Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Rašića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

ODLUKU

Obrazloženje

1. Mirko Rašić iz Beograda podneo je 18. jula 2013. godine, preko punomoćnika Đura Živkovića i Marije Gregović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1042/10 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 37/13 od 16. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kroz arbitrerno i nepravično postupanje suda koje je posledica proizvoljne i pogrešne primene materijalnog prava i pogrešne primene procesnog prava, kao i kroz nepoštovanje prava na obrazloženu sudsku odluku; da je revizijski sud kao razlog za preinačenje drugostepene odluke i odbijanje tužbenog zahteva tužioca naveo da drugostepeni sud nije uvažio bitnu činjenicu, koja se odnosi na to da je tužilac sam skrivio nemogućnost ispunjenja ugovora, nalazeći da pokazatelji poslovanja subjekta privatizacije i otpuštanje velikog broja radnika kao tehnološkog viška ukazuju da svrha privatizacije nije ispunjena, te da je tužena osnovano raskinula sporni ugovor; da je ugovorom o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 20. aprila 2004. godine tužilac preuzeo obavezu da održi kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora; da je odredbom člana 41a stav 1. tačka 4) Zakona o privatizaciji data mogućnost kupcu da može da održi i kontinuitet u smanjenom obimu, jer takv a mogućnost nije izričito isključena; da ni Zakonom, a ni ugovorom nije sankcionisano održavanje smanjenog kontinuiteta poslovanja subjekta privatizacije; da je krajnje irelevantno pozivanje revizijskog suda na opšti interes i ciljeve privatizacije; da je u toku postupka veštačenjima utvrđeno da je kod subjekta privatizacije održan kontinuitet poslovanja u smanjenom obimu, a u skladu sa smanjenjem broja zaposlenih, te da je kod takvog stanja stvari više nego očigledno da tužilac nije skrivio nemogućnost ispunjenja ugovora; da je revizijski sud istakao da je tužilac pre kupovine subjekta privatizacije imao mogućnost da proveri njegovu imovinu i finansijsko stanje, ali da je zanemario činjenicu da te obaveze nisu bile evidentirane u poslovnim knjigama subjekta privatizacije; da je apsolutno bio ispravan stav drugostepenog suda, da se zbog pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka, ne može smatrati to da sama činjenica pokretanja stečajnog postupka ima za posledicu zaključak o neizvršavanju obaveze održavanja kontinuiteta rada u osnovnoj delatnosti subjekta privatizacije od strane kupca; da revizijski sud nije dao razloge o tome zašto nije prihvatio nalaz i mišljenje Komisije sudskih veštaka koja je postupala u ovom predmetu; da u osporenoj presudi nisu dati jasni, dovoljni, razumljivi i ustavnopravno prihvatljivi razlozi u pogledu svih činjenica koje su od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, te da obrazloženje navedene odluke ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava; da je parnični postupak pokrenut 2006. godine, te da je trajao punih sedam godina i da je u ovom predmetu obavljeno više veštačenja, čime su stvoreni dodatni troškovi i nepotrebno odugovlačen postupak; da mu je osporenom presudom povređeno i pravo iz člana 58. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1042/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. maja 2006. godine Trgovinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije, radi utvrđenja da je punovažan i da proizvodi pravno dejstvo ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen 20. aprila 2004. godine između tužioca i tužene.

Do donošenja prve presude održana su tri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i ekonomskim veštačenjem preko komisije sudskih veštaka, dok dva ročišta nisu bila održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 2577/06 od 4. aprila 2007. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je punovažan i da proizvodi pravno dejstvo ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen 20. aprila 2004. godine između tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije kao prodavca i tužioca kao kupca, što je tužena dužna da prizna i trpi. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi, Viši trgovinski sud je presudom Pž. 5655/07 od 19. jula 2007. godine odbio žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 2577/06 od 4. aprila 2007. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 466/07 od 15. aprila 2008. godine, odlučujući o reviziji tužene, u stavu prvom izreke ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 5655/07 od 19. jula 2007. godine i presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 2577/06 od 4. aprila 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke je odbačena kao nedozvoljena revizija umešača na strani tuženog izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5655/07 od 19. jula 2007. godine.

U ponovnom postupku je, nakon donošenja rešenja kojim se dozvoljava učešće umešača na strani tužene GIP „Hidrotehnika – Beogradgradnja“ AD, u reorganizaciji, Beograd, održano šesnaest ročišta na kojima su izvedeni dokazi dopunskim veštačenjem i ponovnim veštačenjem preko Gradskog zavoda za veštačenja, dok dva ročišta nisu održana (zbog nepostojanja procesnih pretpostavki).

Privredni sud u Beogradu doneo je presudu P. 1042/10 od 24. novembra 2011. godine kojom je, u stavu prvom izreke, odbacio tužbu u delu zahteva da se ovlasti tužilac da izvrši prenos prava vlasništa na 232.765 akcija privrednog društva GIP „Hidrotehnika – Beogradgradnja“ AD, Beograd, i izvrši upis ovog prava kod Centralnog registra hartija od vrednosti. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je punovažan i da proizvodi pravno dejstvo ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen 20. aprila 2004. godine između tužioca i tužene. Stavom trećim izreke presude je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.069.375,00 dinara, a stavom četvrtim izreke je odbijen zahtev umešača na strani tužene GIP „Hidrotehnika – Beogradgradnja“ AD, Beograd, za naknadu troškova parničnog postupka. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kupac 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije, umešača na strani tužene, po ugovoru zaključenom sa tuženom 20. aprila 2004. godine; da je obaveza tužioca po odredbi člana 5.3.2. ugovora bila održavanje kontinuiteta poslovanja subjekta privatizacije u roku od dve godine od zaključenja ugovora; da je tužena u postupku nadzora izvršenja ugovora dopisom od 18. novembra 2005. godine ostavila kupcu naknadni rok za ispunjenje obaveze održavanja kontinuiteta; da je pred Trgovinskim sudom u Beogradu, dana 23. septembra 2005. godine, pokrenut prethodni postupak radi utvrđivanja razloga za pokretanje stečajnog postupka nad subjektom privatizacije, a da je 1. februara 2006. godine nad istim subjektom pokrenut postupak stečaja; da se tužena dopisima od 14. decembra 2005. godine i 3. februara 2006. godine obratila stečajnom upravniku radi dostavljanja dokumentacije u cilju kontrole izvršenja obaveze kupca kapitala; da je tužena 23. februara 2006. godine tužiocu uputila dopis kojim ga je obavestila da raskida ugovor o prodaji društvenog kapitala zbog neispunjenja ugovorne obaveze održavanja kontinuiteta poslovanja subjekta privatizacije, shodno članu 41a stav 1. tačka 4) Zakona o privatizaciji; da je tužilac , neprihvatajući raskid ugovora , podneo tužbu radi utvrđenja da je ugovor punovažan i da proizvodi pravno dejstvo , tvrdeći da je održao kontinuitet proizvodnje u smanjenom obimu što je posledica znatno lošijeg finansijskog stanja subjekta privatizacije, nego što mu je predočeno u postupku aukcijske prodaje, te da je insolventnost subjekta privatizacije nastupila kao posledica dugovanja nastalih pre postupka privatizacije. U toku postupka prvostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske i finansijske struke utvrdio da je u periodu od zaključenja ugovora do 1. februara 2006. godine održan smanjen i kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije, a u skladu sa smanjenjem broja zaposlenih, ali da sama činjenica pokretanja stečajnog postupka nad subjektom privatizacije 1. februara 2006. godine znači da tužilac nije ispunio svoju obavezu iz ugovora o prodaji društvenog kapitala, odnosno da nije održao kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije u osnovnoj delatnosti u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora, jer je ta obaveza tužioca postojala do 20. aprila 2006. godine. Sa tih razloga prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje da ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen između parničnih stranaka , i nakon dostavljanja obaveštenja o raskidu ugovora , proizvodi pravno dejstvo.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 2344/12 od 28. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke delimično odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1042/10 od 24. novembra 2011. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke presude je preinačena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke i usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je punovažan i da proizvodi pravno dejstvo ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen 20. aprila 2004. godine između tužioca i tužene i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove spora. Stavom trećim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja te presude proizlazi: da je d rugostepeni sud prihvatio zaključak prvostepenog suda da je do otvaranja stečajnog postupka nad subjektom privatizacije tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu i održao kontinuitet poslovanja u osnovnoj delatnosti; da, međutim, drugostepeni sud smatra da sama činjenica pokretanja stečajnog postupka nema za posledicu zaključak o neizvršenju obaveze kupca da održava kontinuitet rada u osnovnoj delatnosti subjekta privatizacije. Po stanovištu drugostepenog suda, pravne posledice pokretanja stečajnog postupka koje se odnose na prestanak ovlašćenja zastupnika i organa upravljanja društva , sprečavaju kupca subjekta privatizacije da nakon pokretanja stečajnog postupka ispunjava prava i obaveze po zaključenom ugovoru o prodaji društvenog kapitala, pa je sa navedenih razloga preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 37/13 od 16. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojio reviziju tužene i preinačio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2344/12 od 28. novembra 2012. godine u stavu drugom njene izreke, tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1042/10 od 24. novembra 2011. godine u delu kojim je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev za utvrđenje da je punovažan i da proizvodi pravno dejstvo ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen 20. aprila 2004. godine između tužioca i tužene, te obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.069.375,00 dinara ; stavom drugim izreke je odbijena, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv rešenja o troškovima drugostepenog postupka sadržanog u stavu trećem izreke drugostepene presude; stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 2.025.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da drugostepeni sud nije uvažio bitnu činjenicu za donošenje odluke o tužbenom zahtevu, a koja se odnosi na to da je tužilac sam skrivio nemogućnost ispunjenja ugovora; da je u postupku privatizacije tužilac kupio većinski kapital aktivnog privrednog društva koje je imalo 459 zaposlenih, a da je taj broj sveden na 57 zaposlenih na dan pokretanja stečajnog postupka; da su u poslovnim knjigama subjekta privatizacije po godišnjem izveštaju za 2003. godinu ukupno iskazane obaveze u iznosu od 249.997.160,00 dinara, dok su te obaveze prema godišnjem izveštaju za 2005. godinu povećane za 72%, a odnose se , između ostalog , i na dobijene dugoročne kredite u 2004. i 2005. godini koji su obezbeđeni hipotekama na nepokretnostima subjekta privatizacije; da su na dan otvaranja postupka stečaja ukupne obaveze subjekta privatizacije iznosile 602.331.124,00 dinara; da su se u periodu blokade računa od 9. maja 2005. godine, obaveze subjekta privatizacije većim delom odnosile na obaveze po prav nosnažnim presudama iz 2004. i 2005. godine, koje potiču iz perioda pre privatizacije, kao i većina priznatih potraživanja stečajnim poveriocima, što tužiocu nije moglo biti nepoznato; da je pre kupovine subjekta privatizacije tužilac imao mogućnost da izvrši proveru njegove imovine i finansijskog stanja, te da stoga tužilac ne može opravdanje za otvaranje stečajnog postupka i nemogućnost izvršenja ugovorne obaveze održavanja kontinuiteta tokom dve godine od zaključenja ugovora o kupovini subjekta privatizacije , pravdati činjenicom da je tek po ulasku u preduzeće identifikovao lošije finansijsko stanje subjekta privatizacije, nego što je imao saznanje prilikom kupovine. Revizijski sud dalje navodi da je, bez obzira na realno stanje subjekta privatizacije, koje tužiocu nije moglo biti nepoznato, tužilac ugovorom preuzeo obavezu održavanja kontinuiteta tokom dve godine, a već naredne godine od dana zaključenja ugovora račun subjekta privatizacije je bio blokiran, broj zaposlenih visokokvalifikovanih i kvalifikovanih radnika drastično smanjen, izvršeno otuđenje i opterećenje hipotekom osnovnih sredstava i imovine subjekta privatizacije, smanjen prihod iz osnovne delatnosti, a povećane ukupne obaveze što je sve dovelo do insolventnosti subjekta privatizacije. Imajući u vidu navedeno, revizijski sud ističe da se ne može smatrati da je kupac kapitala ispoštovao ugovornu obavezu održavanja kontinuiteta poslovanja , koja obaveza zajedno sa drugim obavezama iz ugovora o privatizaciji ima za cilj da pospeši delatnost subjekta privatizacije radi upošljavanja i ostvarivanja zarade postojećih i novoprimljenih radnika. Pored toga, dalje se navodi da pokazatelji poslovanja subjekta privatizacije i otpuštanje velikog broja radnika kao tehnološkog viška (193), među kojima je i 116 VKV radnika, ukazuje da svrha privatizacije nije ispunjena, te je osnovano tužena Agencija sporni ugovor raskinula.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03, od 28. februara 2003. godine) , koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora o prodaji društvenog kapitala, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima – 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.) , a naknadno dodatim članom 41a bilo je propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS", br. 45/05, od 31. maja 2005. godine) , koji je važio u vreme upućivanja obaveštenja Agencije za privatizaciju Republike Srbije o raskidu ugovora, bilo je propisano da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac – 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđenim ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1. tač. 1-7) ).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, a pre svega istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da podnosilac smatra da je neprihvatljivo stanovište najvišeg suda izraženo u osporenoj revizijskoj presudi, da u konkretnom slučaju održavanje smanjenog kontinuiteta poslovanja i smanjenje broja zaposlenih, te otvaranje postupka stečaja usled insolventnosti preduzeća – subjekta privatizacije, može predstavljati raskidni uslov.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je ugovor o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije GIP “ Hidrotehnika-Beogradgradnja“ AD, Beograd, metodom javne aukcije, zaključen između kupca, ovde podnosioca ustavne žalbe i tužene Agencije za privatizaciju, 20. aprila 2004. godine. Članom 5.3.2. navedenog ugovora, kupac subjekta privatizacije se obavezao da će u periodu od dve godine od dana zaključenja ugovora obezbediti kontinuitet poslovanja preduzeća u osnovnoj delatnosti za koju je preduzeće bilo registrovano na dan održavanja aukcije. Članom 6.1.3. ugovora propisano je da Agencija ima pravo da raskine ugovor uz pismeno obaveštenje kupcu, ukoliko kupac ne obezbedi kontinutet poslovanja u skladu sa članom 5.3.2. ugovora. Takođe je, u istom članu, konstatovano da u slučaju raskida ugovora, kupac gubi pravo na vraćanje dopozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ovog ugovora.

