Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Vučetić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. maja 2013 . godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Slavice Vučetić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6916/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 222/06) i izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27499/2010 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15269/07) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični i izvršni postupak iz tačke 1. okončali u najkraćem roku.

Obrazloženje

1. Slavica Vučetić iz Beograda je 3. februara 20 11. godine, preko punomoćnika Snežane Kovačević, advokata iz Beograda, Ust avnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku u predmetu P1. 6916/10 i izvršnom postupku u predmetu I. 27499/2010 koji se oba vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.
U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka, u svojstvu tužilje, pokrenula radni spor protiv tuženog "MEDILENS" DOO Beograd pred Drugim o pštinskim sudom u Beogradu, tužbom od 19. juna 2006. godine , radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanja na rad i naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade i neuplaćenih doprinosa. Taj sud je delimičnom presudom P1. 222/06 od 2. juna 2007. godine usvojio njen tu žbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanj e na rad. Podnositeljka smatra da joj je uskraćeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da postupak po njenoj tužbi koja se odnosi na naknadu štete traje već preko četiri i po godine i još uvek nije okončan , a ročišta se često otkazuju ili odlažu. Podnositeljka dalje navodi da je na osnovu pravnosnažne i izvršne delimične presude pokrenula izvršni postupak i da je rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15269/07 konačno doneto 18. februara 2009. godine. Međutim, kako o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj još 9. marta 2009. godine protiv rešenja o izvršenju, a u postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 2138/10, ni posle blizu dve godine nije odlučeno, podnositeljka smatra da joj je radnjama Apelacionog suda u Beogradu u predmetu Gž1. 2138/10 i Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P1. 6916/10 povređeno označeno ustavno prvo, te predlož e da Ustavni sud naloži nadležnim sudovima hitno odlučivanje u ovim predmetima. Podnositeljka nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6916 /10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 222/06), kao i u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27499/2010 (ranije predmet I. 15269/07 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu ), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 19. juna 200 6. godine tužbu Drugom o pštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog "MEDILENS" DOO Beograd, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, te naknade materijalne štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa koja joj pripadaju.
Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 222/06. Nakon četiri održana ročišta za glav nu raspravu, Drugi opštinski sud u Beogradu je 2. juna 2007. godine doneo delimičnu presudu P1. 222/06 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i obavezao tužen og da tužilju vrati na rad , u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Ova presuda uručena je punomoćniku tužilje 3. jula 2007. godine, a dostavnica o uručenju punomoćniku tuženog vraćena je u Opštinski sud 8. oktobra 2007. godine. Protiv delimične presude stranke nisu izjavljivale žalbu i ona je postala pravnosnažna i izvršna 25. oktobra 2007. godine.
Podnositeljka je 16. januara 2008. godine podnela predlog za dalje postup anje u ovom radnom sporu, a radi odlu ke o naknadi štete. S o bzirom da tužbeni zahtev tužilje nije bio opredeljen po visini i vrsti, Opštinski sud joj je dao takav nalog 4. februara 2008. godine, ostavivši joj rok od osam dana za postupanje, pod pretnjom posledica propuštanja. Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 11. februara dostavila sudu podnesak sa predlogom za presu đenje, ali je 4. marta 2008. godine konačno postupila po nalogu suda u potpunosti i opredelila tužbeni zahtev. Predmet je dobio novi broj P1. 61/08.
Postupajući prvostepeni sudovi u ovoj pravnoj stvari, najpre Drugi opštinski sud u Beogradu u predmetu P1. 61/08, te nakon uspostavljanja n ove mreže sudova u 2010. godini Prvi osnovni sud u Beogradu u predmetu P1. 6916/10, do donošenja presude o preostalom delu tužbenog zahteva , zakazali su 15 ročišta za glavnu raspravu. Održano je sedam ročišta, dok osam nije održano zbog: sprečenosti postupajućeg sudije, štrajka administracije, neuredne dostave poziva tuženom, te dva puta na predlog parničnih stranaka zbog mogućnosti mirnog rešenja spora i tri puta jer su nalaz i mišljenje veštaka, a zatim njegova dopuna i podnesak tuženog dostavljani neposredno pred ročište. Na održanim ročištima je sprovedeno veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, te obavljeno dopunsko veštačenje na predlog tužilje, jednom menjana ličnost veštaka - jer određeni veštak nije mogao da se prihvati veštačenja, saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke, saslušana tri svedoka i pribavljena potrebna dokumentacija i izveštaji od poslodavca, odnosno drugih nadležnih organa, prema traženju suda.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6916/10 od 25. oktobra 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je: u prvom stavu izreke tuženi obavezan da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade, za period od 5. maja 2006. godine do 29. januara 2012. godine, isplati određene iznose po mesecima, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom (za svaki mesec počev od maja 2006. godine do septembra 2010. god ine), te od aprila do avgusta 2011. godine; u drugom stavu izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj se na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade, za period od 1. septembra 2011. godine do 29. januara 2012. godine, isplate određeni iznosi ; u trećem stavu izreke odbačena tužba tužilje kao nedozvoljena da joj tuženi uplati celokupne poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje za navedeni period od 3. maja 2006. godine do 30. septembra 2010. godine i od 23. aprila 2011. godine do 29. januara 2012. godine, prema navedenim neto iznosima; u četvrtom stavu izreke obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupaka. Protiv navedene presude izjavio je žalbu tuženi 5. decembra 2012. godine, a tužilja 13. decembra 2012. godine. Odgovora na žalbe nije bilo, pa su spisi predmeta po žalbi 21. januara 2013. godine primljeni u Apelacionom sudu u Beogradu, pred kojim je u toku žalbeni postupak u predmetu Gž1. 403/2013.
Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, pokrenula je izvršni postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu 14. decembra 2007. godine (primljeno u sudu 17. decembra 2007. godine) , na osnovu izvršne isprave - delimične presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 222/06 od 2. juna 2007. godine. Nakon dostavljanja uređenog predloga za izvršenje , a posle nalog a suda, te nakon ispitivanja blagovremnosti podnetog predloga, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje o izvršenju I. 15269/07 od 18. februara 2009. godine, kojim je određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika "MEDILENS" DOO Beograd na osnovu navedene izvršne isprave , a radi vraćanja izvršnog poverioca na rad, kao i radi naplate troškova izvršnog postupka u iznosu od 7.300,00 dinara. Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu 9. marta 2009. godine, a izvršni poverilac je dostavio odgovor na žalbu 23. marta 2009. godine.
Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 236/10 od 24. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu dužnika i potvrdio rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15269/07 od 18. februara 2009. godine.
Protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 236/10 od 24. marta 2010. godine izvršni dužnik je 3. juna 2010. godine izjavio reviziju Prvom osnovnom sudu u Beogradu za Vrhovni kasacioni sud.
Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje I. 27499/10 od 30. juna 2010. godine kojim se odbacuje revizij a izvršnog dužnika "MEDILENS" DOO Beograd protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 236/10 od 24. marta 2010. godine, kao nedozvolje na. Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu 27. jula 2010. godine.
Rešenje Višeg suda u Beogradu Viši sud u Beogradu Gž1. 236/10 od 24. marta 2010. godine uručeno je 3. novembra 2010. godine lično izvršnom poveriocu, ovde podnositeljki ustavne žalbe, posle nekoliko neuspelih dostava njenom punomoćniku, vršenih na adresu Nemanjina broj 4, umesto Nemanjina broj 5, a kako je stajalo u podnescima izvršnog dužnika. Tom prilikom je podnositeljki lično izvršena i dostava rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27499/10 od 30. juna 2010. godine i žalba izvršnog dužnika na to rešenje od 27. jula 2010. godine.
Viši sud u Beogradu je rešnjem Gž1. 2138/10 od 31. avgusta 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27499/10 od 30. juna 2010. godine. Ovo rešenje uručeno je punomoćniku izvršnog poverioca 28. decembra 2011. godine.
Narodna banka Srbije je 17. oktobra 2012. godine obavestila Prvi osnovni sud u Beogradu da je u potpunosti izvršeno rešenje toga suda I. 27499/10 od 10. decembra 2012. godine kojim je izrečena novčana kazna izvršnom dužniku u iznosu od 100.000,00 dinara zbog nepostupanja po rešenju o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.
Radi sprovođenja izvršenja, Prvi osnovni sud u Beogradu je u više dopisa tražio od izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika, te od izvršnog dužnika, podatak da li je izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe vraćena na rad. Poslednjim u nizu podnesaka, od 17. septembra 2012. godine, punomoćnik izvršnog poverioca je odgovorio da izvršni dužnik nije postupio po rešenju o izvršenju i da podnositeljka nije vraćena na rad, a izv ršni dužnik je dopisom od 26. decembra 2012. godine obavestio sud da nije bio u mogućnosti da postupi po rešenju o izvršenju jer izvršni poverilac radi u Domu zdravlja "Stari grad " od 30. januara 2012. godine (a da je prethodno, u toku sprovođenja izvršenja bila zaposlena u optičarskoj radnji "Monokl" u periodu od 1. oktobra 2010. godine do 22. aprila 2011. godine), i priložio kao dokaz presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6916/10 od 25. oktobra 2012. godine kojom je, delimično usvojen tužbeni zahtev protiv tuženog ( ovde izvršnog dužnika) da joj na ime izgubljene zarade plati određene iznose, ali ne i za period u kome je radila i ukazao na obrazloženje presude i izvedeni dokaz - uvidom u radnu knjižicu tužilje.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.
Odredbom člana 1 95. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.
Zakonom o izvršnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1) .
Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, krećući se u granicama postavljenog zahteva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 19. juna 2006. godine pokrenut parnični postupak, podnošenjem tužbe podnositeljke radi poništaja rešenja o otkazu, vraćanja na rad i naknade štete pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu ; da je delimičnom presudom Drugog opštinskog sud a u Beogradu P1. 222/06 od 2. juna 2007. godine, koja je postala prav nosnažna 25. ok tobra 2007. godine postupak pravnosnažno okončan u pogledu zahteva za poništaj rešenja tuženog o otkazu i vraćanja tužilje na rad i da je na osnovu te izvršne isprave 14. decembra 2007. godine pokrenut izvršni postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu , koji još uvek nije okončan ; da je preostali deo tužbenog zahteva za naknadu štete podnositeljka opredelila 4. marta 2008. godine i da parnica povodom naknade štete ni posle skoro šest godina još uvek nije prav nosnažno okončana, već da je u trenutku odlučivanja u ovoj ustavnosudskoj stvari u toku žalbeni postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 403/2013, a protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6916/10 od 25. oktobra 2012. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.
Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a zavr šava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.
Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju kao jedinstvena celina moraju uzeti i parnični postupak i izvršni postupak koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio slično stanovište ( videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu ''Hornsby protiv Grčke'', broj aplikacije 18357/91, stav 40.).
Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba traje pet godina i deset meseci. Deo parničnog postupka po zahtevu za poništaj rešenja o otkazu i radnopravnu restituciju podnositeljke okončan je nakon jedne godine i četiri meseca, dok o zahtevu podnositeljke za naknadu štete postupak još traje. Takođe, još uvek, ni nakon pet i po godina, nije okončan ni izvršni postupak pokrenut radi izvršenja pravnosnažne delimične presude o vraćanju na rad.
Navedeno trajanje ovog parničnog postupka u radnom sporu i izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje postupka u ovom radnom sporu i izvršnom postupku, koji još nisu okončan i, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.
U o vom radnom sporu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, i prvostepeni sud je o zakonitosti prestanka radnog odnosa hitno rešio . Međutim, u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete, a koji je istina, bliže opredeljen podneskom tužilje tek nakon više od dve godine od pokretanja parnice, još uvek nije doneta prav nosnažna odluka.
Podnositeljka ustavne žalbe je uredno pristupala na sva ročišta , i za nju je ishod ovog radnog spora imao nesumnjiv egzistencijalni značaj. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da je postupanje prvostepenog suda, najpre Drugog opštinskog suda u Beogradu, a zatim Prvog osnov nog suda u Beogradu, pred kojima je vođen prvostpeni parnični postupak, na šta podnositeljka posebno ukazuje, dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Na neefikasno i nedelotvorno postupanje sudova, te nepreduzimanje svih procesnih mera na koje je sud ovlašćen, nedvosmisleno ukazuje činjenica da od 15 zakazanih ročišta za glavnu raspravu posle dono šenja delimične presude, čak osam ročišta nije održano , za šta uglavnom odgovornost snosi sud, osim za dva ročišta koja su odložena radi pokušaja mirnog rešenja spora između stranaka .
Izvršni postupak, pokrenut po predlogu podnositeljke ustavne žalbe radi vraćanja na rad, traje pet godina i pet meseci i još nije okončan, i to prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, najpre Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, pa zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu, iako i na strani drugostepenog suda, kao i stranaka u postupku, postoji doprinos trajanju postupka van razumnog roka. Ne vodeći računa o hitnosti postupka izvršenja, Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenje o izvršenju doneo tek posle godinu i dva meseca, mada stoji da predlog nije bio uredan i da je trebalo utvrditi blagovremenost predloga za izvršenje. I na strani drugostepenog suda - Višeg suda u Beogradu, postoji doprinos odugovlačenju izvršnog postupka jer je, u dva navrata, odlučivanje o žalbama izvršnog dužnika trajalo preko godinu dana. I pored toga što su trajanju postupka doprineli, kako podnositeljka , u svojstvu izvršnog poverioca, tako i izvršni dužnik, koji se na traženje suda nisu blagovremeno izjašnjavali da li je podnositeljka vraćena na rad, te posebno izvršni dužnik izjavljivanjem nedozvoljenog pravnog leka protiv odluke drugostepnog suda, ovaj njihov doprinos je , gledajući proporcionalno u odnosu na trajanje postupka, zanemarljiv. Ustavni sud nalazi da sva odgovornost ipak leži na sudovima koji su vodili postupke čije se trajanje osporava ustavnom žalbom.
Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.
Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer o njenim tužbenim zahtevima, kao i o njenom predlogu za izvršenje , nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke , a u tački 2. izreke, odlučujući u granicama zahteva ustavne žalbe, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava, naloženo je nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere da se postupci iz tačke 1. okončaju u najkraćem roku, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević