Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković , Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Gospođinaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. maja 2017. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P . i zjavljena protiv rešenj a Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3633 /13 od 4. decembra 201 3. godine.

Obrazloženje

1. M. P . iz Gospođinaca, preko punomoćnika V. B , advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 2 0. januara 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3633 /13 od 4. decembra 201 3. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 31. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi:

- da se pred Višim sudom u Novom Sadu protiv njega i još tri lica vodi krivični postupak zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 2. u vezi člana 278. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika;

- da se u pritvoru nalazi od 2. aprila 2012. godine, koji mu je više puta produžen, poslednji put rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1898/13 od 22. novembra 2013. godine za 60 dana;

- da je Apelacioni sud u Novom Sadu, rešavajući o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv navedenog rešenja o produženju pritvora, 4. decembra 2013. godine doneo osporeno rešenje Kž2. 3633 /13, doslovno ponavljajući obrazloženje iz prvostepenog rešenja, čime „nije učinio izvesnim činjenice koje potkrepljuju razloge za produženje pritvora“;

- da razlozima iznetim u osporenom drugostepenom, kao i prvostepenom rešenju „nisu dokazane tvrdnje o trajnom uznemirenju javnosti, koje se navodi kao okolnost za produženje pritvora... niti su napravili logički niz kojim bi objasnili koje su to posebne okolnosti krivičnog dela... i kako upravo te okolnosti dovode do uznemirenja javnosti zbog čega bi bilo neophodno produžiti pritvor“;

- da je u osporenom rešenju sud propustio da utvrdi postojanje okolnosti koje opredeljuju osnovanost produženja pritvora, kao i da navede jasne, određene, individualizovane i argumentovane razloge za produženje pritvora po osnovu uznemirenja javnosti, koje je možda i postojalo kada je pritvor određen, ali je pitanje da li i dalje postoji, posebno kada se ima u vidu protek vremena od kada je pritvor određen;

- da su mu navedenim propustima povređena prava zajemčena odredbama člana 31. st. 2. i 3. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i utvrdi pravo podnosiocu na naknadu štete u iznosu od 5 .000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Novom Sadu, u predmetu K. 272/12, vodi se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još trojice optuženih lica zbog krivičn og dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 2. u vezi krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 3. u vezi st . 1. i 2. Krivičnog zakonika.

Nakon sprovedene istrage, Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je 28. septembra 201 2. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih lica podiglo optužnicu Kt.S. 141/12.

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 103 /12 od 4. aprila 201 2. godine, koji mu se računa od 2. aprila 2012. godine, kada je lišen slobode, iz razloga propisanih odredb om člana 142. stav 1. tač ka 5) Zakonika o krivičnom postupku , koji se primenjivao do 30. septembra 2013. godine.

Novi Zakonik o krivičnom postupku je 15. januara 2012. godine stupio na snagu, ali se primenj ivao od 1. oktobra 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, u kom slučaju se primenj ivao od 15. januara 2012. godine.

Tokom trajanja istražnog postupka i nakon podizanja optužnice pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan više puta takođe iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 1. tač ka 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Nakon početka primene novog Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), podnosiocu kao okrivljenom je pritvor produžen rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1657/13 od 1. oktobra 2013. godine, iz razloga popisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP za 60 dana, odnosno do dalje odluke suda, a najkasnije do 29. novembra 2013. godine.

U drugi put ponovljenom postupku odlučivanja o pritvoru, Viši sud u Novom Sadu je 22. novembra 2013. godine doneo rešenje Kv. 1898/13 kojim je podnosiocu kao okrivljenom produžio pritovor iz razloga popisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 4 ) ZKP za 60 dana, odnosno do dalje odluke suda, a najkasnije do 28. januara 2014. godine. U obrazloženju ovog rešenja o produženju pritvora, navedeno je:

- da je „veće imalo u vidu da je u momentu određivanja pritvora optuženima, a koji je usledio u aprilu 2012. godine, odmah nakon predmetnog događaja, za koji se optuženi opravdano sumnjiče da su počinili krivično delo koje im se optužnicom stavlja ne teret, a posledica predmetnog krivičnog dela je smrt šestoro mladih ljudi u ugostiteljskom objektu, ovakva težina posledice krivičnog dela dovela do uznemirenja javnosti, posebno mlađih ljudi posetilaca ugostiteljskih objekata, kao i njihovih roditelja i koja uznemirenost ima trajan karakter, odnosno postoji za vreme trajanja predmetnog krivičnog postupka... Ista se obnavlja permanentnim izveštavanjem medija o postupku i oglašavanjem učesnika u postupku u medijima“ ;

