Osnovno sporno pitanje u ovoj parnici je bilo da li je ugovor o kreditu zaključen između tužioca i tuženog nastao kao posledica zaključenog ugovora o cesiji ili predstavlja samostalan pravni posao.
U toku postupka tužilac je celo vreme insistirao na stvarnoj nameri ugovarača.
Pravo na to daje mu čl. 440. st. 2. ZOO prema kojem dužnik može istaći prijemniku pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći prema ustupiocu.
Nije dovoljna samo konstatacija privrednih sudova da su između tužioca i preduzeća postojali dužničko poverilački odnosi, da su ti odnosi isprepleteni sa odnosima vlasnicima preduzeća i razrešeni kroz ugovor o cesiji.
Čl. 440. ZOO daje pravo dužniku da prema prijemniku istakne ne samo prigovore koje ima prema njemu, već i sve one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kada je saznao za ustupanje.
Položaj dužnika - cesusa ne može se pogoršati po ugovoru o cesiji.
Zato mu je i dato pravo da se brani prigovorima prema cesionaru, ali i prigovorima koje je mogao istaći prema cedentu.
Dosledno i pravilno primenjene gornje zakonske odredbe podrazumevale su i utvđivanje činjenica kakva je i da li je uopšte postojao pravni odnos između tužioca i preduzeća "S" da li je ugovor o kreditu između "D.B" i "S" izvršen i da li je, ako je "S" odobren kredit isti vraćen, ko ga je vratio i kada.
Ovo pitanje ugovor o cesiji nije razrešio i upravo zato se zahtevom za zaštitu zakonitosti osnovano ukazuje da privredni sudovi nisu imali u vidu odredbu čl. 63. ZOO. Pravilna primena čl. 440. ZOO podrazumeva davanje odgovora na ovo sporno pitanje.