Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. decembra 2014. godine, doneo je

ODLUKU

Utvrđuje se da odredbe člana 86b Zakona o Narodnoj banci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 72/03, 55/04 i 44/10) nisu u saglasnosti sa Ustavom.

Obrazloženje

Rešenjem Ustavnog suda od 19. decembra 2013. godine, povodom podnete inicijative, pokrenut je postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 86b Zakona navedenog u izreci. Prema navodima inicijatora, osporenom odredbom člana 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci isključuje se objektivna odgovornost Narodne banke Srbije, njenih organa i radnika i uvodi princip subjektivne odgovornosti, čime se onemogućuje oštećenim licima da traže naknadu za nezakonite radnje Narodne banke, njenih organa i radnika. Inicijator ističe da se ovom odredbom Zakona oštećena lica obavezuju da dokazuju nameru ili krajnju nepažnju za nastanak štete, pri odlučivanju u Narodnoj banci Srbije, što je protivno principu uspostavljenom u članu 35. Ustava Republike Srbije. Inicijator predlaže da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, obustavi izvršenje pojedinačnih akata Narodne banke Srbije donetih na osnovu osporene odredbe člana 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije.

Ustavni sud je u navedenom rešenju ocenio da se može postaviti pitanje ustavne utemeljenosti osporene odredbe člana 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije, a zbog sadržine i pravno-logičke povezanosti odredaba st. 2. i 3. istog člana Zakona sa odredbom stava 1. ovog člana, Ustavni sud je rešio da pokrene postupak za ocenu ustavnosti člana 86b u celini, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ostavljajući Narodnoj skupštini rok od 60 dana da dostavi odgovor povodom pokrenutih ustavnopravnih pitanja.

Polazeći od sadržine navoda inicijatora, a imajući u vidu posebno odredbe člana 35. st. 2. i 3. Ustava kojima je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, odnosno imalac javnog ovlašćenja, te da se zakonom određuju uslovi pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo, u postupku pred Ustavnim sudom ocenjeno je da se kao ustavnopravno sporna postavljaju sledeća pitanja:

- da li se osporenim propisivanjem u članu 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije isključuje odgovornost Narodne banke Srbije za štetu koja nastane u obavljanju poslova Narodne banke, suprotno odredbi člana 35. stav 2. Ustava;

- da li se vezivanjem odgovornosti Narodne banke za pričinjenu štetu za dokazivanje uslova propisanih osporenim članom 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije (dokazivanje postojanja namere, odnosno krajnje nepažnje za prouzrokovanu štetu) odgovornost Narodne banke Srbije kao pravnog lica uređuje na isti način kao i pitanje odgovornosti zaposlenih u Narodnoj banci, čime se dovodi u pitanje saglasnost navedene odredbe Zakona sa odredbama člana 35. st. 2. i 3. Ustava;

- da li se propisivanjem odgovornosti zaposlenih u Narodnoj banci za naknadu štete koja nastane u obavljanju poslova Narodne banke Srbije, pod uslovima utvrđenim odredbom člana 86b stav 1. navedenog Zakona, može sasvim isključiti odgovornost Narodne banke Srbije za pričinjenu štetu u obavljanju poslova Narodne banke, u smislu odredbe člana 35. stav 2. Ustava;

- da li se osporenom odredbom člana 86b stav 1. Zakona sasvim isključuje odgovornost Narodne banke Srbije za štetu u situacijama kada pojedini organ Narodne banke ili zaposleni nije prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom, te da li je takvo propisivanje suprotno opštim načelima i relevantnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima su uređeni odnosi koji nastaju iz prouzrokovanja štete i odgovornost pravnih lica prema trećem po istom osnovu.

U odgovoru koji je Ustavnom sudu dostavio Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine 21. februara 2014. godine navodi se, između ostalog, da odredba člana 35. stav 2. Ustava garantuje građanima da se u obligacionim odnosima sa nosiocima javnih ovlašćenja koji proizlaze iz prouzrokovanja štete „neće primeniti doktrina imuniteta suverena“, ali da se njome ne propisuje objektivna odgovornost državnih organa i organizacija i nosilaca javnih ovlašćenja za svaki njihov propust u radu koji drugome prouzrokuje štetu, niti se utvrđuju uslovi pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete. Odbor smatra da je nesporno da se zakonom, pored uslova pod kojima oštećeni ima pravo da naknadu štete zahteva neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo, mogu propisati i uslovi pod kojima državni organ, imalac javnih ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave odgovaraju za štetu koju prouzrokuju u svom radu. Prema navodima iz odgovora, to znači da Ustav ovlašćuje zakonodavca da, imajući u vidu specifične funkcije poverene nosiocu javnih ovlašćenja, interese koji se štite nesmetanim obavljanjem tih funkcija, kao i već uspostavljene odštetne mehanizme, utvrdi poseban režim odgovornosti „sve dotle dok zakonski uslovi pod kojima nosilac javnih ovlašćenja odgovora za štetu nisu utvrđeni tako da derogiraju Ustavom garantovano pravo građana na naknadu štete“. U odgovoru se dalje ističe da bi vršenje javnih ovlašćenja bilo „gotovo nemoguće“ ako bi institucije odgovarale za svaku štetu za koju oštećeni može da dokaže da je nastala i da između nje i propusta nosioca javnih ovlašćenja postoji uzročno-posledična veza, a odgovornosti bi se mogli osloboditi samo ako dokažu da je šteta nastala kao posledica više sile, isključive odgovornosti oštećenog ili nekog trećeg lica. Takođe, navodi se da Zakon o obligacionim odnosima propisuje subjektivnu odgovornost za štetu i u slučaju pravnih lica i da to što je njime utvrđena pretpostavka krivice štetnika ni u kom slučaju ne ukazuje na postojanje objektivne odgovornosti. Odbor ukazuje da je, polazeći od specifičnih funkcija i ovlašćenja Narodne banke Srbije, osporenom odredbom člana 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije teret dokazivanja postojanja subjektivnog elementa prebačen na oštećenog i propisan viši stepen nehata kao uslov za ovu odgovornost (krajnja nepažnja umesto nepažnje). Ističe se, međutim, da time nije isključena njena odgovornost za štetu kao nosioca javnih ovlašćenja, te da budući da osporena zakonska odredba ne uređuje pitanje pasivne legitimacije, u sporu po tužbi za naknadu štete primenjuju se opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima prema kojima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem njegovih funkcija, odnosno za štetu koju pričini zaposleni u radu ili u vezi sa radom. U praksi, to znači da oštećeni, po pravilu, ne može podneti tužbu protiv odgovornog fizičkog lica, već samo protiv Narodne banke Srbije koja, ako nadoknadi prouzrokovanu štetu, ima pravo regresa prema fizičkom licu pod uslovom da dokaže da je to lice štetu pričinilo namerno ili krajnjom nepažnjom. Iz navedenih razloga, Odbor smatra da osporenim odredbama člana 86b Zakona nije narušeno načelo jedinstva pravnog poretka garantovano odredbom člana 4. stav 1. Ustava, već su osporene odredbe komplementarne odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređena odgovornost pravnog lica za prouzrokovanu štetu. Odbor, međutim, ističe i to da je zakonodavac propisao odgovornost ne samo Narodne banke Srbije, već i guvernera, viceguvernera i drugih zaposlenih za štetu koja nastane u obavljanju poslova Narodne banke Srbije i uslovio je tu odgovornost obavezom oštećenog da dokaže najmanje krajnju nepažnju u postupanju koje je prouzrokovalo štetu. Ovo iz razloga što vršenje funkcija Narodne banke, naročito iz oblasti prudencione supervizije finansijskih institucija podrazumeva diskreciona prava, odnosno donošenje odluka po sopstvenoj oceni, te bi obavezivanje Narodne banke da po tužbi oštećenog dokazuje pravilnost takve odluke pred sudom značilo dati sudu ulogu drugostepene instance u superviziji finansijskih institucija, a Narodnoj banci pretnju od brojnih potencijalnih parnica i izuzetno visokih odštetnih zahteva. Kada je reč o odgovornosti Narodne banke za štetu koju je prouzrokovala svojim nezakonitim ili nepravilnim radom, Odbor ukazuje da je, po pravilu, reč o odgovornosti iz razloga što je propustila da, vršeći ovlašćenja koja su joj poverena, spreči finansijsku instituciju da trećem licu prouzrokuje štetu, a ne o odgovornosti za samu štetu koju je svojim nezakonitim postupcima direktno prouzrokovala trećem licu. S tim u vezi, davalac odgovora ističe da bi bilo nepravično utvrditi da Narodna banka Srbije odgovora pod istim uslovima kao i neko ko je nezakonitim postupcima štetu direktno prouzrokovao. Pored ovoga, u odgovoru se ističe da bi primena manje restriktivnog režima odgovornosti mogla dovesti u pitanje i finansijski aspekt Ustavom garantovane samostalnosti Narodne banke, javno poverenje u način na koji ona obavlja svoje funkcije, a ističe se i da je odšteta deponenata u određenoj meri obezbeđena kroz sistem obaveznog osiguranja depozita koji je propisan Zakonom o osiguranju depozita („Službeni glasnik RS“, br. 61/05, 116/08 i 91/10). Na kraju se navodi da je osporeno zakonsko rešenje u skladu i sa jednim od osnovnih principa efektivne bankarske supervizije (princip 2 – nezavisnost, odgovornost, finansiranje i pravna zaštita supervizora) Bazelskog komiteta za bankarsku superviziju kojim je utvrđeno da zakoni moraju supervizoru i njegovim zaposlenima pružiti zaštitu za radnje ili propuste koji su tokom obavljanja njihovih dužnosti učinjeni u dobroj veri, a što se, po navođenju Odbora, u kontinentalnom pravu tretira kao postupanje koje se ne može pripisati zloj nameri ili krajnjoj nepažnji.

U sprovedenom postupku pred Ustavnim sudom utvrđeno je sledeće:

Osporene odredbe člana 86b Zakona o Narodnoj banci Srbije se nalaze u okviru Odeljka X Zakona o Narodnoj banci Srbije kojim su uređeni organizacija rada i status zaposlenih u Narodnoj banci Srbije. Sud je konstatovao da su osporene odredbe unete u integralni tekst Zakona o Narodnoj banci Srbije članom 90. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 44/10), koji je stupio na snagu 1. jula 2010. godine, kao i činjenicu da osnovni tekst Zakona iz 2003. godine nije sadržao odredbu koja bi imala za predmet uređivanje odgovornosti Narodne banke Srbije za štetu koja nastane u obavljanju poslova centralne banke.

Osporenim članom 86b Zakona o Narodnoj banci Srbije propisano je: da Narodna banka Srbije, guverner, viceguverneri i drugi zaposleni ne odgovaraju za štetu koja nastane u obavljanju poslova Narodne banke Srbije, osim ako se dokaže da je ta šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom (stav 1.); da za štetu iz stava 1. ovog člana zaposleni iz tog stava ne mogu odgovarati ni nakon prestanka radnog odnosa u Narodnoj banci Srbije, odnosno prestanka vršenja funkcije (stav 2.); da će Narodna banka Srbije nadoknaditi troškove zastupanja u sudskim i upravnim postupcima koji se protiv zaposlenih iz stava 1. ovog člana pokrenu u vezi s poslovima iz tog stava.

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 4. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, a da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35. st. 2. i 3.); da je Narodna banka Srbije centralna banka Republike Srbije, samostalna je i podleže nadzoru Narodne skupštine kojoj i odgovara, da Narodnom bankom Srbije rukovodi guverner koga bira Narodna skupština i da se o Narodnoj banci Srbije donosi zakon (član 95.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, monetarni, bankarski i devizni sistem, kao i organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa (član 97. tač. 6. i 16.).

Zakonom o Narodnoj banci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 72/03, 55/04, 44/10, 76/12 i 106/12) uređeni su položaj, organizacija, ovlašćenja i funkcije Narodne banke Srbije i određeno je da je ona centralna banka Republike Srbije koja obavlja funkcije utvrđene ovim i drugim zakonom, da je samostalna i nezavisna u obavljanju ovih funkcija, da podleže nadzoru Narodne skupštine kojoj je odgovorna za svoj rad, da državni organi i organizacije kao ni druga lica ne mogu ugrožavati samostalnost i nezavisnost Narodne banke Srbije, niti mogu vršiti uticaj na Narodnu banku Srbije, organe Narodne banke i članove ovih organa u obavljanju njihovih funkcija (čl. 1. i 2.). Ovim zakonom je dalje propisano da je Narodna banka pravno lice i da njome rukovodi guverner Narodne banke koji je zastupa i predstavlja, da Narodna banka ima od dva do četiri viceguvernera (član 5. stav 1. i član 9. st. 1. do 3.); da su organi Narodne banke Izvršni odbor, guverner i Savet guvernera (član 12.); da se na prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa zaposlenih primenjuje zakon kojim se uređuju radni odnosi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 83.).

Razmatrajući ustavnost osporenih odredaba člana 86b Zakona kojima se isključuje odgovornost Narodne banke Srbije i njenih organa (guvernera i viceguvernera), odnosno zaposlenih u banci, a polazeći od principa jedinstva pravnog poretka izraženog u članu 4. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu i relevantne odredbe i opšta načela koji su sadržani u Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), kojima su uređeni odnosi koji nastaju iz prouzrokovanja štete i odgovornost pravnih lica prema trećem po istom osnovu. U tom kontekstu, ovim zakonom je propisano da: ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a za štetu bez obzira na krivicu može se odgovarati i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. st. 1. i 3.); šteta je definisana kao umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) - (član 155.); krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, a pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom i to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.).

Pri razmatranju otvorenih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je pošao od činjenice da Narodna banka Srbije predstavlja poseban republički organ (tj. organ „sui generis“), da ima svojstvo pravnog lica po sili samog zakona, u smislu člana 5. Zakona o Narodnoj banci Srbije, odnosno da može biti nosilac prava i obaveza u pravnom prometu, a da organi Narodne banke Srbije (inokosni i kolegijalni) nemaju sopstveni pravni subjektivitet, tj. nemaju samostalnu i, od Narodne banke Srbije kao pravnog lica, odvojenu pravnu egzistenciju, a samim tim ni vlastitu deliktnu sposobnost, već predstavljaju delove Narodne banke Srbije kao pravnog lica. Iz ove činjenice, prema mišljenju Suda, proizilazi da Narodna banka Srbije odgovara za štetu koju njeni organi prouzrokuju nezakonitim ili nepravilnim radom u obavljanju poslova Narodne banke Srbije. Deliktna odgovornost Narodne banke Srbije utemeljena je, dakle, na pogrešnom postupanju njenih organa koje se može ispoljiti u vidu nezakonitog ili nepravilnog rada. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u pravnoj teoriji i sudskoj praksi preovlađuje stanovište da se pod nezakonitim radom organa podrazumeva svako postupanje organa koje je suprotno zakonu, odnosno propisima donetim na osnovu zakona, uključujući i propuštanje da se zakon primeni, a kao nepravilan rad organa podrazumeva se svako pogrešno postupanje organa koje je protivno određenim standardima postupanja pravnog lica u datim okolnostima prema određenom obrascu postupanja (tzv. „brižljivog“ subjekta), uključujući i postupanja protivno pravilima struke, odnosno određene delatnosti. Reč je u osnovi o pravnom standardu očekivanog ponašanja koji je utoliko viši ukoliko je reč o pravnom licu koje je nosilac određenih zakonskih ovlašćenja. Na drugoj strani, fizičko lice koje u svojstvu organa ili zaposlenog prouzrokuje štetu u obavljanju poslova Narodne banke Srbije ne može biti pozvano na građansku odgovornost, već se prema njemu može postaviti regresni zahtev. Uslov sine qua non za pokretanje regresnog postupka prema fizičkom licu koje je svojom materijalnom radnjom prouzrokovalo štetu jeste, saglasno opštem pravilu sadržanom u članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, da je ovo postupanje sa kvalifikovanom krivicom, tj. da je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom. Na osnovu izloženog, Ustavni sud zaključuje da se odgovornost Narodne banke Srbije za štetu koja nastane u obavljanju poslova za koje je ovlašćena ne može usloviti dokazivanjem da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom. Razlog za to je što osnov odgovornosti Narodne banke Srbije može biti isključivo nezakonito ili nepravilno postupanje njenih organa, dok se prouzrokovanje štete namerno ili krajnjom nepažnjom može odnositi jedino na fizičko lice koje je u svojstvu organa ili zaposlenog obavljalo poslove Narodne banke Srbije.

Imajući u vidu prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporena odredba člana 86b stav. 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije kojom je propisano da Narodna banka Srbije, guverner, viceguverneri i drugi zaposleni ne odgovaraju za štetu koja nastane u obavljanju poslova Narodne banke Srbije, osim ako se dokaže da je ta šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom, kao i odredbe st. 2. i 3. istog člana ovog zakona koje čine jedinstvenu pravnu celinu sa stavom 1. istog člana, nisu u saglasnosti sa odredbom člana 35. stav 2. Ustava. S tim u vezi, Sud posebno ističe da iz formulacije odredbe člana 35. stav 2. Ustava na nedvosmislen način proizlazi da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Prema tome, na osnovu jezičkog i ciljnog tumačenja ove ustavne odredbe, po mišljenju Suda, proizlazi da Ustav ne vezuje pomenutu garanciju prava na naknadu štete u navedenim slučajevima za ostvarenje bilo kog drugog uslova vezanog za opredeljivanje stepena krivice štetnika koji je svojim postupanjem prouzrokovao štetu trećim licima. Na drugoj strani, Ustavni sud ukazuje da pitanje neposredne odgovornosti članova pojedinih organa, odnosno zaposlenih lica u Narodnoj banci Srbije prema trećim licima kojima je šteta prouzrokovana treba posmatrati odvojeno od pitanja odgovornosti Narodne banke Srbije kao pravnog lica. U tom kontekstu, Sud ukazuje da je odredbom člana 35. stav 3. Ustava prepušteno zakonodavcu da određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo. Smisao i cilj ove ustavne odredbe je da se zakonom preciziraju posebna pravila, odnosno uslovi pod kojima oštećeni imaju pravo da zahtevaju naknadu štete neposredno od lica koja su tu štetu prouzrokovala.

Takođe, Sud ocenjuje da je odredba člana 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije suprotna i opštim načelima i relevantnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima su uređeni odnosi koji nastaju iz prouzrokovanja štete i odgovornost pravnih lica prema trećem po istom osnovu. Svoju ocenu Sud zasniva na činjenici da osporeno zakonsko rešenje odstupa od principa da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, ustanovljenog članom 172. Zakona o obligacionim odnosima. Stav Ustavnog suda je da se osporenim normiranjem povređuje i načelo jedinstva pravnog poretka izraženo u članu 4. stav 1. Ustava, koje nalaže međusobnu usklađenost svih propisa i pravnih akata radi zaštite kako pojedinačnih prava i interesa, tako i opšteg društvenog (javnog) interesa. Isto načelo utvrđeno je i odredbom člana 194. stav 1. Ustava kao osnovno načelo na kome se temelji hijerarhija domaćih i međunarodnih pravnih akata u pravnom poretku Republike Srbije.

S obzirom na izneto, a imajući u vidu međusobnu povezanost odredaba st. 2. i 3. sa odredbom stava 1. člana 86b Zakona o Narodnoj banci Srbije, te da ove odredbe gube pravni smisao bez postojanja odredbe stava 1. istog člana, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Budući da je konačno odlučio u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je bespredmetan zahtev za obustavu izvršenja akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu odredbe člana 86b stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe člana 86b Zakona o Narodnoj banci Srbije navedenog u izreci prestaju da važe danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda Republike Srbije u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić