Iz spisa predmeta vidi se da je tuženi u odgovoru na tužbu u celosti osporio tužbeni zahtev. To je učinio i na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 23.05.2001. godine, kao i u podnesku dostavljenom sudu 13.06.2001. godine. Zbog toga, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 157. ZPP.
Tuženom se, shodno odredbi člana 157. ZPP, mogu dosuditi troškovi parničnog postupka samo u slučaju kada isti nije dao povoda za tužbu, a tužbeni zahtev je priznao u odgovoru na tužbu, odnosno pripremnom ročištu ili prvom ročištu za glavnu raspravu, kada pripremno ročište nije održano, pre upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari. Iz rečenog proizilazi da je primena citirane odredbe Zakona uslovljena kumulativnim postojanjem dva uslova.
Prvog, da tuženi nije dao povoda za tužbu i drugog, da je tuženi zahtev priznao u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu ili na prvom ročištu za glavnu raspravu pre upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari, ako pripremno ročište nije održano. Prema tome, u konkretnom slučaju nije ispunjen drugi uslov koji se iscrpljuje u priznanju tužbenog zahteva. Kod takvog stanja stvari a, s obzirom na to da je tužilac povukao tužbu odmah nakon ispunjenja tužbenog zahteva, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbe člana 158. stav 1. ZPP, osnovano obavezali tuženog na plaćanje troškova parničnog postupka.