- da bi se postojeće uznemirenje javnosti u slučaju ukidanja pritvora optuženima, određenog po osnovu člana 211. stav 1 . tačka 4 ) ZKP, po mišljenju suda, povećalo do mere koja bi ugrozila pravično vođenje krivičnog postupka, a to uznemirenje ne bi bilo moguće otkloniti izricanjem druge blaže mere i na taj način obezbediti nesmetano vođenje i okončanje krivičnog postupka u kome su, prema stanju spisa, sprovedeni u velikoj meri predloženi dokazi;

- da, s obzirom na navedeno, veće smatra da je neophodno dalje zadržavanje optuženih u pritvoru radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, s obzirom na to da se ista svrha ne može postići drugom blažom merom;

- da interes nesmetanog vođenja krivičnog postupka ima prednost u odnosu na pravo optuženih da se brane sa slobode, pa je veće optuženima produžilo pritvor za 60 dana u smislu odredbe člana 216 . stav 2 . ZKP.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 4. decembra 2013. godine , odlučujući o žalbama okrivljenih i njihovih branilaca izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora, doneo osporeno rešenje Kž2. 3633/13 kojim je odbio kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih i potvrdio rešenje o produženju pritvora Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1898/13 od 22. novembra 2013. godine, navodeći u obrazloženju:

- da je „prvostepeni sud u pobijanom rešenju pravilno ocenio da je opravdano dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru iz razloga predviđenih u članu 211 . stav 1. tačka 4) ZKP, jer su okrivljeni opravdano sumnjivi da su izvršili krivična dela koja su im optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt-141/12 od 28. septembra 2012. godine stavljena na teret, a postojanjem ovakve opravdane sumnje ispunjena je osnovna pretpostavka za određivanje, odnosno produženje pritvora, iz člana 211 . stav 1 . ZKP, s obzirom na to da je optužnicom okrivljenima stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288 . stav 2 . KZ, za koje je propisana kazna zatvora preko 10 godina, a težina posledice tog krivičnog dela, za koje su okrivljeni opravdano sumnjivi da su ga izvršili, je činjenica da je u požaru koji je izbio kritičnom prilikom u ugostiteljskom objektu „K.“ u Novom Sadu život izgubilo šest mladih osoba, nesumnjivo je, i po oceni ovog suda, dovelo do uznemirenja javnosti koje, imajući u vidu da je predmetni događaj praćen izveštavanjem sredstava javnog informisanja i oglašavanjem učesnika u postupku u medijima, postoji za sve vreme trajanja ovog krivičnog postupka i isto može ugroziti njegovo nesmetano i pravično vođenje, a kako je to sve i u obrazloženju pobijanog rešenja prvostepeni sud opravdano i ocenio, zbog čega je, i po oceni drugostepenog suda, u ovom krivičnom postupku neophodno i dalje produženje pritvora prema okrivljenima, kao nužne mere radi daljeg nesmetanog vođenja krivičnog postupka čija se svrha za sada ne može obezbediti d rugom merom predviđenom zakonom“.

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (20. januar 201 4. godine) nalazio u pritvoru jednu godin u, osam mesec i i 18 dana, računajući od 2. aprila 2012. godine, kada je lišen slobode.

Prema podacima objavljenim na veb-sajtu: www.portal.sud.rs, podnosiocu ustavne žalbe pritvor je ukinut 23. juna 2014. godine, presuda kojom se oglašava krivim doneta je 22. septembra 2014. godine, prvostepena presuda je u odnosu na podnosioca potvrđena odlukom drugostepenog suda 2. aprila 2015. godine, dok je 26. januara 2016. godine odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podneo branilac podnosioca.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, kao i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen (član 31. st. 2. i 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/2014) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Trajanje pritvora nakon podizanja optužnice propisano je odredbama člana 216. ZKP, prema kojima: od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi se po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); veće je dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); ako nakon potvrđivanja optužnice pritvor bude ukinut zbog toga što nema osnova za sumnju o postojanju krivičnog dela, sud će ispitati optužnicu u skladu sa članom 337. ovog zakonika (stav 4.); protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se odmah veću i žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Odredbama člana 278. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ), je, pored ostalog, propisano: da će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom, onaj ko požarom, poplavom, eksplozijom, otrovom ili otrovnim gasom, radioaktivnim ili drugim jonizujućim zračenjem, električnom energijom, motornom silom ili kakvom drugom opšteopasnom radnjom ili opšteopasnim sredstvom izazove opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima (stav 1.); da će se učinilac kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom, ako su dela iz st. 1. i 2. ovog člana učinjena na mestu gde je okupljen veći broj ljudi (stav 3.).

Odredbom člana 288. stav 2. KZ je propisano da će se učinilac kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina, ako je usled dela iz člana 278. st. 1. do 4, člana 279. st. 1. i 2, člana 280. st. 1. i 2, člana 281. stav 1. i člana 284. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica.

5. Ustavni sud je konstatovao da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 31. st . 2. i 3. Ustava u odnosu na osporeno rešenje zasniva na tvrdnjama da nije bilo osnova da mu se pritvor produži na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, jer ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno jer osporeno rešenj e nije obrazloženo, te da mera pritvora nije svedena na najkraće neophodno vreme.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda, ukoliko su kumulativno ispunjena d va uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje (i produženje) pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postupka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede zajemčenog prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 2. u vezi člana 278. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna zatvor a od dve do 12 godina .

. Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporen om rešenju, kao i Viši sud u Novom Sadu u prvostepenom rešenju o produženju pritvora, utvrdi o da postoji zakonski osnov iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP, odnosno da je za krivično delo koje se podnosiocu stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a da je težina posledice krivičnog dela dovel a do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U smislu navedenog, Ustavni sud ukazuje na to da se pritvorski osnov sadržan u odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP zasniva na: 1) visini propisane, odnosno izrečene kazne zatvora (u konkretnom slučaju propisane kazna zatvora do 12 godina) i 2) načinu izvršenja ili težini posledice krivičnog dela koji su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Iz navedenog sledi da je nadležni sud koji odlučuje o određivanju, odnosno o produženju pritvora prema nekom licu po navedenom zakonskom osnovu, dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje objektivno mora nastupiti; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (u smislu navedenog videti Odluku U stavnog suda Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine).

U konkretnom slučaju, kao razloge koji su opravdali produženje pritvora prema podnosiocu po navedenom zakonskom osnovu, nadležni sudovi su naveli: 1) da postoji opravdana sumnja da je podnosilac kao okrivljeni izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od preko deset godina; 2) da je zbog težine posledica krivičnog dela, koje se ogledaju u činjenica da je u požaru koji je izbio kritičnom prilikom u ugostiteljskom objektu „K .“ u Novom Sadu život izgubilo šest mladih osoba, došlo do uznemirenja javnosti koje, imajući u vidu da je predmetni događaj praćen izveštavanjem sredstava javnog informisanja i oglašavanjem učesnika u postupku u medijima, postoji za sve vreme trajanja ovog krivičnog postupka; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti dalje nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, zbog čega je neophodno i dalje produženje pritvora prema okrivljenom, kao nužne mere čija se svrha za sada ne može obezbediti drugom merom predviđenom zakonom.

Ustavni sud je ocenio da je osporen o rešenj e zasnovan o na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da je nadležni sud postupao u skladu sa ZKP kada je utvrdi o da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenom rešenju naveo i jasno obrazloži o, pored visine zaprećene kazne, konkretne okolnosti koje su u ovom slučaju, zbog načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela, dovele do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka i da takvo uznemirenje javnosti postoji za sve vreme trajanja ovog krivičnog postupka, pa i u vreme donošenja osporenog rešenja, jer je predmetni događaj praćen izveštavanjem sredstava javnog informisanja i oglašavanjem učesnika u postupku u medijima, iz čega proizlazi da uznemirenje javnosti kojim bi bilo ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka nije izgubilo na svom intenzitetu i delovanju na svest ljudi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da nije bilo osnova da mu se pritvor produži, da ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno da osporeno rešenje ni je obrazloženo.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (20. januar 201 4. godine) nalazio u pritvoru jednu godin u, osam mesec i i 18 dana (računajući od 2. aprila 2012. godine, kada je lišen slobode), da mu je pritvor ukinut 23. juna 2014. godine, presuda kojom se oglašava krivim doneta 22. septembra 2014. godine, te da je prvostepena presuda u odnosu na podnosioca potvrđena odlukom drugostepenog suda 2. aprila 2015. godine, odnosno da je krivični postupak pravnosnažno okončan za tri godine, pa kako se radi o vrlo ozbiljnom i teškom krivičnom delu i složenom dokaznom postupku sa većim brojem okrivljenih, Ustavni sud je ocenio da je osporeni krivični postupak vođen sa primerenom hitnošću.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenj e o produženju pritvora donet o iz razloga i u postupku koji je predviđen zakonom, kao i da su u njemu navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka, koji je sproveden sa primerenom hitnošću.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Ustavni sud je, na osnovu izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

I Z D V O J E N O M I Š Lj E Nj E

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-595/2014 od 11. maja 2017. godine

I

Ustavni sud je, u predmetu Už-595/2014 od 11. maja 2017. godine, većinom glasova odlučio da odbije kao neosnovanu ustavnu žalbu kojom podnosilac tvrdi da je odlukom o produženju pritvora povređeno njegovo ljudsko pravo na slobodu i bezbednost.

Činjenica da se navodi ustavne žalbe odnose na fundamentalno ljudsko pravo, kakvo je pravo na slobodu i bezbednost, nagnala me je da ne ostavim bez obrazloženja svoje neslaganje sa stavom većine sudija izraženim u navedenoj odluci.

Fundamentalnost je epitet kojim se kite ona prava koja su za ljudsko biće najvažnija, koja proizlaze iz urođenog dostojanstva ljudske ličnosti i koja ih u esencijalno egzistencijalnom smislu štite od svemoći države. Formalnopravno posmatrano, u ravni nomotehnike, sva ljudska prava u Ustavu Republike Srbije, Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima od 1966. godine, kao i u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i osnovnim slobodama od 1950. godine, jesu među sobom ravnopravna. Ipak, nisu sva ljudska prava istog značaja. Postoje neka ljudska prava koja su važnija od drugih i to se ogleda kako u njihovom posebnom mestu u nomenklaturi ljudskih prava, tako i u skrupuloznosti sa kojom sudije treba da pristupaju njihovoj zaštiti.

Posebno značajna karakteristika fundamentalnosti prava ogleda se u primarnosti primene, u prioritetu u odnosu na druga ljudska prava koja nisu fundamentalna i u odnosu na izuzetke kojima se fundamentalna prava ograničavaju. Pravo na slobodu, kao jedno od fundamentalnih prava, nije apsolutno, ono se pod Ustavom utvrđenim uslovima može ograničiti, pri čemu sloboda je pravilo, a njeno ograničenje izuzetak. Prednost se uvek mora dati slobodi čoveka, a kada se ograničava, ograničenje mora da bude posebno oprezno primenjeno i nesumnjivo utvrđeno zbog čega je veći interes čoveka lišiti slobode.

Nije zgoreg na ovom mestu podsetiti se i toga da je pravo na slobodu i bezbednost, te njegovo ograničenje u vidu pritvora, nama u državi Srbiji odavno poznato ljudsko pravo. Konstitucionisano je još Sretenjskim ustavom od 1835. godine, a u današnjem Ustavu višestruko je zajemčeno.

Navedene osnovne i opšte poznate teorijske ocene o značaju fundamentalnosti prava, suštinski su osnov za moj stav u ovom konkretnom ustavnosudskom predmetu. Razmatrajući ustavnu žalbu kroz prizmu karakteristika fundamentalnosti ljudskog prava na slobodu i bezbednost, formiralo mi se mišljenje da je oceni navoda konkretne ustavne žalbe bilo potrebno pristupiti temeljnije.

II

U konkretnom ustavnosudskom predmetu razmatrana je povreda člana 31. Ustava – trajanje pritvora, kao mere ograničenja fundamentalnog prava na slobodu i bezbednost. Naš Ustav jasno određuje da pritvor treba svesti na najkraću moguću meru, imajući u vidu razloge pritvora; da se pritvor određuje tokom istrage na najduže tri meseca, a može se produžiti za još tri meseca; posle podizanja optužnice, trajanje pritvora svodi se na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, a pritvorenik se pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen.

Na sličan način ovo pitanje uređuju i međunarodnopravni akti koji su saglasno čl. 16. i 194. Ustava sastavni deo našeg pravnog sistema. Najvažniji među njima su Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (član 9.) i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 5).

Pritvor je, u našem zakonodavstvu, regulisan u skladu sa principima i standardima zaštite ljudskih prava. Ono što je potrebno to je - primeniti ih.

Ustavni sud je taj koji Ustavom zajemčena ljudska prava i slobode štiti i svojim odlukama daje im jasnu fizionomiju. Sud je do sada u većem broju ustavnosudskih predmeta razmatrao povrede ljudskog pravo na slobodu i bezbednost. Za potrebe ovog konkretnog predmeta osvrnuću se na neke opšte stavove o pritvoru izrečene u odlukama Ustavnog suda.

Standardnom i opšteprihvaćenom formulacijom, često ponavljanom, naglašava se da je „sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.“ (npr. Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine; Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine).

Potom, da „postojanje sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja postupka, je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti, kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora. (...) Međutim, postojanje osnovane sumnje samo po sebi nije dovoljno. Stoga su nadležni sudovi prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni“ ( Už - 1429/2008 od 16. jula 2009. godine; Už-4940/2010 od 31. marta 2011.godine; Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine). Drugim rečima, o proizvoljnom lišenju slobode može se govoriti „onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno“ (Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine; Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine).

U odnosu na aspekt proteka vremena Sud je izražavao mišljenje da je „u nadležnosti redovnih sudova da osiguraju da pritvor optuženog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje“ (Už-4940/2010 od 31.marta 2011.godine; Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine). Pri tom „ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku“ (Už - 1429/2008 od 16. jula 2009. godine; Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine; Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine). Sličan ovome je i stav da je u nadležnosti „redovnih sudova da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje mere pritvora“ (Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine).

Pritvorski osnov na kome se zasniva osporena sudska odluka o produženju pritvora, definisan pozitivnim Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP/11) u članu 211. stav 1. tačka 4. takođe je razmatran u dosadašnjem radu Ustavnog sud više puta. Ustavni sud naglašava da je kod ovog pritvorskog osnova, koji se pojednostavljeno naziva uznemirenje javnosti, „nadležan sud (...) dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje objektivno mora nastupiti; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“ (Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine).

Zaokružen stav u pogledu procene ovog pritvorskog osnova iskazan je sledećim rečima: „Ustavni sud konstatuje da u osporenim rešenjima nisu navedene konkretne činjenice i okolnosti koje ukazuju da je zaista došlo do uznemirenja javnosti, a zbog težine ili posledice krivičnog dela koje se podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret, te da one mogu zbog svojih manifestacionih oblika ozbiljno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ustavni sud ukazuje da su sudovi u osporenim rešenjima morali takve okolnosti, za koje su smatrali da postoje posebno obrazložiti i dovesti ih u vezu sa težinom krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret. Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da osim visine zaprećene kazne, u osporenim rešenjima utvrde konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja ili težine posledice krivičnog dela za koje se podnosilac sumnjiči, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, te na koji način je ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da je naredbom o sprovođenju istrage podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret da je radnje za koje se tereti preduzeo 2005. godine, od kada je prošlo više od osam godina“ (Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine).

U svojim odlukama, Evropski sud za ljudska prava ističe svrhu člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - prevencija arbitrarnih i protivpravnih uskraćivanja slobode, pri čemu se sloboda i bezbednost smatraju najvišim vrednostima u demokratskim društvima (Ladent protiv Poljske od 18. juna 2008. godine, stav 45 ; Medvedyev and Others protiv Francuske od 29. marta 2009. godine, stav 76). Kako je pritvorom moguće narušiti fundamentalno ljudsko pravo utoliko je još važnije obezbediti dodatne mere opreza (Kudla protiv Poljske od 26. oktobra 2000. godine, stav 111; El-Masri protiv Makedonije od 13. decembra 2012. godine, stav 230).

U fokusu Evropskog suda za ljudska prava je zahtev da se pritvor ograniči na razumno vremensko trajanje, kao i zahtev da se produžavanjem pritvora ne sme povrediti prezumpcija nevinosti (Labita protiv Italije, od 6. aprila 2000. godine, stav 152; Kudla protiv Poljske od 26. oktobra 2000. godine, stav 110; McKay protiv Velike Britanije od 3. oktobra 2006. godine, stav 43; Idalov protiv Rusije od 22. maja 2012. godine, stav 141).

Potom, zahtev da se pritvor sme izreći i produžiti samo kada postoji osnovana sumnja da je osumnjičeni zaista izvršio krivično delo, te da je sud uložio posebne mere opreza kada je vršio procenu (Labita protiv Italije od 6. aprila 2000. godine, stav 153; Kudla protiv Poljske od 26. oktobra 2000. godine, stav 111; McKay protiv Velike Britanije od 3. oktobra 2006, stav 44; Idalov protiv Rusije od 22. maja 2012. godine, stav 140).

Odluka o pritvoru, kao i produžavanje pritvora ne sme biti zasnovano na apstraktnim navodima, već na specifičnim činjenicama i okolnostima vezanim konkretno za osumnjičenog, odnosno „produženi pritvor se može opravdati u datom slučaju samo ako postoje određene indikacije da je to od istinskog javnog interesa koji će, bez obzira na pretpostavku nevinosti, prevagnuti nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (...).“ (Labita protiv Italije od 6. aprila 2000. godine, stav 152; Kudla protiv Poljske od 26. oktobra 2000. godine, stav 110; Boicenco protiv Moldove od 11. jula 2006. godine, stav 142; Khudoyorov protiv Rusije od 8. novembra 2005. godine, stav 172-173, Aleksanyan protiv Rusije 22. decembar 2008. godine, stav 177-179; Idalov protiv Rusije od 22. maja 2012. godine, stav 139).

Opšta načela u pogledu člana 5. stav 3. Konvencije, Evropski sud za ljudska prava isticao je i u predmetima protiv Srbije (Đermanović protiv Srbije od 23. februara 2010. godine, stav 73-75; Vrenčev protiv Srbije od 23. septembra 2008. godine, stav 56-59; Luković protiv Srbije od 26. marta 2013. godine, stav 44).

Ne ulazeći, za potrebe ovog izdvojenog mišljenja, u širi prikaz prakse Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zadržaću pažnju na pritvorskom osnovu ugrožavanje javnog reda, a koji je pandan pritvorskom osnovu uznemirenja javnosti u našem Zakoniku o krivičnom postupku od 2011. godine.

Referentna odluka Evropskog suda za ljudska prava kojom je zauzet bazičan stav u pogledu ugrožavanja javnog reda i na koju se potom kontinuirano oslanjaju i sam Evropski sud za ljudska prava i naš Ustavni sud je presuda doneta u predmetu Letellier protiv Francuske. Sud je prihvatio da „(...) određena krivična dela mogu da dovedu do društvene uznemirenosti, što može da opravda pritvor, bar na neko vreme. U izuzetnim okolnostima ovaj faktor se može stoga uzeti u obzir u svrhe Konvencije, u svakom slučaju u meri u kojoj domaće pravo prihvata – kao u članu 144. Zakonika o krivičnom postupku – pojam ometanja javnog reda usled krivičnog dela. Međutim, ovaj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo ako je zasnovan na činjenicama koje mogu pokazati da bi oslobađanje optužene zaista omelo javni red. Takođe, pritvor će i dalje biti legitiman samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen; produženje pritvora se ne može koristiti kao predviđanje kazne zatvora.“ (Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991.godine, stav 51.)

Evropski sud za ljudska prava je kontinuirano nastavio da primenjuje navedeni stav u potonjim presudama - Kemmache protiv Francuske od 27. novembar 1991. godine, stav 52 ; Tomasi protiv Francuske od 27. avgusta 1992. godine, stav 91; I.A. protiv Francuske od 23. septembra 1998, stav 104; Tiron protiv Rumunije od 7. aprila 2009, stav 41-42 ; Prencipe protiv Monaka od 16. jula 2009, stav 79 ). Na njih se dosledno pozivao i Ustavni sud Srbije.

III

Osporena odluka Apelacionog suda u Novom Sadu, po mom mišljenju, ne zadovoljava kriterijume prikazane kroz navedene stavove Ustavnog suda Srbije i Evropskog suda za ljudska prava.

Smatram da je ustavnu žalbu trebalo usvojiti zato što:

AD I – Osporena odluka o produženju pritvora Apelacionog suda u Novom Sadu doneta je 4. decembra 2013. godine, a odluka Višeg suda u Novom Sadu 22. novembra 2013. godine. Obe navedene odluke donete su u skladu sa novim Zakonikom o krivičnom postupku od 2011. godine, koji je počeo da se primenjuje 1. oktobra 2013. godine. Odluka o produženju pritvora i Višeg suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Novom Sadu zasnovana je na pritvorskom osnovu uznemirenja javnosti, koji nije postojao u prethodnom Zakoniku o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP/01), a koji je važio od 2001. do 2013. godine. Prvobitno rešenje o određivanju pritvora, od 4. aprila 2012. godine, zasnovano je na pritvorskom osnovu predviđenom u članu 142. stav 1. tačka 5. ZKP/01 prema kome se pritvor mogao odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela. Produženje pritvora po ZKP/11 zasnovano je na pritvorskom osnovu predviđenom u članu 211. stav 1. tačka 4. prema kome pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Činjenica da je promenjen pritvorski osnov, sa novim, kakav u prethodnom zakonu nije postojao, ni na jednom mestu nije spomenuta, a kamoli obrazložena u odluci Apelacionog suda u Novom Sadu.

AD II – Prvo rešenje kojim se odluka o produženju pritvora zasniva na novom pritvorskom osnovu, doneto je 1. oktobra 2013.godine. U periodu od 1. oktobra 2013. godine do 4. decembra 2013. godine (kada je doneto ovde osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu), nekoliko puta je Apelacioni sud u Novom Sadu po žalbi pritvorenih ukidao rešenje Višeg suda u Novom Sadu, a Viši Sud u Novom Sadu potom ponavaljao rešenja sa gotovo identičnim obrazloženjima.

Činjenicu da je konačno rešenjem od 4. decembra 2013. godine po prvi put odbio žalbu pritvorenih i potvrdio rešenje Višeg suda u Novom Sadu, Apelacioni sud u Novom Sadu ničim nije obrazložio, čak ni na bilo koji način spomenuo. Ostaje potpuno nejasno na čemu je bazirao svoj promenjeni odnos.

AD III – Rešenje o produženju pritvora prelaskom na novi pritvorski osnov – uznemirenje javnosti, doneto je godinu i po dana posle prvobitnog rešenja o određivanju pritvora zasnovanog na pritvorskom osnovu težine dela i posebno teških okolnosti dela. Činjenica da se osumnjičeni nalazio u pritvoru godinu i po dana, a da se sud pozvao na uznemirenje javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje sudskog postupka mora biti posebno detaljno obrazložena i argumentovana u kontekstu proteka vremena. Sud je propustio da obrazloži da li je uznemirenje javnosti postojalo u vreme određivanja pritvora, da li je uznemirenje javnosti u vreme produženja pritvora bilo istog, smanjenog ili povećanog intenziteta u odnosu na vreme izvršenja dela tj. određivanja pritvora.

Sud o kontekstu proteka vremena ne daje nikakvu napomenu, a kamoli jasno i konkretno obrazloženje.

AD IV – U rešenju, protiv koga je izjavljena ustavna žalba, Apelacioni sud u Novom Sadu nije ispunio nijedan od zahteva koji se postavljaju pred sud kada produžavanjem pritvora nastavlja da ograničava fundamentalno pravo na ličnu slobodu i bezbednost; rešenje je apstraktno, površno, obrazloženje suštinski ne postoji, navodi obrazloženja svode se na lapidarno ponavljanje zakonskih zahteva i kao takvo ono se može okarakterisati kao proizvoljno.

AD V – Obrazloženje je apstraktno – u odnosu na opšte zahteve koji se moraju poštovati prilikom produženja pritvora, kao i u odnosu na specifičnosti konkretnog pritvorskog osnova. Ni na jednom mestu se ne navode konkretni razlozi za produženje pritvora godinu i po dana od njegovog određivanja, već je celokupan ton obrazloženja uopšten i s pozivom na zakonske odredbe. To se naročito ogleda u delu osporene odluke koji upućuje na član 211. stav 1. tačka 4. jer ne sadrži jasno objašnjenje o uznemirenju javnosti, kao ni objašnjenje uzročno-posledične veze između uznemirenja javnosti i nemogućnosti da sud nesmetano i pravično vodi krivični postupak. Sud se u osnovi oslanja na težinu dela, kao i na veliki broj i mladost žrtava. U pogledu uznemirenja javnosti, sud konstatuje samo da je „predmetni događaj praćen sredstvima javnog informisanja i oglašavanjem učesnika u postupku u medijima i isto može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka“. Nije jasno o kakvim se medijskim tekstovima radi, da li se u njima iznose pretnje (za sudije, tužioca, okrivljene), da li se najavljuju masovni protesti ili nemiri na ulicama, na koji način pisanje sredstava javnog informisanja dovodi do uznemirenja javnosti, na koji način sredstva javnog informisanja ugrožavaju tok sudskog postupka, da li je za same okrivljene bilo bezbednije da budu u pritvoru nego na slobodi i sl.

Načelno je sporno da li napisi u medijima uopšte treba da imaju takav značaj i uticaj na sud da mogu ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. S druge strane, čak i da prihvatimo da mediji mogu imati takvu snagu i uticaj na javnost tj. značaj u društvu, sud je morao sasvim jasnim navodima obrazložiti kakva se reakcija javnosti mora ili može očekivati u slučaju puštanja okrivljenog da se brani sa slobode, te na čemu konkretno temelji svoj stav da je za postupak, oštećene i okrivljene najbolje doneti rešenje o produženju pritvora.

AD VI – Obrazloženje nije individualizovano; sva rešenja o pritvoru doneta su zbirno za četiri okrivljena. Drugim rečima, u osporenim odlukama nije jasno i pojedinačno obrazloženo zbog čega je konkretno za svakoga od njih neophodno da ostane u pritvoru. Prilikom donošenja odluke o produženju pritvora nije navedeno zbog čega je i na koji način svaki od okrivljenih izvor uznemirenja javnosti koje onemogućava sud da nesmetano i pravično sprovede postupak.

Dakle, obrazloženje suda mora biti takvo da optuženi u konkretnom slučaju može razumeti zbog čega je on konkretno izvor takvog uznemirenja javnosti koje onemogućava sud da vodi krivični postupak, pri čemu nije bez značaja napomenuti i da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu koje nije umišljajno.

AD VII – Sud je prenebregao činjenicu da razlozi za pritvor moraju biti takvog intenziteta i nesumnjivosti koji očigledno pretežu nad fundamentalnim ljudskim pravom na ličnu slobodu i bezbednost. Iz obrazloženja osporenih odluka ne uočava se da je sud posvetio dužnu pažnju činjenici da svojom odlukom produžava ograničavanje prava na slobodu pojedinca, niti je razmotrio da li se ova mera mogla adekvatno zameniti merom manjeg intenziteta.

Sud je u potpunosti propustio da se pozabavi razmatranjem mogućnosti određivanja blaže alternativne mere, tj. pitanjem da li bi drugom merom mogao biti postignut isti cilj – obezbeđenje prisustva okrivljenog u sudu tokom vođenja krivičnog postupka.

Postupajući na izložen način, Apelacioni sud u Novom Sadu je propustio retku profesionalnu šansu da na samom početku primene novog Zakonika o krivičnom postupku, a prilikom određivanja pritvora po novom osnovu - zbog postojanja uznemirenja javnosti, kreira standard primene i način obrazlaganja novog pritvorskog osnova. Događaj koji je predmet ovog složenog krivičnog postupka, a posebno imajući u vidu žrtve i njihove bližnje, zahtevao je daleko više skrupuloznosti od ove koja je pokazana osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu.

Pored navedenog, Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-595/2014 od 11. maja 2017. godine nisam mogla da podržim i zato što:

AD I – Ustavni sud ni na jednom mestu ne razmatra ustavnu žalbu u kontekstu povrede fundamentalnog ljudskog prava na ličnu slobodu i bezbednost. Usled toga ova Odluka navodi na pomisao da je Ustavni sud izgubio iz vida da je sloboda pravilo, a pritvor izuzetak.

AD II –Ustavni sud odluku ne temelji na svojoj uspostavljenoj praksi. Sud propušta da se osloni na svoje ranije relevantne stavove, a koji su prikazani u delu II ovog izdvojenog mišljenja. Poziv na svoju raniju sudsku praksu čini samo jednom, navodeći odluku u kojoj je pojašnjeno postojanje tri kumulativna elementa pritvorskog osnova uznemirenje javnosti. Takođe, Sud se oglušio i o bogatu sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava kada je u pitanju zaštita fundamentalnog ljudskog prava na slobodu i bezbednost; ni za jedan svoj navod nije ponudio dodatni oslonac u stavovima ovog suda.

AD III – Ustavni sud u ovom konkretnom ustavnosudskom predmetu nije primenio uobičajeni test za preispitivanje odluka o produženju pritvora. To može upućivati na zaključak da je Sud u predmetu Už-595/2014 odustao od svojih napora da kreira i koristi čvrste, jasne i pouzdane kriterijume ispitivanja sudskih odluka.

Sudija Ustavnog suda

Dr Tijana Šurlan