Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Gajić Conić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Marije Gajić Conić i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 10475/11 od 20. juna 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičn o suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 10475/11 od 20. juna 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finasija 08 broj 112-01-1/402-2011 od 15. avgusta 2011. godine.

Obrazloženje

1. Marija Gajić Conić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 26. jula 2013. godine, preko punomoćnika Marije Ivanović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja direkgora Uprave carina broj 148-III-118-02-6/2011 od 4. jula 2011. godine, rešenja Ministarstva finasija 08 broj 112-01-1/402-2011 od 15. avgusta 2011. godine i p resude Upravnog suda U. 10475/11 od 20. juna 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i povrede p rava na pravično suđenje , na jednaku zaštitu prava, na rad i „prava na zaključenje braka “, zajemče nih član om 32 . stav 1, članom 36. stav 1. i čl. 60. i 62. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz čl. 6, 8. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član a 1 . Protokola 12 uz Evropsku konvenciju i člana 14 . Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.

Uz naknadni podnesak od 1. oktobra 2013. godine podnositeljka ustavne žalbe je dostavila rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 276/13 od 27. avgusta 2013. godine, kojim je odbačen njen zahtev za preispitivanje osporene presude Upravnog suda .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljki rešenjem direktora Uprave carina od 1. avgusta 2003. godine utvrđen status neraspoređenog radnika, da je to rešenje poništeno u sudskom postupku , te je odlukom suda od 8. decembra 2010. godine Uprava carina obavezana da podnositeljku vrati na rad; da je 4. maja 2011. godine podnositeljka raspoređena na radno mesto viši carinik; da je rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina od 4. jula 2011. godine podnositeljki je otkazan radni odnos , što je obrazloženo time da je njen suprug osnivač i vlasn ik privrednog subjekta čija je delatnost nespojiva sa radom Uprave carina.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje ističe da je za povredu dužnosti iz radnog odnosa odgovoran državni službenik, iz čega sledi da je on morao da uradi ili propusti da uradi nešto što je, inače, bio dužan , a da je njoj „radno mesto oduzeto samo zbog toga što je u braku koji je poslodavac okvalifikovao kao nepodoban“ . Podnositeljka, takođe, navodi da nespojivost delatnosti privrednog subjekta čiji je vlasnik član uže porodice carinskog službenika nije predviđena ni kao povreda radne dužnosti, niti kao razlog za prestanak radnog odnosa . S tim u vezi , ukazuje na povredu odred be člana 310. stav 7. u vezi sa članom 308. Carinskog zakona, budući da protiv nje nije sproveden disciplinski postupak, „pa se postavlja pitanje u kom postupku joj je prestao radni odnos, ako to nije urađeno u postupku koji je za to zakonom predviđen“.

Prema navodima ustavne žalbe, onemogućavanjem prav a na raspravu , propuštanjem Upravnog suda da oceni navode tužbe i zauzimanjem stav a koji je posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava, podnositeljki je povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporen i akt te utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu i pravo na naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravn a sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem direk tora Uprave carina broj 148-III-118-02-6/2011 od 4. jula 2011. godine podnositeljki ustavne žalbe, carinskom

službeniku Uprave carina, raspoređeno m na radno mesto za pregled robe, otkazan je radni odnos, jer je suprug podnositeljke osnivač i vlasnik preduzeća čija je delatnost nespojiva sa radom Uprave carina. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 31/08 od 30. juna 2008. godine poništeno rešenje direktora Uprave carina od 1. avgusta 2008. godine i naloženo Upravi carina da podnositeljku vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke radnog mesta koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, stečenom znanju i sposobnostima. U obrazloženju osporenog rešenja je dalje navedeno: da je u izvršenju navedene presude podnositeljka dala pismenu izjavu od 7. februara 2011. godine, u kojoj je navela da je njen suprug osnivač i .vlasnik pri vrednog društva za špediciju, trgovinu i usluge „Mediata “ d.o.o, Beograd, što je utvrđeno i uvidom u izvod Agencije za privredne registre; da je podnositeljka 8. februara 2011. godine potpisala izjavu kao carinski službenik da je upoznata sa obavezama propisanim odredbom član a 310. stav 2. Carinskog zakona, prema kojoj carinski službenik, ni član njegove uže porodice, ne može biti vlasnik ili suvlasnik privrednog subjekta, čija je delatnost nespojiva sa radom Uprave carina; da su o dredbom člana 25. stav 3. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Uprava carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine propisani poslovi i delat nosti koji su nespojivi sa radom Uprave carina (poslovi međunarodne špedicije, spoljnotrgovinski poslovi, usluge u spoljnotrgovinskom prometu i drugi poslovi koji dovode do konflikta interesa u odnosu na poslove koje carinski službenik obavlja). Polazeći od svega navedenog, prvostepeni organ je utvrdio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se podnositeljki otkaže radni odnos u Upravi carina.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija 08 broj 112-01-1/402-2011 od 15. avgusta 2011. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnositeljke podnet protiv prvostepenog rešenja direkgora Uprave carina. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja su ponovljeni razlozi na kojima je zasnovano osporeno rešenje o otkazu radnog odnosa . Ocenjujući navode žalbe da razlog naveden u osporenom rešenju nije kao otkazni razlog propisan Carinskim zakonom, niti Zakonom od državnim službenicima, Ministarstvo je istaklo da je odredba člana 310. stav 2. Carinskog zakona „imperativna pravna norma, te da je, koju god vrstu tumačenja primenili, zaključak isti – da je nespojiv rad u Upravi carina sa vlasništvom ili suvlasništvom zaposlenog ili člana njegove uže porodice nad privrednim društvom koje se bavi nespojivom delatnošću“. Polazeći od navedenog, drugostepeni organ je ocenio da se momentom nastupanja tog uslova, odnosno saznanja za isti, „stiče pravni osnov za otkaz radnog odnosa“. Dalje je ocenjeno da su „bespredmetni“ navodi žalbe kojima je ukazano na povredu odredaba člana 308. Carinskog zakona i čl. 112. do 115. Zakona o državnim službenicima, budući da se protiv podnositeljke nije vodio disciplinski postupak u Upravi carina, tj. osporenim prvostepenim rešenjem nije izrečena disciplinska mera, niti se podnositeljka teretila za učinjenu težu povredu službene dužnosti.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 10475/11 od 20. juna 2013. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv osporenog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude najpre naveo da je , u smislu člana 33. Zakona o upravnim sporovima, rešio predmet bez održavanja usmene rasprave, nalazeći da je predmet spor a takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja. Upravni sud je, polazeći od sadržine odredaba člana 310. stav 2. Carinskog zakona i člana 25. stav 3. Pravilnika, a imajući u vidu da utvrđeno činjenično stanje podnositeljka nije osporila u tužbi, našao da je pravilno osporenim rešenjem tuženog organa odbijen prigovor podnositeljke. Upravni sud je naveo da je, donoseći odluku, cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da su isti bez uticaja na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja, budući da ih je, kao navode prigovora, ocenio tužen i organ, naročito u pogledu primene materijalnog prava, dajući detaljn e i na zakonu zasnovane razloge.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede podnositeljka ustavne žalbe, prevashodno, ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 14 . Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima sadržinski ne razlikuju od odred be člana 32. stav 1 . Ustava, kojom se garantuje pravo na pravično suđenje . Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbu Ustava .

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama člana 310. stav 1. Carinskog zakon a („Službeni glasnik RS”, br oj18/10) predviđeno je da danom početka primene ovog zakona, prestaje da važi Carinski zakon ("Službeni glasnik RS", br. 73/03 i 61/05, 85/05 - dr. zakon i 62/06 - dr. zakon), osim čl. 252. do 329. tog zakona .

Odredbama ranije važećeg Carinskog zakon a, koje su i dalje na snazi, propisano je: da ministar, na predlog direktora, odlučuje o prigovoru protiv odluke o pravima i obavezama iz radnog odnosa (član 256. tačka 4)); da direktor raspoređuje carinske službenike u skladu sa aktom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta i odlučuje o njihovim pravima i obavezama iz radnog odnosa (č lan 264.); da se na zaposlene u Upravi carina primenjuju propisi o državnoj upravi, propisi o radnim odnosima i platama u državnim organima, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 298.); da direktor donosi, u pisanoj formi, odluku o prestanku radnog odnosa carinskom službeniku, odnosno njegovom vraćanju na rad (član 305.); da se d isciplinski postupak pokreće protiv carinskog službenika ako ne izvršava službene dužnosti, odnosno ako učini povredu službene dužnosti ili Kodeksa ponašanja i da se na disciplinsku odgovornost carinskih službenika primenjuju odredbe zakona koji uređuje radne odnose u državnim organima (član 308. stav 1.); da c arinski službenik, niti član njegove uže porodice, ne može biti vlasnik ili suvlasnik privrednog subjekta, čija je delatnost nespojiva sa radom Uprave carina ( član 310. stav 2.); da je carinski službenik dužan da da pisanu izjavu o činjenicama iz stava 2. ovog člana ( član 310. stav 3.); da carinski službenik koji se ponaša suprotno odredbama ovog člana disciplinski odgovara (član 310. stav 7.); da carinski službenik može, ako su mu uskraćena ili povređena prava iz ovog zakona, da podnese pisani prigovor ministru, koji je dužan da ispita taj prigovor, obezbedi ostvarivanje uskraćenih prava i odgovori podnosiocu prigovora u pisanoj formi (član 316. stav 2.).

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) propisano je: da prava i dužnosti poslodavca u ime Republike Srbije vrši rukovodilac državnog organa, ako ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno (član 3. stav 2 .); da je državni službenik disciplinski odgovoran za povrede dužnosti iz radnog odnosa (član 107. stav 1.); da je t eža povred a dužnosti iz radnog odnosa – osnivanje privrednog društva, javne službe i bavljenje preduzetništvom (član 109. tačka 9)); da z a teže povrede dužnosti iz radnog odnosa može da se izrekne, pored ostalih, disciplinska kazna prestanak radnog odnosa (član 110. stav 2. tačka 5)); da se u disciplinskom postupku održava usmena rasprava, na kojoj državni službenik ima pravo da izloži svoju odbranu (član 114. stav 1.); da se p ri izboru i odmeravanju disciplinske kazne vodi računa o stepenu odgovornosti državnog službenika, težini posledica povrede dužnosti i subjektivnim i objektivnim okolnostima pod kojima je povreda dužnosti izvršena (član 115.); da d ržavnom službeniku prestaje radni odnos protekom vremena na koje je zasnovan, sporazumom , otkazom, po sili zakona ili na drugi način određen ovim ili posebnim zakonom (član 126. stav 1. tačka 5)).

Odredbama člana 130. stav 1. navedenog zakona predviđeno je: da rukovodilac otkazuje radni odnos državnom službeniku ako – odbije premeštaj ili raspoređivanje kad za njih nije potrebna saglasnost državnog službenika ili neopravdano ne stupi na radno mesto na koje je premešten ili raspoređen (tačka 1)) ; ne zadovolji na probnom radu (tačka 2)); posle prestanka razloga za mirovanje radnog odnosa ne stupi na rad u roku od 15 dana (tačka 3)) ; ne položi državni ili poseban stručni ispit (tačka 4)). Saglasno odredbi stava 2. navedenog člana zakona, r adni odnos prestaje kad rešenje o otkazu postane konačno.

Odredbama člana 131. istog zakona propisano je: da državnom službeniku prestaje radni odnos po sili zakona – kad navrši radni vek, ako bude osuđen na kaznu zatvora od najmanje šest meseci, ako je neraspoređen a ne bude premešten na drugo radno mesto, ako neopravdano izostane s rada najmanje tri uzastopna radna dana ili ako, suprotno odredbama ovog zakona, ne položi državni stručni ispit prema planu i programu za stepen stručne spreme koji je stekao dodatnim obrazovanjem (stav 1.); da državnom službeniku radni odnos prestaje po sili zakona i iz drugih razloga predviđenih opštim propisima o radu kojima se uređuje prestanak radnog odnosa nezavisno od volje zaposlenog i volje poslodavca (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalb e smatra da joj je osporenim aktom povređeno pravo na pravično suđenje, jer kao državni službenik može biti odgovor na za po vredu dužnosti iz radnog odnosa samo u slučaju da je u činila ili propustila da u čini nešto što je, inače, bi la dužn a. Ističe da nespojivost delatnosti privrednog subjekta čiji je vlasnik član uže porodice carinskog službenika nije zakonom predviđena ni kao povreda radne dužnosti, niti kao razlog za prestanak radnog odnosa. Takođe smatra da joj radni odnos nije mogao presta ti bez sprovedenog disciplinsk og postupka, čak ni u slučaju da je učinila težu povredu dužnosti iz radnog odnosa .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda ili upravnog organa. Ovaj zahtev je utoliko značajniji, ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Helle protiv Finske , od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba zakona proizlazi: da se na disciplinsku odgovornost zaposlenih u Upravi carina primenjuju odredbe Zakona o državnim službenicima; da se zbog prirode poslova zaposlenih u Upravi carina pojedina prava i dužnosti tih državnih službenika mogu drukčije urediti; da je osnivanje privrednog društva, javne službe i bavljenje preduzetništvom predviđeno Zakonom o državnim službenicima kao t eža povred a dužnosti iz radnog odnosa ; da carinski službenik, niti član njegove uže porodice, ne može biti vlasnik ili suvlasnik privrednog subjekta, čija je delatnost nespojiva sa radom Uprave carina ; da se u disciplinskom postupku utvrđuje odgovornost carinskog službenika za postupanje protivno navedenoj zabrani.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je osporenim prvostepenim rešenjem podnositeljki ustavne žalbe kao carinskom službeniku otkazan radni odnos, sa obrazloženjem da je njen suprug osnivač i vlasnik privrednog društva čija je delatnost nespojiva sa radom Uprave carina. U obrazloženju osporenog rešenja Ministarstva finansija istaknuto je da podnositeljki ustavne žalbe nije izrečena disciplinska mera, te da razlog za otkaz radnog odnosa proizlazi iz odredbe člana 310. stav 2. Carinskog zakona, koja je „imperativna pravna norma“. Iz navedenog proizlazi da je drugostepeni organ na stanovištu da podnositeljka ustavne žalbe ne treba disciplinski da odgovara zbog toga što je njen suprug vlasnik privrednog društva koje obavlja špedi tersku delatnost, inače bi u postupku po prigovoru poništio osporeno prvostepeno rešenje. Budući da se drugostepeni organ poziva na odredbu člana 310. stav 2. Carinskog zakona kao „imperativnu pravnu normu“, moglo bi se zaključiti da smatra da je reč o razlogu za prestanak radnog odnosa po sili zakona. Ustavni sud, međutim, ističe da taj razlog nije propisan ni o dredbama člana 131. Zakona o državnim službenicima, niti opštim propisima o radu kojima se uređuje prestanak radnog odnosa nezavisno od volje zaposlenog i volje poslodavca.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da razlog naveden u osporenom prvostepenom rešenju nije ni Carinskim zakonom, niti Zakonom o državnim službenicima predviđen kao razlog za otkaz radnog odnosa od strane poslodavca, iz čega sledi da je osporeno rešenje direktora Uprave carina doneto proizvoljnom primenom materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe . Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da ni osporeno drugostepeno rešenje ne sadrži odredbu materijalnog prava čijom primenom je podnositeljki otkazan radni odnos, Ustavni sud smatra proizvoljnom ocenu Upravnog suda izražen u u osporenoj presudi, koja se odnosi na zakonitost drugostepenog rešenja sa stanovišta merodavnog materijalnog prava.

Ovaj sud je konstatovao da , saglasno odredbama Zakona o državnim službenicima, osnivanje privrednog društva predstavlja težu povred u dužnosti iz radnog odnosa (član 109. tačka 9) ), za koju se može, ali ne mora izreći disciplinska kazna prestanak radnog odnosa (član 110. stav 2. istog zakona). Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se na disciplinsku odgovornost carinskih službenika primenjuju odredbe navedenog zakona, Ustavni sud nalazi da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište da carinskom službeniku na osnovu „imperativne pravne norme“ člana 310. stav 2. Carinskog zakona prestaje radni odnos. To bi, naime, vodilo apsurdnoj situaciji da carinski službenik disciplinski odgovara ako on sam obavlja delatnost nespojivu sa radom u Upravi carina – što ne mora imati za posledicu prestanak radnog odnosa, a da mu obavezno prestaje radni odnos ako tu delatnost obavlja član njegove uže porodice. Ustavni sud, pored toga, ističe da povrede dužnosti iz radnog odnosa mogu biti izvršene činjenjem – što predstavlja preduzimanje nedozvoljene radnje od strane državnog službenika i nečinjenje m, odnosno neizvršavanje m radnje koju je državni službenik bio dužan da izvrši. Takođe je nužno da postoj i uzročna veza i zmeđu radnje i učinjene povrede dužnosti iz radnog odnosa, a ta veza postoji k ada je radnja ili ponašanje državnog službenika kojim je učinjena povreda dužnosti iz radnog odnosa neposredni uzrok posledice koja je usled toga nastupila. Iz navedenog sledi da carinski službenik ne može disciplinski da odgovara ako je član njegove uže porodice osnivač ili vlasnik privrednog društva koje obavlja delatnost nespojivu sa radom u Upravi carina, budući da ne postoji uzročna veza između radnje, odnosno ponašanj a državnog službenika i posledice koja je usled toga nastupila.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud smatra da se donosilac osporene presude prilikom odlučivanja o tužbi podnositeljke ustavne žalbe nije mog ao zadržati na ocenjivanju primene odredaba člana 310. stav 2. Carinskog zakona i člana 25. stav 3. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Uprava carina od 14. novembra 2003. godine, iz kojih je utvrdio da je delatnost međunarodne špedicije nespojiva sa radom Uprave carina i da tu delatnost ne može da obavlja carinski službenik, niti član njegove uže porodice. Ustavni sud je stoga ocenio da je u osporenoj presudi Upravnog suda proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, čime joj je povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 10475/11 od 20. juna 2013. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finasija 08 broj 112-01-1/402-2011 od 15. avgusta 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih istaknutih načela i prava zajemčenih Ustavom, niti se posebno bavio navodima podnositeljke ustavne žalbe iz podneska dostavljenom Sudu 1. oktobra 2013. godine.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić