Pobijanim rešenjem prvostepeni sud je zauzeo stav da nema zakonskog osnova za ponavljanje krivičnog postupka označenog u članu 404. stav 1. tačka 4. ZKP, smatrajući da osuđeni samo po tom osnovu traži ponavljanje postupka.
Pri tome se navodi da iz zahteva ne proizilaze ni nove činjenice, niti se podnose novi dokazi koji bi sami za sebe ili u vezi sa ranijim dokazima bili podobni da prouzrokuju oslobođenje osuđenog ili osudu po blažem krivičnom zakonu, već osuđeni u zahtevu ponavlja činjenice koje je izneo u prvostepenom i drugostepenom postupku, dakle one činjenice koje su bile cenjene od strane prvostepenog i drugostepenog suda i konstatuje da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje krivičnog postupka iz citiranog zakonskog propisa.
Prema tome, prvostepeni sud osim kratke formulacije uglavnom zakonskog teksta ne iznosi druge razloge u vezi svoje odluke.
Bez obzira na to, na kojem zakonskom propisu se zasniva zahtev, prvostepeni sud je bio dužan u konkretnoj situaciji da utvrdi i navede, prvo, sve dokaze koji su izneseni u zahtevu i zatim da pruži precizno, što je naročito važno, pojedinačno o svakom dokazu da li se radi o novom dokazu, ili ne, i, drugo, o kojim konkretno činjenicama se radi, pa tek onda da oceni da li se radi o novim činjenicama, ili ne.
U ovakvom slučaju u pobijanom rešenju nije tako postupljeno, pa se žalbenom sudu ne pruža mogućnost da ispita osnovanost, pravilnost i zakonitost donete odluke.