Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je 1983. godine, svome sinu, u ovoj parnici tuženom, poklonila 1/2 dela spoljnih nepokretnosti, a tuženi je na istom placu sagradio novu kuću u koju se uselio sa suprugom. Tužilja je ostala u staroj kući u istom dvorištu, a na poklonjenim nepokretnostima zadržala je pravo doživotnog plodouživanja.
Odnosi između tužilje i tuženog su bili korektni do proleća 1999. go dine. kada se u staru kuću kod tužilje doselila njena unuka sa porodicom. Kako su računi za struju, vodu i telefon od useljenja unuke tužilje znatno uvećani, tuženi je od bratanice tražio da plati jedan deo tih troškova. Pošto nije postignut sporazum oko plaćanja troškova, došlo je do svađe između tužilje i tuženog. Odnosi između parničnih stranaka su se još više pogoršali pokretanjem parnice za raskid ugovora o poklonu.
Tužilja je u vreme donošenja prvostepene presude imala 78 godina. Korisnik je penzije u iznosu od oko 2.000,00 dinara mesečno. Tužilja je korisnik narodne kuhinje, a povremeno joj pomaže drugi sin sa kojim je tuženi duži period u svađi.
Na osnovu navedenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da na strani tuženog nema grube neblagodarnosti i da nije došlo do osiromašenja tužilje, te da nisu ispunjeni uslovi za opoziv ugovora o poklonu.
Navedene konstatacije i zaključci nižestepenih sudova se za sada ne mogu prihvatiti, jer nisu utvrđene sve činjenice relevantne za pravilnu primenu materijalnog prava. Ovo iz razloga što uzroci svađe između tužilje i tuženog 1999. godine ne mogu biti opravdanje tuženom da u tako dugom periodu izbegava svoju majku i da je ne posećuje, a posebno da joj ne pruža nikakvu pažnju u starosti i bolesti. Složeni odnos između roditelja i dece, osim pravnih normi, regulisani su i moralnim normama i običajima, tako da i eventualno postojanje krivice tužilje za poremećaj odnosa ne može biti opravdanje tuženom da od 1999. godine ne kontaktira sa tužiljom i da joj kao majci ne pruža potrebnu pažnju i pomoć. Tužilja je na 1/2 dela poklonjenih nepokretnosti zadržala pravo doživotnog plodouživanja i u prostorije koje koristi mogla je da primi unuku sa njenom porodicom, a tuženi je imovinske odnose u vezi sa povećanim troškovima mogao da reši na drugi način, a ne kroz svađu sa tužiljom i zanemarivanjem svojih obaveza prema tužilji kao majci.
Prema sadržini spisa, još pre 1999. godine, postojali su poremećeni odnosi između tužilje i supruge tuženog, pa je potrebno razjasniti uzroke njihovih svađa, a posebno da li je tuženi podržavanjem svoje supruge i sam tome doprinosio, što je od značaja za ocenu da li na njegovoj strani postoji neblagodarnost prema tužilji.
Nisu utvrđene ni sve relevantne činjenice za ocenu da li je došlo do osiromašenja tužilje, što, takođe, može biti razlog za usvajanje zahteva za raskid ugovora o poklonu. Za zaključak da do osiromašenja tužilje nije došlo nije dovoljno samo utvrđenje da je tužilja korisnik penzije od oko 2.000,00 dinara mesečno i da je korisnik narodne kuhinje, već je potrebno utvrditi sve potrebe tužilje imajući u vidu njenu starost i zdravstveno stanje. U tom kontekstu treba ceniti i potrebu tužilje da sebi obezbedi tuđu negu i pomoć, a što bi mogla obezbediti zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju čiji bi predmet bila imovina koja je predmet ugovora o poklonu čiji se raskid traži. Stoga se nastojanje tužilje da opozove poklon ne bi moglo ceniti u negativnom smislu, kako to čine nižestepeni sudovi, već kao pokušaj da izađe iz teške situacije u kojoj se našla zbog bolesti i starosti i ponašanja tuženog kome je poklonila svoje nepokretnosti, formalnog obavezivanja tuženog da joj obezbedi pristojan život.
Na osnovu navedenog, primenom člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija tužilje je usvojena i nižestepene presude ukinute, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje."