Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Desanke Čolić iz Sopota i Mirka Noveskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. marta 2009. godine, doneo je

ODLUKU

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Desanke Čolić i Mirka Noveskog izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2612/08 od 1. oktobra 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Desanke Čolić i Mirka Noveskog izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu XV P. br. 499/03 od 25. novembra 2004. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž br. 9258/05 od 23. decembra 2005. godine.

Obrazloženje

1. Ustavnom sudu je 23. decembra 2008. godine podneta blagovremena i delimično dopuštena ustavna žalba Desanke Čolić iz Sopota i Mirka Noveskog iz Beograda, preko punomoćnika Gvozdena Otovića, advokata iz Beograda, izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu XV P. br. 499/03 od 25. novembra 2004. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž br. 9258/05 od 23. decembra 2005. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2612/08 od 1. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosioci ustavne žalbe ističu da je revizija koju su, u svojstvu tužilje - protivtužene i umešača u parnici na njenoj strani, podneli Vrhovnom sudu Srbije nezakonito odbačena kao nedozvoljena, jer je u obzir uzeta samo vrednost spora po tužbi, a da sa njom nije sabrana i vrednost spora po protivtužbi. Navode da je Vrhovni sud Srbije odbacio reviziju našavši da se nije mogla izjaviti zbog nedovoljne vrednosti predmeta spora, za koju je Vrhovni sud utvrdio da iznosi 10.000 dinara, i to na osnovu plaćene sudske takse na prvostepenu presudu u iznosu od 1.500 dinara. Dalje ističu da je navedena vrednost predmeta spora od 10.000 dinara utvrđena proizvoljno, jer je prvobitno postupajuća sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, na poleđini pismenog punomoćja za advokata, 25. marta 1993. godine svojeručno napisanom dostavnom naredbom odredila da se punomoćniku tadašnje tužilje Milosave Anđelković, uz poziv na ročište, uputi i opomena za taksu na tužbu u iznosu od 300.000 tadašnjih dinara. Tužilja je, po nalogu suda, dana 28. oktobra 2002. godine platila taksu na prvostepenu presudu u iznosu od 1.500 dinara, a Vrhovni sud je na osnovu tog iznosa utvrdio vrednost predmeta spora kada je odlučivao o dozvoljenosti revizije, s obzirom da u tužbi vrednost nije označena zbog nenovčane prirode potraživanja. Ustavnom žalbom su istovremeno osporene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu, kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kao preuzimaoca parnice, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, iako je sada pok. primalac izdržavanja ostala prepuštena sama sebi, a ugovor nije izvršavan deset godina.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe započet je podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 22. marta 1993. godine.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. br. 499/03 od 25. novembra 2004. godine, u prvom stavu izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje - protivtužene Ivanke Marković iz sela Babe, opština Sopot, kojim je traženo da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. R. 1899/85 od 23. maja 1985. godine između njenog pravnog prethodnika, sada pok. Milosave Anđelković i takođe pok. Atanasija Anđelkovića, kao primalaca izdržavanja, i tuženih - protivtužilaca Gordane Stankov i Stamena Stankova, kao davalaca izdržavanja. U drugom stavu izreke je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno je da su tuženi - protivtužioci, na osnovu navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, suvlasnici na ½ dela jednosobnog stana br. 5 u ulici Skadarskoj br. 25 u Beogradu, a petim stavom izreke dosuđeni su im i pripadajući troškovi parničnog postupka.
Podnosilac ustavne žalbe Mirko Noveski je u parnici učestvovao kao umešač na strani tužilje - protivtužene.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 9258/05 od 23. decembra 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i umešača na njenoj strani, a navedena prvostepena presuda je potvrđena u prvom stavu izreke, dok je u preostalom delu ista presuda ukinuta i predmet vraćen opštinskom sudu na ponovno suđenje.
Protiv drugostepene presude, u delu kojim je pravnosnažno i u celini odbijen tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, reviziju su izjavili umešač Mirko Noveski i novi tužioci - protivtuženi Desanka Čolić iz Sopota i Vladislav Marković iz sela Babe, koji su pravni sledbenici pok. tužilje Ivanke Marković, koja je bila pravni sledbenik prvobitne tužilje pok. Milosave Anđelković, kao primaoca izdržavanja.
Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 2612/08 od 1. oktobra 2008. godine odbacio ovu reviziju kao nedozvoljenu. U obrazloženju je istaknuto: da je predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari nenovčano potraživanje, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, po tužbi koja je podneta sudu 22. marta 1993. godine; da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora i ista je od strane punomoćnika tužilje opredeljena kao neprocenjiva, pa je tužilji 28. oktobra 2002. godine naplaćena taksa na tužbu u iznosu od 1.500 dinara; da je članom 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/2004), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona; da je članom 16. Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 3/2002 od 18. januara 2002. godine), koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine, propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne presude drugostepenog suda u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona. Kako je tužba podneta sudu 22. marta 1993. godine, a prvostepena presuda doneta 25. novembra 2004. godine, Vrhovni sud Srbije smatra da se dozvoljenost revizije ima ceniti po članu 382. stav 3. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, izmenjenog članom 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 12/98), koji je stupio na snagu 14. marta 1998. godine, kako je to propisano članom 111. navedenog zakona. Prema izmenjenoj odredbi člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari i izvršenje neke druge činidbe ako vrednost spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos od 15.000 dinara. Odredbom člana 28. Zakona o sudskim taksama, važećeg u momentu nastanka taksene obaveze, bilo je propisano da ako se po odredbama čl. 21. do 27. tog zakona ne može utvrditi vrednost predmeta spora, kao vrednost se uzima iznos od 10.000 dinara, bez obzira koji je sud nadležan za rešavanje spora. Imajući u vidu da je tužilji naplaćena taksa od 1.500 dinara, a prema osnovici za određivanje takse u neprocenjivim predmetima koja iznosi 10.000 dinara, što je ispod limita dozvoljenosti revizije (15.000), Vrhovni sud Srbije je zaključio da je izjavljena revizija nedozvoljena.
4. Odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/2004), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.
Članom 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 3/2002) bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Odredbom člana 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 12/98) bilo je propisano da se u stavu 2. i 3. člana 382. broj „800“ zamenjuje brojem „15.000“.
Odredbom člana 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94 i 12/98), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka i čijom primenom je rešavano o reviziji, bilo je propisano da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi. Odredbama člana 382. ovog Zakona bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 3.); da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena: 1) u sporovima o izdržavanju, 2) u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada, 3) u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo jugoslovenskog tržišta, uključujući i sporove o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje (stav 4.).
Članom 27. stav 1. tačka 10) Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01 i 9/02) bilo je propisano da se kao vrednost predmeta spora radi naplate takse u sporovima o stvarnim i ličnim službenostima i o doživotnom izdržavanju uzima iznos od 12.500 dinara. Odredbom člana 28. Zakona bilo je propisano da ako se po odredbama čl. 21. do 27. ovog zakona ne može utvrditi vrednost predmeta spora, kao vrednost se uzima iznos od 10.000 dinara, bez obzira koji je sud nadležan za rešavanje spora. Odredbama člana 29. ovog Zakona takođe je bilo propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši se na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, da će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse, koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.); da kada se radi o naplati takse i tuženi može podneti prigovor da je u tužbi vrednost predmeta spora previsoko određena i tada će sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 4.).
Taksenom tarifom (koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama iz 1994. godine), tarifnim brojem 1. stav (1) bilo je propisano da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti plaća prema vrednosti predmeta spora: do 10.000 dinara vrednosti - 1.000 dinara, a preko 10.000 do 100.000 dinara vrednosti - 1.000 dinara uvećano za 4% od vrednosti predmeta spora. Odredbom tarifnog broja 2. stav (1) Taksene tarife bilo je propisano da se za prvostepenu presudu i za rešenje u sporovima zbog smetanja poseda plaća prema vrednosti predmeta spora taksa iz stava (1) tarifnog broja 1.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.
Ustavni sud smatra da spor o raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju koji se vodi između pravnih sledbenika primaoca izdržavanja i davalaca izdržavanja predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos ranije propisan odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, izmenjen članom 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine, a ne spor o pravu na izdržavanje u kome je, saglasno odredbi člana 382. stav 4. tačka 1) istog zakona, revizija uvek bila dozvoljena, nezavisno od vrednosti predmeta spora.
Takođe, pošto se revizijom pobija drugostepena presuda, koja je pravnosnažna samo u odnosu na odluku o zahtevu iz tužbe, nisu osnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da se kao vrednost predmeta spora kod odlučivanja o dozvoljenosti revizije morala uzeti zbirna vrednost predmeta spora po tužbi i protivtužbi. Pravnosnažna odluka po zahtevu iz protivtužbe ne postoji, pa nije ni bila predmet osporavanja u reviziji, tako da je vrednost spora po protivtužbi u ovom slučaju nebitna i ne može se kumulirati sa vrednošću predmeta spora po tužbi.
Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporenog rešenja dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega je smatrao da je revizija nedozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Pošto ni u tužbi, ni tokom prvostepenog parničnog postupka vrednost predmeta spora nije opredeljena ili utvrđena, ista je cenjena prema iznosu naplaćene sudske takse. Istina, Vrhovni sud je pošao od pretpostavke da je taksa od 1.500 dinara naplaćena tužilji prema osnovici za određivanje takse u neprocenjivim predmetima iz člana 28. Zakona o sudskim taksama iz 1994. godine, koja je iznosila 10.000 dinara, a zapravo je taksa naplaćena prema osnovici od 12.500 dinara iz člana 27. stav 1. tačka 10) tog zakona, jer se u konkretnom slučaju radilo o tužbenom zahtevu koji je za predmet imao raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Međutim, ova okolnost ne može da utiče na odluku o ustavnoj žalbi, pošto je i vrednost predmeta spora od 12.500 koja je bila osnovica za naplatu takse i dalje ispod novčanog cenzusa za dozvoljenost revizije koji je iznosio 15.000 dinara.
Ustavni sud nalazi da nisu osnovani, niti su od značaja za odlučivanje, navodi podnosilaca ustavne žalbe koji se odnose na činjenicu da je postupajuća sudija u predmetnoj parnici zabeležila u spisu da taksa iznosi 300.000 dinara na dan 25. marta 1993. godine, i da bi to trebalo uzeti kao vrednost sudske takse za određivanje vrednosti predmeta spora. Osim što se radilo o periodu hiperinflacije, kao i o dinarima koji su prestali da važe donošenjem Uredbe o novom dinaru („Službeni list SRJ“, broj 6/94) koja se primenjivala od 24. januara 1994. godine, nema dokaza da je opomena za plaćanje navedenog iznosa sudske takse bilo kada poslata tužilji, niti da je u tom iznosu plaćena. Pored toga, navedenim članom 29. stav 3. Zakona o sudskim taksama bilo je propisano da se sudske takse naplaćuju na osnovu rešenja koje donosi sud, a ne na osnovu beleške u spisu. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu, u formi naloga – opomene za plaćanje takse P. 1195/01 od 22. oktobra 2002. godine, određen je iznos od 1.500 dinara na ime sudske takse za presudu. Navedeni iznos je i platila tadašnja tužilja, sada pok. Milosave Anđelković, koja je bila pravni prethodnik u parnici podnositeljke ustavne žalbe Desanke Čolić, a na rešenje o plaćanju sudske takse nije uložen prigovor, koji je mogao biti izjavljen saglasno članu 29. stav 4. navedenog Zakona. Dakle, tužilačka strana nije imala primedbi na utvrđeni iznos sudske takse, pa samim tim ni na indirektno utvrđenu vrednost predmeta spora. Ustavni sud konstatuje i da je iznos sudske takse pravilno odmeren, s obzirom na vrednost predmeta spora o raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju od 12.500 dinara, koja je bila propisana članom 27. stav 1. tačka 10) Zakona o sudskim taksama.
Pored toga, po oceni Ustavnog suda nisu osnovani ni navodi iz ustavne žalbe koji se odnose na činjenicu da vrednost predmeta spora nije određena na osnovu takse na tužbu, već na osnovu takse na presudu, jer prema Taksenoj tarifi (takseni brojevi 1. i 2.) Zakona o sudskim taksama, iznosi sudske takse na tužbu i takse na presudu su jednaki, tako da se i vrednost predmeta spora može odrediti bilo na osnovu naplaćenog iznosa takse na tužbu, bilo na osnovu istog iznosa takse na presudu.
Ustavni sud nalazi da je tužilja imala mogućnost da saglasno članu 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku sama odredi vrednost predmeta spora, ali ona to nije učinila ni u tužbi, niti kasnije u toku parničnog postupka do zaključenja glavne rasprave.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud ocenjuje da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo podnosilaca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava kada je osporenim rešenjem odbacio reviziju podnosilaca kao nedozvoljenu. Ustavna žalba protiv osporenog revizijskog rešenja je stoga odbijena kao neosnovana, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007).
6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom je izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu XV P. br. 499/03 od 25. novembra 2004. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž br. 9258/05 od 23. decembra 2005. godine, Ustavni sud je našao da ista nije dozvoljena iz sledećih razloga:
Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbama člana 113. Zakona o Ustavnom sudu propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).
Iz navedenih odredaba Ustava i zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava od 8. novembra 2006. godine.
Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu XV P. br. 499/03 od 25. novembra 2004. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž br. 9258/05 od 23. decembra 2005. godine, koje su donete pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavnu žalbu u tom delu treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te da se u ovom ustavnosudskom postupku moglo meritorno odlučivati samo povodom osporenog revizijskog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2615/08 od 1. oktobra 2008. godine, o čemu je Sud i odlučio u tački 1. izreke.
7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 24/2008 i 27/2008), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić