Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Papića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Papića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 8405/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

Obrazloženje

1. Dragan Papić iz Beograda je 25. juna 2010. godine, preko punomoćnika Branislava Tomaševića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2120/10 i Gzz1. 253/10 od 8. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P. 9899/2006, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 8405/12.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje jer osporeno rešenje ne sadrži razloge, a ni ocenu revizijskih navoda ni navoda zahteva za zaštitu zakonitosti koje se odnose na apsolutno bitne povrede odredbi parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava, kojima su zahvaćene presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7939/98 od 25. novembra 2004. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 15103/05 od 11. oktobra 2006. godine, rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9899/06 od 28. marta 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 8937/07 od 15. oktobra 2008. godine. Naime, po mišljenju podnosioca, a u odnosu na prvi stav izreke osporenog rešenja, ostalo je sporno među strankama da li je tužena bez odobrenja nadležnog organa izvršila zauzeće dela tavana i time povećala površinu svoje sobe sa 12m2 na 21m2. Podnosilac ističe i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer, postupak koji je započet podnošenjem njegove tužbe 1998. godine, još uvek po protivtužbi nije okončan. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu odluku. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 8405/12 (ranije P. P. 9899/2006 Prvog opštinskog suda u Beogradu) i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, podneo tužbu 15 . decembra 1998. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), protiv tužene N.R, radi činidbe, odnosno da tužena tužiocu omogući korišćenje zajedničkog tavana na taj način što će ukloniti ulazna vrata, uz rušenje svih izvedenih radova u zajedničkom tavanskom prostoru zgrade i radova kojim je proširena postojeća soba tužene površine 12,19m2 na tavanu dvorišne zgrade u Palmotićevoj broj 6. u Beogradu. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 7939/98. Ovoj parnici je 29. maja 2002. godine spojena parnica P. 2484/01 koja se vodila pred istim sudom, ali po protivtužbi tužene-protivtužilje N.R. protiv tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i tuženih D.T-R, M.R. i N.I, radi utvrđenja da je kao savestan i zakonit držalac stekla pravo svojine na neuknjiženi deo stana na mansardi dvorišne zgrade u ul. Palmotićeva broj 6. u Beogradu, koji sa sobom površine 12,19 m2 čini jednu građevinsku celinu.
Do donošenja prve prvostepene presude od 25. novembra 2004. godine, Opštinski sud je zakazao 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je devet ročišta održano. Opštinski sud je na održanim ročištima odredio i sproveo veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, veštak se izjasnio na primedbe stranaka, pribavljeni su izveštaji iz Službe za katastar nepokretnosti, kao i traženi dokazi, te saslušani tužilac-protivtuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, i tužena - protivtužilja u svojstvu parnične stranke. Preostalih sedam ročišta nije održano uglavnom zbog neuredne dostave poziva za tužene, osim jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jednom zbog dostavljanja podneska tužioca - protivtuženog neposredno na ročištu.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7939/98 od 25. novembra 2004. godine odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda za postupanje po protivtužbenom zahtevu, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i odbačena protivtužba tužene-protivtužilje, te tužilac-protivtuženi i tužena-protivtužilja obvezani da snose svoje troškove postupka. Protiv navedene presude izjavili su žalbe tužilac-protivtuženi protiv prvog, drugog i četvrtog stava izreke presude (sa dopunom žalbe) i tužena-protivtužilja protiv trećeg i četvrtog stava izreke presude.
Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 15103/05 od 11. oktobra 2006. godine, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7939/98 od 25. novembra 2004. godine u prvom i drugom stavu izreke. Drugim stavom navedene drugostepene presude ukinuta je ožalbena prvostpena presuda u trećem i četvrtom stavu izreke, i u ukinutom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom prvostepenom postupku, nastavljeno je raspravljanje o protivtužbenom zahtevu i predmet je zaveden pod novim brojem P. 9899/06.
Tužilac-protivtuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe je 12. decembra 2006. godine podneo predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7939/98 od 25. novembra 2004. godine, u prvom i drugom stavu izreke. Takođe, Republičkom javnom tužiocu je podnet predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv navedene pravnosnažne prvostepene presude i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15103/05 od 11. oktobra 2006. godine, pa su spisi predmeta ustupljeni RJT, koje je 10. januara 2007. godine vratilo spise prvostepenom sudu uz obaveštenje da zahtev za zaštitu zakonitosti nije podignut. Podnosilac ustavne žalbe je Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za zaštitu zakonitosti 12. februara 2007. godine.
Nakon tri neodržana ročišta (jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije i dva puta zbog neuredne dostava poziva za tužene), Opštinski sud je 28. marta 2007. godine održao ročište za ponavljanje postupka i doneo rešenje P. 9899/06 od 28. marta 2007. godine kojim se odbija predlog tužioca-protivtuženog za ponavljanje postupka pravnosnažno završenog u stavu prvom i drugom izreke presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7939/98 od 25. novembra 2004. godine. Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8937/07 od 15. oktobra 2008. godine odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje. Protiv navedenog drugostepenog rešenja tužlac-protivtuženi je izjavio reviziju 30. septembra 2009. godine.
Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2120/10 i Gzz1. 253/10 od 8. aprila 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca-protivtuženog izjavljen protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15103/05 od 11. oktobra 2006. godine u stavu prvom izreke i protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7939/98 od 25. novembra 2004. godine u prvom i drugom stavu izreke, a u drugom stavu izreke osporenog rešenja odbijena je kao neosnovana njegova revizija izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 8937/07 od 15. oktobra 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, u delu koji se odnosi na odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, između ostalog, navedeno da ovaj vanredni pravni lek nije dozvoljen, jer nije izjavljen zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, već zbog drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Revizijski sud nalazi da nisu od uticaja na drugačiju odluku navodi podnosioca da su nižestepene presude zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, jer dato obrazloženje, ne predstavlja nedozvoljeno raspolaganje stranaka u smislu odredbe člana 3. stav 3. ZPP. Ovo rešenje dostavljeno je podnosiocu ustavne žalbe 27. maja 2010. godine. Postupak je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, nastavljen u 2010. godini pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 72702/2010.
Tužilja je 2. septembra 2010. godine urgirala za zakazivanje ročišta, a prvotuženi se u podnesku od 15. septembra 2010. godine protivio njenom predlogu navodeći da je podneo ustavnu žalbu, za koju smatra da predstavlja prethodno pitanje u ovoj pravnoj stavari. Nakon dva zakazana, ali neodržana ročišta jer nije bilo uredne dostave za trećetuženog i četvrtotuženog (čije adrese je sud više puta tražio od Ureda za registar stanovništva), na predlog prvotuženog, ovde pdonosioca ustavne žalbe, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72702/2010 od 29. septembra 2011. godine parnični postupak je prekinut do okončanja postupak po ustavnoj žalbi ovde podnosioca Už- 3023/2010.
Tužilja je podneskom od 2. aprila 2012. godine obavestila Osnovni sud da je zaključen ugovor o kupoprodaji stana, sobe broj 3 na mansardi dvorišne zgrade u Palmotićevoj broj 6, između nje i prvotuženog, te da iz tih razloga povlači tužbu.
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72702/2010 od 5. aprila 2012. godine je nastavljen postupak u ovog pravnoj stvari, a rešenjem P. 8405/12 od 25. aprila 2012. godine je utvrđeno da je tužba u ovoj parnici povučena. Ovo rešenje je uručeno svim strankama u postupku, osim četvrtotuženom za koga je poslednji put pokušana dostava u aprilu 2013. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumno g roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.
Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba traje preko 12 godina, s tim da je pravnosnažno okončan po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, posle sedam godina i deset meseci, a da po protivtužbi još uvek traje.
Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu preko deset godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.
Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da to ne može biti opravdanje za trajanje postupka van okvira razumnog roka.
Nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti za sve stranke u postupku, pa i podnosioca ustavne žalbe, iako se njegovo ponašanje u postupku, u zavisnosti od procesnog položaja, ne može smatrati proaktivnim u cilju razrešenja spornog pitanja.
Ustavni sud je ocenio da na strani podnosioca ima doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka , jer se, pored toga što je jednom dostavio podnesak neposredno na ročištu, protivio zakazivanju ročišta po protivtužbi, te predložio i insistirao da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekine do okončanja postupka po ustavnoj žalbi.
Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka pretežno uticalo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Prvog opštinskog suda u Beogradu, a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu. Iako je, rešavanje nadležnih sudova o pravnim lekovima - redovnim i vanrednim koje je koristio podnosilac ustavne žalbe, uticalo na dužinu trajanja postupka, na strani prvostepenog suda je bila obaveza da preduzme mere da se postupak efikasno okonča, te da se preduzmu neophodne mere za stvaranje procesnih uslova za održavanje ročišta (prevashodno u pogledu pozivanja stranaka). Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je za ključio da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.
Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7939/98, a kasnije pred u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8405/12, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2120/10 i Gzz1. 253/10 od 8. aprila 2010. godine, Ustavni sud, najpre ukazuje, da je povodom odluke iz prvog stava izreke osporenog rešenja, a koja se odnosi na odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, revizijski sud detaljno obrazložio razloge odbacivanja zahteva za zaštitu zakonitosti, te da je odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava.
Povodom navoda ustavne žalbe kojim se osporava navedeno rešenje i u drugom stavu izreke, kojim je odlučivano o vanrednom pravnom leku izjavljenom povodom odluke o ponavljanju postupka, Ustavni sud ukazuje da ovim delom osporenog pojedinačnog akta nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi da se pravnosnažno okončani postupak ponovi. Shodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da se osporen akt u stavu drugom izreke, rationae materiae, ne može dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, te je i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu.
Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević