maloletnog deteta, kao i njegove imovinske prilike, odnosno da nema stalno zaposlenje i nepokretne imovine, te da ranije nije osuđivan, dok je opt. AA4 kao olakšavajuće okolnosti cenio njegove porodične prilike, tj. da je oženjen, otac dvoje dece, od kojih je jedno maloletno, kao i njegove imovinske prilike, odnosno da je bez stalnog zaposlenja. Obojici optuženih ovaj sud je cenio kao otežavajuću okolnost iskazanu upornost u izvršenju krivičnog dela. Izrečenim kaznama, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, u potpunosti će se ostvariti zakonom propisana svrha kažnjavanja.

6. Razlozi za preinačenje presude u odnosu na opt. AA1 i AA6 - tačka III izreke presude

Neosnovano se žalbama opt. AA1 i njenog branioca advokata AB, opt. AA6 i njegovog branioca advokata AB4 pobija prvostepena presuda zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, jer prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, nije učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje u žalbama.

Neosnovano se u žalbi branioca opt. AA1 ističe da je izreka pobijane presude nerazumljiva, jer u izreci nema opisanih subjektivnih okolnosti iz kojih bi se videlo da je krivično delo skrivljeno, o čemu je već bilo reči u prethodnom delu obrazloženja, pa nema potrebe da se to ponavlja. Takođe, neosnovani su navodi žalbi opt. AA1 i njenog branioca advokota AB, opt. AA6 i njegovog branioca advokata AB4 u kojima se osporava zakonitost pribavljanja iskaza opt. AA5 u policiji, te sadržina tog iskaza, kao i status svedoka saradnika i iskazi koje su oni dali u toku ovog postupka, o čemu je takođe bilo reči u prethodnom delu obrazloženja, te je nepotrebno to ponavljati.

Branilac opt. AA6, advokat AB4 ukazuje na razlike između usmenog obrazloženja presude datog od strane predsednika veća nakon objavljivanja presude, a prema transkriptu sa glavnog pretresa i same pismeno izrađene presude i obrazloženja datog u njoj. Naime, predmet žalbenog postupka jeste pismeno izrađena presuda koja je dostavljena strankama i koja mora u potpunosti da odgovara presudi koja je objavljena. Izvesno je da je za žalbeni postupak relevantno obrazloženje koje je dato u pismeno izrađenoj presudi, a ne usmeno obrazloženje predsednika veća dato posle objavljivanja presude koje, kako to u ostalom i predviđa odredba člana 357 stav 2 ZKP-a, podrazumeva obavezu predsednika veća da nakon pročitane izreke presude „saopšti ukratko razloge presude“. Zbog toga je ovaj žalbeni navod kojeg branilac podvodi pod bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP-a (član 438. stav 2. tačka 2. važećeg ZKP) odbijen kao neosnovan. Neosnovano se žalbom branioca opt. AA6, advokata AB4 ukazuje da prvostepena presuda sadrži protivrečne, nejasne i nedovoljne razloge o tome kako je prvostepeni sud utvrdio prisustvo opt. AA6 na Grabovu i njegovo učešće u ubijanju ratnih zarobljenika, s obzirom da je prvostepeni sud o tome dao jasne i argumentovane razloge, koje u potpunosti prihvata i drugostepeni sud.

Opt. AA6, kao i njegov branilac, osporava i usmeno obrazloženje prvostepene presude dato prilikom njenog objavljivanja (o čemu je već bilo reči), insistira na propustu prvostepenog suda da neposredno sasluša svedoka SS29 (inače brata opt. AA6), već se prvostepeni sud pogrešno, kako to tvrdi žalilac, zadovoljava čitanjem iskaza ovog svedoka dobijenog kroz međunarodnu zamolnicu, čime je osim već pomenutog propusta u pravilnom kompletiranju činjeničnog stanja, povređeno njegovo pravo. Osim toga, žalilac smatra da je i sam iskaz, tačnije zapisnik o saslušanju svedoka SS29, nevaljan, jer je pribavljen suprotno odredbama ZKP-a, osporava se i iskaz svedoka SS30, predlaže saslušanje novih svedoka (koji su već bili predloženi u prvostepenom postupku i o čemu je prvostepeni sud već dao svoje mišljenje), analizira iskaz svedoka saradnika br.2, naročito u pogledu načina paljbe prilikom pucanja u zarobljenike – rafalno ili jedinačno, posebno se insistira, kao u ostalom i u žalbi njegovog branioca, na postojanju krajnje nužde, obzirom da je, prema navodima odbrane optuženog, a što se ponavlja i u njegovoj žalbi i u žalbi njegovog branioca, on bio prisiljen od strane NN lica sa nadimkom „LjLj10“ i to pod pretnjom uperenog oružja na učestvovanje u ubijanju zarobljenika. Ovi žalbeni navodi nisu mogli biti prihvaćeni i ocenjeni su kao neosnovani, jer su razlozi koje je dao prvostepeni sud, a na osnovu kojih prihvatajući već pomenute iskaze svedoka saradnika br.2, svedoka SS30 i SS16, kao i okrivljenog AA5 iz policije, nalazi da je dokazano da je opt. AA6 izvršio krivično delo kako je to opisano u izreci prvostepene presude, što se žalbom ne dovodi u sumnju. Tvrdnje iz žalbi da je opt. AA6 postupao u krajnjoj nuždi, i po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, ne mogu se prihvatiti. Naime, nijedan dokaz, osim odbrane opt. AA6, suštinski ne osporaba navedene iskaze, niti pak potvrđuje njegovu odbranu o postojanju krajnje nužde. Insistiranje na saslušanju svedoka SS31 i SS32, kao i na neposrednom saslušanju svedoka SS29, kod nesporne činjenice da taj svedok nije ni bio na Ovčari, niti o tome može imati ikakvih saznanja, a o čemu je prvostepeni sud, prilikom odbijanja ranije takvih predloga, dao adekvatno obrazloženje, koje je prihvatljivo i za drugostepeni sud, pa su ti žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani. Činjenično stanje u odnosu na optuženog AA6 ovaj sud nalazi kao pravilno i potpuno utvrđeno na osnovu razloga datog od strane prvostepenog suda kroz pravilnu ocenu dokaza – iskaza napred pomenutih lica.

Neosnovano se žalbom opt. AA1 i njenog branioca osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, jer je prvostepeni sud na osnovu ocene izvedenih dokaza pravilno utvrdio da je opt. AA1 u svemu postupala na način opisan u izreci prvostepene presude. Naime, nesporno je utvrđeno da je opt. AA1 ispred hangara udarila jednog zarobljenika nogom u „cevanicu“ tj. nogu, što je, prema obrazloženju pobijane presude, utvrđeno iz iskaza svedoka saradnika br.1 i svedoka SS27, pa su stoga neprihvatljivi navodi žalbi u kojima se ukazuje na razlike u tim iskazima i u vezi sa tim i osporava istinitost tih iskaza. Nisu odlučne činjenice na koje se u žalbama ukazuje, kao npr. razlike u pogledu toga da li je zarobljenik udaren u hangaru ili ispred hangara, da li je nakon toga doveden kod majora SS20 ili nije, itd. Takođe, insistiranje u žalbama u vezi sa utvrđivanjem identiteta ubijenog zarobljenika koji se u izreci pobijane presude označava sa NN, dok se u obrazloženju analiziraju dokazi kojima prvostepeni sud ipak pokušava da utvrdi ime i prezime tog čoveka, nisu odlučne činjenice, tako da se tim navodima ne dovodi u pitanje činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud. Naime, utvrđivanje tačnog identiteta ubijenog lica, činjenice da li je on bio nekakav šef odnosno pretpostavljeni opt. AA1 ili samo kolega sa posla ne predstavlja odlučne činjenice koje su, obzirom na krivično delo koje se okrivljenoj stavlja na teret (i za koje je uostalom i oglašena krivom), niti bi ta činjenica bila bitno obeležje ovog krivičnog dela. Samim time, ukazivanje u žalbama na nove dokaze, odnosno ukazivanje na nova imena i prezimena pretpostavljenih i rukovodilaca okrivljene AA1 u RK „Nama“, čime bi se osporilo da je ubijeni bio pretpostavljeni okrivljenoj AA1, pa bi zbog toga izostao i razlog da ga ona ubije, što implicitno proizilazi kao osnovni razlog za udaranje i kasnije ubijanje tog lica, nema potrebnu težinu kojom bi se dovele u sumnju odlučne činjenice u odnosu na opt. AA1, a to je upravo da je ona, na način opisan u izreci pobijane presude lišila života jednog ratnog zarobljenika. Tvrdnje da svedok saradnik br.1 svojim neistinitim iskazom želi da spreči da se otkrije istina i njegova uloga u događajima na Ovčari i Grabovu, te da se osveti opt. AA1, koja o njemu i njegovom ponašanju moguće je dosta zna, obzirom da je svedok saradnik br.1 za vreme vukovarske operacije bio smešten u njenoj kući, predstavljaju sopstvenu ocenu iskaza svedoka saradnika br.1 i nisu ničim potkrepljene, pa ih ovaj sud ne može prihvatiti.

Kada je u pitanju ubistvo jednog ratnog zarobljenika od strane opt. AA1, svedok saradnik br.1 je tokom čitavog postupka bio kategoričan u svom iskazu, pa i u svom iskazu na pretresu pred drugostepenim sudom, a svedok saradnik br.1, i po nalaženju ovog suda, nije imao razloga da lažno tereti opt. AA1. Osim toga, i svedok saradnik br.2 je kategoričan u svojim iskazima u toku postupka da je video kada su opt. AA1 i svedok saradnik br.1 izveli iz hangara jednog ratnog zarobljenika, te da on ne zna ko je tog zarobljenika ubio, ali da je u hangaru, a i sutradan u gradu čuo priču da je taj zarobljenik bio šef opt. AA1 i da ga je ona ubila. Takođe, svedok saradnik br. 2 je i na pretresu pred drugostepenim sudom ponovio svoj iskaz iz prvostepenog postupka, kojim se u suštini potvrđuje iskaz svedoka saradnika br.1 u vezi sa ubistvom jednog ratnog zarobljenika od strane opt. AA1.

Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je, po oceni ovog suda, pravilno primenio krivični zakon, nalazeći da su u radnjama opt. AA6 sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ, za koje ga je i oglasio krivim

Pravilno je prvostepeni sud i radnje opt. AA1 pravno kvalifikovao kao ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ, za koje ju je i oglasio krivom, Naime, izvesno je da je lice koje je ona lišila života bilo ratni zarobljenik, koji je izveden iz hangara na Ovčari u koji je prethodno bio doveden kao i ostali zarobljenici i u njega smešten, a nakon evakuacije bolnice u Vukovaru. Nadalje, nesporno je da je u to vreme na području Vukovara postojao nemeđunarodni oružani sukob, da su ratna dejstva prestala bukvalno prethodnog dana predajom pripadnika hrvatskih oružanih snaga, te da su ti hrvatski ratni zarobljenici dovedeni na Ovčaru od strane pripadnika JNA i smešteni u hangar, a nakon toga prepušteni pripadnicima TO Vukovara. Svest o tome je u značajnoj meri uticala na opt. AA1, koja iako nije bila pripadnik TO Vukovara, došla je na Poljoprivredno dobro Ovčara, gde je upravo iskoristivši ovakvu situaciju, izdvojila iz hangara, udarila i potom ubila jednog ratnog zarobljenika. Ovakav postupak, izdvojeno posmatran iz konteksta događaja koji je opisan, imao bi sva obeležja „običnog“ krivičnog dela ubistva ili teškog ubistva. Međutim, upravo mu okolnosti pod kojima je ovo delo izvršeno, vreme kada je izvršeno, drugim rečima sam kontekst događaja uprkos činjenici da opt. AA1 nije bila pripadnik neke oružane formacije, dakle nije objektivno i formalno imala neku vlast i moć u odnosu na sudbinu ratnih zarobljenika, daje obeležja krivičnog dela za koje je oglašena krivom, jer se ona ponašala kao da takvu vlast i moć ima i istu je i realizovala na način da je ubila jednog ratnog zarobljenika. Takvo ponašanje opt. AA1, i po oceni Apelacionog suda u Beogradu, ima sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika.

Razmatrajući kaznu koju je prvostepeni sud izrekao opt. AA1, a povodom žalbe Tužioca za ratne zločine, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud propustio da kod pravilno utvrđenih svih olakšavajućih i otežavajućih okolnosti u odnosu na opt. AA1 da odgovarajući značaj okolnostima koje se osnovano navode u žalbi Tužilaštva za ratne zločine, kao što su izražena upornost i bezobzirnost prilikom izvršenja dela, tačnije da je nakon maltretiranja jedno lice lišila života, tvrdeći da ju je on otpustio sa posla samo zato što je druge nacionalnosti, a što kao posledicu ima, i po oceni drugostepenog suda, potrebu za osudom optužene na kaznu strožiju od izrečene. Zbog toga je ovaj sud, uvažavajući žalbu Tužilaštva za ratne zločine, preinačio prvostepenu presudu i opt. AA1 osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 (jedanaest) godina, nalazeći da je ovakva kazna srazmerna kako težini dela za koje je optužena oglašena krivom, tako i svim okolnostima pod kojima je ovo delo učinjeno, ličnim svojstvima okrivljene, kao i svrsi kažnjavanja. Istovremeno, drugostepeni sud je našao da su neosnovane, kako žalba opt. AA1, kojom se traži izricanje blaže kazne, tako i žalba njenog branioca, koju je ovaj sud ispitao u pogledu odluke o kazni, u smislu odredbe člana 451. stav 2. tačka 1. ZKP.

Osnovano se žalbom opt. AA6 i njegovog branioca advokata AB4 pobija prvostepena presuda zbog odluke o kazni i predlaže blaže kažnjavanje ovog okrivljenog. Naime, kod pravilno utvrđenih olakšavajućih okolnosti kao što su bračno stanje i roditeljstvo, neosuđivanost, te imovinske prilike, uz otežavajuće okolnosti koje su zbirno navedene za sve okrivljene i pravilno ocenjene, prvostepeni sud je propustio da da odgovarajući značaj okolnosti da je opt. AA6 u kontekstu celog događaja figurirao kao neko ko nije od početka oružanog sukoba u Vukovaru učestvovao u istom, da se je klonio rata iz razumljivih ličnih razloga (kao dete iz nacionalno mešovitog braka), što za posledicu ima ocenu drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju svrha kažnjavanja može postići i kaznom blažom od izrečene. Stoga je, uvažavajući žalbe opt. AA6 i njegovog branioca, preinačio prvostepenu presudu u tom delu i opt. AA6 osudio na kaznu zatvora u trajanju od 15 (petnaest) godina, ocenjujući da je ova kazna nužna i dovoljna za ostvarenje zakonom predviđene svrhe kažnjavanja.

7. Razlozi za oslobađajući deo presude – tačka IV izreke presude

Pobijanom presudom opt. AA3 i LjLj2 su oglašeni krivim da su špaliru udarali ratne zarobljenike, s tim što je odluka o krivici opt. AA3 zasnovana samo na iskazu svedoka saradnika br. 1, dok je krivica opt. LjLj2 zasnovana samo na iskazu svedoka saradnika br. 2. Drugim rečima, analizom svih izvedenih dokaza ovaj sud je zaključio da ne postoji ni jedan drugi dokaz da su opt. AA3 i opt. LjLj2 udarali ratne zarobljenike u špaliru. S obzirom da Tužilaštvo za ratne zločine nije ponudilo neke druge dokaze o krivici ove dvojice optuženih, te činjenicu da je ovaj sud kod ocene dokazanosti radnji optuženih u izvršenju krivičnog dela pošao od već pomenutog standarda, to Apelacioni sud u Beogradu nalazi da Tužilaštvo za ratne zločine nije dokazalo da su opt. AA3 i LjLj2 učestvovali u udaranju ratnih zarobljenika u špaliru. Naime, ovaj sud nalazi da iskaz svedoka saradnika br. 1 nije dovoljan da bi se samo na osnovu njega donela osuđujuća presuda u odnosu na opt. AA3, odnosno da iskaz svedoka saradnika br. 2 nije dovoljan da bi se samo na osnovu njega donela osuđujuća presuda u odnosu na opt. LjLj2, s obzirom da nema drugih dokaza, pa je ovaj sud uvažavajući žalbe opt. LjLj2 i njegovih branilaca i žalbe branilaca opt. AA3, na osnovu odredbe člana 423 tačka 2 ZKP, opt. AA3 i LjLj2 oslobodio od optužbe.

Pobijanom presudom opt. AA5 i AA7 su oglašeni krivim da su učestvovali u streljanju ratnih zarobljenika na Grabovu, a odluka o njihovoj krivici zasnovana je isključivo na iskazu opt. AA5 datom u policiji. Naime, čak i prvostepeni sud na strani 182. pobijane presude navodi da je priznanje opt. AA5 „jedini dokaz protiv ove dvojice optuženih“. Međutim, bez obzira na činjenicu da je i ovaj sud zaključio da je iskaz opt. AA5 iz policije pribavljen na zakonit način i da se na njemu može zasnivati presuda, činjenica da je opt. AA5, prilikom saslušanja pred istražnim sudijom, povukao to priznanje, dovodi do zaključka da se samo na osnovu priznanja, koje je kasnije povučeno, ne može zasnivati osuđujuća presuda u odnosu na opt. AA5. Naime, osim pomenutog priznanja opt. AA5 iz policije, koje je kasnije povučeno, ne postoji nijedan drugi dokaz koji bi ukazivao da je ovaj optuženi preduzeo radnju izvršenja krivičnog dela koja mu se stavlja na teret. U vezi s tim treba istaći da opt. AA5 u svojim iskazima ne pominje nijedan svedok saradnik, niti bilo koji drugi svedok, niti postoji neki materijalni dokaz, koji bi ukazivao da je opt. AA5 učestvovao u izvršenju krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret.

Kada je u pitanju opt. AA7, osim iskaza opt. AA5 iz policije, ne postoji nijedan drugi dokaz koji bi ukazivao da je ovaj optuženi učestvovao u izvršenju krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Naime, ni opt. AA7 u svojim iskazima ne pominju svedok saradnik br. 1, niti svedok saradnik br. 2, niti bilo koji drugi svedok, a ne postoji nijedan materijalni dokaz o učešću opt. AA7 u streljanju ratnih zarobljenika.

Imajući na umu sve izneto, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da Tužilaštvo za ratne zločine nije dokazalo da su opt. AA5 i AA7 učestvovali u streljanju ratnih zarobljenika, pa je ovaj sud na osnovu odredbe člana 423 tačka 2 ZKP opt. AA5 i AA7 oslobodio od optužbe.

S obzirom da su opt. AA3 i opt. LjLj2 ovom presudom oslobođeni od optužbe, Apelacioni sud u Beogradu nije ni razmatrao navode žalbe Tužioca za ratne zločine koji se odnose na ove optužene, odnosno to što su oni u izreci pobijane presude izostavljeni, kao lica koja su učestvovala u streljanju ratnih zarobljenika na Grabovu, s obzirom da su ti navodi žalbe u ovoj situaciji bespredmetni.

Na osnovu odredbe člana 265 stav 1 ZKP troškovi krivičnog postupka, u odnosu na ovaj deo presude, padaju na teret budžetskih sredstava suda.

8. Razlozi za obijanje predloga za izvođenje novih dokaza

Apelacioni sud u Beogradu nije prihvatio predloge optuženih i njihovih branilaca za izvođenje novih dokaza na pretresu pred drugostepenim sudom, a koje su oni istakli u toku pretresa ili u pisanim podnescima dostavljenim sudu. Naime, ovaj sud je našao da je izvođenje predloženih dokaza nepotrebno radi boljeg razjašenja ove krivične stvari, a s druge strane, vodilo bi odugovlačenju krivičnog postupka, koji veoma dugo traje. Pre svega, odbijeni su predlozi za izdvajanje zapisnika o saslušanju opt. AA5 u policiji, kao i zapisnika o saslušanju oba svedoka saradnika, a u prethodnom delu obrazloženja su navedeni razlozi zbog čega je ovaj sud zaključio da su ti dokazi pribavljeni na zakonit način i da se na njima može zasnivati presuda, pa je nepotrebno to ponavljati. Osim toga, odbijen je i predlog da se svedocima saradnicima oduzme taj status, a u prethodnom delu obrazloženja su navedeni razlozi zbog kojih je ovaj sud zaključio da nisu ispunjeni uslovi za oduzimanje tog statusa. Ovaj sud je odbio i predloge da se u svojstvu svedoka ispitaju sudija Nadežda Mijatović, na okolnosti zbog čega nije htela da sasluša opt. AA5 kada je priveden istražnom sudiji, kao i Aleksandar Cvejić, koji je kao predstavnik Komesarijata UN za ljudska prava posetio opt. AA5 u pritvoru, jer ispitivanje ovih svedoka ne bi doprinelo potpunijem utvrđivanju činjeničnog stanja. Takođe, ovaj sud je odbio predloge za ispitivanje određenih svedoka, kao što su: SS7, SS27, AB20 i SS28, jer su ti svedoci ispitani na pretresu pred prvostepenim sudom, gde su optuženi i njihovi branioci mogli da postavljaju pitanja svedocima i traže razjašnjenje određenih činjenica, dok je svedok Zdenko Novak ispitan pred Županijskim sudom u Zagrebu, a zapisnik o njegovom saslušanju je izveden kao dokaz na pretresu pred prvostepenim sudom. Ponovnim ispitivanjem ovih svedoka, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, ne bi se doprinelo boljem utvrđivanju činjeničnog stanja, s obzirom na sve dokaze koji su izvedeni na pretresu pred prvostepenim sudom, kao i na pretresu pred drugostepenim sudom. Takođe, ovaj sud nije prihvatio predloge da se izvrši veštačenje prostrelne rane koju je zadobio opt. AA, te da se u svojstvu svedoka ispita belgijski oficir SS33, jer izvođenje ovih dokaza ne bi doprinelo potpunijem utvrđivanju odlučnih činjenica u ovoj krivičnoj stvari, već bi samo uticalo na još duže trajanje ovog krivičnog postupka. S obzirom na odluku koju je ovaj sud doneo u odnosu na opt. AA3 i opt. AA5, bespredmetno je izvođenje dokaza koje su predložili njihovi branioci advokati AB2 i AB3 Ovaj sud je odbio i predlog da se pročita deo obrazloženja presude Haškog tribunala u predmetu Mrkšić i dr., koji se odnosi na to zbog čega taj sud nije prihvatio iskaz svedoka „P022“, odnosno svedoka saradnika br.1, jer se iz pribavljenih transkripata o ispitivanju ovog svedoka vidljivo da on nije drugačije svedočio u odnosu na svedočenje pred prvostepenim sudom, a pred Haškim tribunalom se prvenstveno izjašnjavao o ulozi kapetana SS7 u vezi događaja na Ovčari.

ddddddddddddddddddddddddd

Drugostepeni sud je odbio i predloge branioca opt. AA8, advokata AB6 da se određena lica ispitaju u svojstvu svedoka: SS34, SS35 i SS36, jer se ispitivanjem tih svedoka ne bi doprinelo utvrđivanju odlučnih činjenica u ovoj krivičnoj stvari, a o okolnostima o kojima bi svedočili pomenuti svedoci svedočio je svedok SS4, koga je ovaj sud ispitao na pretresu. Takođe, nisu prihvaćeni ni predlozi ovog branioca da se u svojstvu svedoka ispita veštak VV1, da se izvrši uvid u transkript o saslušanju ovog veštaka pred Haškim tribunalom i predmetu opt. Vojislava Šešelja, da se izvrši uvid u izveštaje o obdukciji i uzrocima smrti četiri ekshumirana leša na Ovčari, da se pribavi konačni Izveštaj o uzrocima smrti ekshumiranih leševa na Ovčari koji je sačinio veštak VV1 i predmetu opt. Vojislava Šešelja, da se odredi novo kombinovano balističko i sudsko-medicinsko veštačenje 32 žrtve u vezi sa utvrđivanjem činjenice da li su ustreljene revolverom „Magnum“, jer je o uzrocima smrti tela ekshumiranih na Ovčari obavljeno sudsko-medicinsko veštačenje, kao i balističko veštačenje, a iz izjašnjenja veštaka nesumnjivo su utvrđeni uzroci smrti ekshumiranih leševa, a ponovno veštačenje i saslušanje veštaka ne bi doprinelo potpunijem utvrđivanju činjeničnog stanja, već bi samo vodilo odugovlačenju ovog krivičnog postupka. Na kraju, ovaj sud je odbio i predloge da se pročita presuda Županijskog suda u Vukovaru K br. 86/98 od 19.5.2000. godine, kojom je svedok saradnik br.2 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, a koja je preinačena Presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske, te je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, zatim da se pregleda CD sa emisijom HRT-a „Moja domovina, najmlađa žrtva Ovčare“ od 16.11.2010. godine, u kojoj govori ošt. SS36, te da se pročitaju dopis opt. AA8 Generalnom sekreterijatu Predsednika Republike od 04.3.2013. godine, u kojem je naveo da ne traži pomilovanje, te dopis Generalnog sekreterijata od 10.7.2013. godine, kao i da se izvrši uvid u izvod iz knjige Vilima Karlovića „Preživeo sam Vukovar i Ovčaru“, jer se izvođenje ovih dokaza ne tiče odlučnih činjenica u ovoj krivičnoj stvari i ne bi doprinelo boljem razjašnjenju činjeničnog stanja.

Apelacioni sud je ispitao i ostale navode izjavljenih žalbi, ali je našao da isti nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke, zbog čega ih je ocenio neosnovanim.

Iz svih iznetih razloga, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, a na osnovu člana 457 i 459 Zakonika o krivičnom postupku.

Zapisničar Predsednik veća-sudija

Snežana Stanković,s.r. mr Sretko Janković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Jasmina Đokić