U toku parničnog postupka prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac kao kupac subjekta privatizacije u periodu od zaključenja ugovora do 1. februara 2006. godine, kada je pokrenut stečajni postupak nad subjektom privatizacije, održao smanjeni kontinutet poslovanja, u skladu sa smanjenjem broja zaposlenih. Prvostepeni sud je, međutim, zauzeo stanovište da sama činjenica pokretanja stečajnog postupka nad subjektom privatizacije znači i to da tužilac nije ispunio svoju obavezu iz ugovora, odnosno da nije održao kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije u osnovnoj delatnosti u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora, jer je takva njegova obaveza postojala do 20. aprila 2006. godine.

Suprotno navedenom, drugostepeni sud je zauzeo potpuno drugačije stanovište, nalazeći da je tužilac kao kupac kapitala do pokretanja stečajnog postupka nad subjektom privatizacije ispunio svoju ugovornu obavezu i održao kontinuitet poslovanja u osnovnoj delatnosti, nalazeći da sama činjenica pokretanja stečajnog postupka nema za posledicu zaključak o neizvršenju obaveze kupca da održava kontinutet poslovanja u osnovnoj delatnosti subjekta privatizacije. Naime, drugostepeni sud je posebno istakao da se pravne posledice pokretanja stečajnog postupka odnose na prestanak ovlašćenja zastupnika i organa upravljanja društva, a koje sprečavaju kupca subjekta privatizacije da nakon pokretanja stečajnog postupka ispunjava prava i obaveze po zaključenom ugovoru o prodaji društvenog kapitala.

Konačno, revizijski sud je u osporenoj presudi istakao da je pogrešno stanovište zauzeto u drugostepenoj presudi, s obzirom na to da nije uvažena činjenica koja se odnosi na to da je tužilac kao kupac subjekta privatizacije sam skrivio nemogućnost ispunjenja ugovora, jer je već naredne godine po zaključenju ugovora račun subjekta privatizacije bio blokiran, broj visokokvalifikovanih i kvalifikovanih radnika drastično smanjen, izvršeno otuđenje i opterećenje hipotekom osnovnih sredstava i imovine, čime je smanjen prihod iz osnovne delatnosti, a povećane ukupne obaveze koje su dovele do insolventnosti subjekta privatizacije. Naime, revizijski sud nalazi da se usled pokretanja stečajnog postupka nad subjektom privatizacije ne može smatrati da je kupac kapitala ispoštovao ugovornu obavezu održavanja kontinuiteta poslovanja, koja obaveza , zajedno sa drugim obavezama iz ugovora o privatizaciji , ima za cilj „da pospeši delatnost subjekta privatizacije radi upošljavanja i ostvarivanja zarade postojećih i novoprimljenih radnika“.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 20. aprila 2004. godine, kao raskidni uslov propisao neobezbeđenje kontinu iteta po slovanja u periodu od dve godine od dana zaključenja ugovora , i to u osnovnoj delatnosti za koju je preduzeće bilo registrovano na dan održavanja aukcije. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz odredaba Zakona o privatizaciji, kao i odredaba ugovora o prodaji društvenog kapitala, u pogledu kontinuiteta poslovanja kao raskidno g uslov a, proizlazi da je privatizovano preduzeće duž no da i posle prodaje kapitala određeni vremenski period nastavi da obavlja istu delatnost, odnosno da obavljanje osnovne – registrovane delatnosti ne bude prekinuto.

Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izraženo u osporenoj revizijskoj presudi da se usled neobezbeđenja kontinuiteta poslovanja u ugovorenom roku od dve godine, pored izvršenog otuđenja i opterećenja hipotekom osnovnih sredstva i imovine subjekta privatizacije, smanjenja prihoda iz osnovne delatnosti, te povećanja ukupnih obaveza koje su dovele do insolventnosti subjekta privatizacije i pokretanja stečajnog postupka nad njim, ne može smatrati da je kupac kapitala poštovao ugovornu obavezu održavanja kontinuiteta poslovanja koja, zajedno sa drugim obavezama iz ugovora o privatizaciji, ima za cilj da stvori uslove za ukupni razvoj privrede i socijalnu stabilnost.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da revizijski sud u obrazloženju svoje odluke dao jasne, razumljive i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, o tome zbog čega smatra da kupac nije obezbedio kontinuitet poslovanja u osnovnoj delatnosti za koju je preduzeće bilo registrovano na dan održavanja aukcije, iako je veštačenjem u toku postupka utvrđeno da je kontinutet poslovanja u okviru osnovne delatnosti održan u smanjenom obimu do dana otvaranja postupka stečaja. Pri tome, Ustavni sud nalazi da su neosnovani navodi podnosioca da revizijski sud insolventnost preduzeća u uslovima tržišne privrede i otpuštanje velikog broja radnika kao tehnološkog viška predstavlja kao primarni pokazatelj neobezbeđenja kontinuiteta poslovanja , s obzirom na to je u toku postupka utvrđeno da je u periodu posle prodaje subjekta privatizacije a do pokretanja stečajnog postupka, iskazivan konstantno uvećani poslovni gubitak u finansijskim izveštajima subjekta privatizacije, što je i dovelo do njegove nelikvidnosti u dužem periodu, kao stečajnog razloga koji je nastupio pre isteka roka od dve godine od dana zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala.

Kako je Ustavni sud iz svega navedenog utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nisu povređene ustavne garancije prava na pravično suđenje garantovano g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na imovinu iz člana 58. Ustava koja se zasniva na istim razlozima .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" , br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), u tački 1. izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe takođe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo 8. maja 2006. godine, podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu i da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 37/13 od 16. maja 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak ukupno trajao sedam godina, što može uka zivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a , pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi utvrđenja da je punovažan i da proizvodi pravno dejstvo ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen 20. aprila 2004. godine između tužioca kao kupca subjekta privatizacije i tužene Agencije za privatizaciju kao prodavca. Polazeći od toga da je parnični sud do donošenja prve prvostepene presude održao tri ročišta , na kojima je izvodio dokaze saslušanjem svedoka i ekonomskim veštačenjem, kao i da je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom izvođeno i dopunsko ekonomsko veštačenje, kao i komisijsko veštačenje, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju odlučivalo o značajno složenim činjeničnim i pravn im pitanjima.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac i njenov punomoćnik nisu doprineli dužem trajanju parničnog postupka.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon nepunih godinu dana doneo prvu presudu, koja je potvrđena u postupku po žalbi, ali je revizijski sud odlučujući o reviziji tužene ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je nakon šesnaest održanih ročišta, odnosno nakon dve i po godine doneo drugu presudu koja je preinačena u postupku po žalbi, ali je revizijski sud odlučujući o reviziji tužene preinačio drugostepenu presudu i potvrdio prvostepenu presudu.

Imajući u vidu da je u periodu od sedam godina po dva puta odlučivano u sve tri instance, bez iskazane neažurnosti sudova u pojedinim fazama postupka, te polazeći od objektivne složenosti predmetnog privrednog spora, to Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju parnica, u svom krajnjem ishodu, ipak okončana u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno , Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vo đen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1042/10 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić